FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Најновија изјава челника НАТО алијансе, о томе да Црна Гора ипак неће добити очекивани позив за учлањење у тај војни савез, показује да чак ни отворени русофобски потези неке балканске земље не утиру пут до статуса савезника Брисела и Вашингтона.

Наиме, ако послушно увођење санкција Русији није убрзало пут Црне Горе у евроатлантским интеграцијама, како се томе надало руководство у Подгорици, онда је утолико јасније да ни евентуално српско приклањање западним санкцијама Русији, не би ни за јоту приближило Београд хладном срцу европских бирократа. Подсетимо, у жељи да пречицом из „задимљене балканске крчме“ уђе у „фенси европски кафић“, влада Црне Горе је беспоговорно следила одлуке Савета Европе о увођењу санкција свом традиционалном словенском покровитељу Русији, па је тако између осталог забранила улазак на своју територију низу високих руских функционера.

Та одлука да намерно погорша односе са Русијом је била поготово бизарна због чињенице да су руски туристи у Црној Гори - најбројнији, а руске инвестиције у црногорску привреду - највеће, јер чине чак једну четвртину свих директних страних улагања. Иначе, предеседник Црне Горе Филип Вујановић је био искрен када је још недавно без устезања признао да су увели санкције Русији због, како је рекао, „убрзавања процеса приступања Европској унији“, те „због очекивања да у септембру добију позив за НАТО савез“. Такође, и црногорски премијер Мило Ђукановић је санкције Русији образложио речима да је важно да Црна Гора „докаже НАТО-у да је способна да заузме своје место у тој организацији“.

Међутим, колико је било наивно такво њихово очекивање, потврдиле су затим најновије речи генералног секретара НАТО Андерса фог Расмусена, који је саопштио да од таквих надања барем засад нема ништа, те да Црна Гора ни ове године неће бити позвана да уђе у НАТО, чиме је показао да чак ни русофобија за балканске земље није баш увек чек који се може добро уновчити на Западу. У сваком случају, ако подгоричко руководство ни након одлучног увођења санкција историјском руском пријатељу и савезнику на невидљиви миг Запада, и свесног кварења економских и политичких односа са Руском Федерацијом – није за награду добила тај метафорички комад папира на коме је китњастим словима требало да буде исписана формална позивница за нешто што се назива евроатлантским интеграцијама, онда није потребна велика машта и моћ имагинације, да би се претпоставило да ни Србија не би добила баш никакве „бенефите“, како се то каже на европском новоговору, ако би на сличан начин подлегла притисцима и придружила се бесмисленим санкцијама упереним против Москве.

И зато, сва она мишљења која повремено провејавају у српској јавности, а која се своде на тумачење да би и званични Београд на свом кривудавом путовању фијакером до Брисела требало да усклади своје потезе са такозваном „заједничком европском политиком“, губе из вида чињеницу да се истом том логиком илузорно водило и црногорско руководство, дословно тврдећи - „да Црна Гора није увела санкције Русији, не би добила позив за НАТО“. Јер како се сада видело - санкције су увели, али позив је ипак био само нечије узалудно радовање.

Глас Русије / Ратко Паић