FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                                 

Као смртно болестан човек, који, путујући у сусрет небесима, на тренутак поверује да је оздравио и весело се придиже из постеље, тако и председник Владе Србије, Александар Вучић, пред неминовни слом његове политичке вратоломије, слави „савезништво Србије са Немачком“, „пријатељство са Емиратима“, „интересе са Русијом“, „поштовање према Америци“, „Разумевање за Украјину“… Потоп који се десио у мају и који је на видело изнео праву слику његовог личног режима, симболично је означио крај још једној однарођеној власт. Али, како ће и да ли ће тај неминовни пад преживети Србија?

 

Таблоидов колумниста Бранко Драгаш, пише у овом броју да се Србија само у мају месецу 2014. године, задуживала застрашујућим темпом, од 2,5 милиона евра на сат, и да се Србија дословно дави у дужничком блату. Према једном од већ припремљених сценарија у такозваним међународним банкарским институцијама, најдаље крајем октобра месеца, Србија ће бити потпуно паралисана. Режим Александра Вучића, на који је наслоњен гломазни и неподношљиво скуп државни апарат, срушиће се као кула од карата. Отвориће се могућност за потпуни хаос и безвлашће.

У таквим околностима, лебди над свима једно сасвим људско питање: шта ће бити с нама? Ко ће зауставити потпуни распад државе, са којим снагама, којим речима, којим разумним мерама? Почетком пролећа (23. марта ове године), шеф канцеларије Светске банке у Србији, Тони Верхеијен, отворено је запретио: „…Врло је опасно ако нестане политички кредибилитет…У случају да влада договори програм с нама и ММФ-ом, и онда га не спроведе за највише девет месеци, ја више не могу да браним земљу пред директорима Светске банке!“.

Да би било јасније о чему је реч, треба рећи да овакве вампирске институције, које сишу крв најслабијима, под појмом „политички кредибилитет“, подразумевају потпуну предају суверенитета и потпуну зависност од западних мултинационалних компанија. Са друге стране, то значи и апсолутну лојалност антируској политици коју спроводе западне владе, пре свих, влада САД.

Режим Александра Вучића, тачније, он лично, као персонификација режима, већ одавно је „продао душу ђаволу“ и чини све да Србију стави под ноге таквом криминалном империјализму. Да би макар на кратко време спречио потпуну катастрофу, сигурно је да ће кренути у продају преосталих државних предузећа, али, то ће бити тек кап воде у мору. Потоп брода на коме Вучић држи кормило, неизбежан је. Пред милионима грађана Србије, зјапи ужасно дно, чија дубина је таква да се многи више никада неће извући из њега.

Верује само личном бројачу

У погубним мајским поплавама, које су откриле право лице Вучићевог режима, направљена је штета која је већа од две милијарде евра. Наравно, његова пропагандна машина није сабрала праву висину материјалних губитака, али се Вучић сам потрудио да „оквирно“ даје процене, говорећи како ће му његов пријатељ, шеик Ел Зајед, помоћи са 10 милиона долара: „…Добићемо велику помоћ од мог пријатеља шеика Мухамеда, велики новац. Ниједан динар не сме да буде злоупотребљен или да чујем за нека приватна лица да неко у име Владе тобоже узима нешто!“.

Како су вести о размерама страдања стизале, тако је он мењао изјаве, па је на крају признао: „…Хвала свима на помоћи, она није ни издалека довољна, ипак ћемо све морати сами, својим средствима“. У међувремену, Мухамедових десет милиона престали су да буду тема. Изгледа да тај шеиков „летећи ћилим“ са парама уопште није ни дошао у Србију!

Вучићев режим није сабрао ни тачан број жртава у мајским поплавама, што је оставило много простора за спекулације. Зашто Србија није видела ниједну сахрану пострадалих, а било их је у свим потопљеним градовима?

Пао је властодржац и на случају Обреновца, након поплава. Почевши од чишћења града па до поделе огромне хуманитарне помоћи која је у кратком року стигла, јер се народ самоорганизовао (режим га је само ометао у томе). У општем расулу које је настало, што због више силе, што због Вучићеве владарске самоуверености да може да управља и климатским променама, многи грађани који су остали без ичега, данас гладују, следујући једну паштету дневно, без наде да ће преживети. За мање од месец дана, последице разорних поплава пашће у заборав, а са њима питање даљег живота оних који су остали без ичега.

Вучићева громогласно најављена истрага кривице одговорних државних функционера за скандалозно држање током мајске драме, али и за пљачку буџетског новца намењеног одбранама од поплава (због чега је у доброј мери и настао хаос), једноставно је прекинута пре него што је и почела. И одговорни министри и одговорни локални функционери и директори јавних предузећа, сви су и даље на својим местима. Нико није смењен, нико није одговарао.

Уместо да инсистира на процесуирању оних функционера који су допринели да несрећа у мајским поплавама буде већа, Вучић је дошао на „спасоносну“ идеју да именује Марка Благојевића, за директора Канцеларије за помоћ и обнову подручја погођених поплавама.

Овог доскорашњег „програмског директора“ ЦЕСИД-а (Центар за слободне и демократске изборе), Вучић је поставио као свога „бројача пара“, и то оних које буду стизале у виду донације, као хуманитарна помоћ за поплављена подручја у Србији. У својој књизи „Како смо Србима подметнули Отпор“, бивши командос из Вијетнама Роберт Хелви, амерички војни обавештајац и оперативац специјалних ратова, сећа се тајних састанака 2000-те, у будимпештанском хотелу „Хилтон“, са групом од 12 „српских“ регрута, међу којима је био и Марко Благојевић, који су чинили језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под називом „Отпор“, са задатком уклањање режима Слободана Милошевића. У то време је Александар Вучић био Милошевићев министар за информације и свим доступним средствима је прогањао ову врсту српских издајника и америчких плаћеника. Чак је и Хајли у својој књизи био згађен Благојевићем, па је на једном месту, између осталог пише: „…Марко Благојевић (ЦЕСИД) је посебна прича, он вероватно сматра да ‘својој’ отаџбини Србији још није довољно дубоко забио нож у леђа…Недавно, приликом покушаја организовања субверзивне и анти-државне (анти-руске) активности (за потребе западних обавештајних служби) у руском ‘Подмосковљу’, Марко Благојевић (ЦЕСИД) је демаскиран јавно од стране руске државне телевизије и хитно протеран из Русије„.

Истина, ни Благојевић се не устеже да призна неке истине, па је недавно, за потребе енглеског говорног подручја, похвално говорио о организацији ИРИ (на буџету владе САД), која га повремено финансијски помаже. ИРИ је познат по низу државних преврата које је реализовао широм света. Између осталог, ова обавештајно-субверзивна „фирма“, била је и креатор идеје албанског Косова.

Именовањем Марка Благојевића за „бројача“ донаторског новца (који делује као паралелна власт министарству финансија), Александар Вучић је дао још један доказ за тврдњу да је његов режим аутократски и да је данашња Србија жртва његове самовоље, лудила и велеиздајничке политике коју води.

Сасвим је могуће да је он дубоко уверен у исправност своје „мисије“, јер толика количина свакодневних неистина које изговори, може да делује аутосугестивно! Али, то је онда знатно озбиљнији проблем, чије је последице тешко сагледати…

Данке Дојчланд

Фактичком предајом Косова и Метохије и позивањем Срба да изађу на изборе 8. јуна ове године, Александар Вучић је дао пуни легитимитет албанском сепаратизму и америчкој окупацији Србије. Ни његови англоамерички шефови нису очекивали толику лојалност. Али, ако је случајно и помислио да су му заборавили ратнохушкачку прошлост, грдно се преварио! Биографија се не пере са рукама до лаката у прљавим пословима. Прецизније речено, америчка империја не воли своје слуге и плаћенике, него их склања са власти чим обаве шта им је дато у задатак. То и Вучића чека.

Његова недавна посета Немачкој, помпезно најављена као „догађај епохе“, уговорена је преко једне друге велике силе и имала је за циљ само то да Вучићу буде стављено до знања да је Србија тешко оболела држава, у којој ниједан пристојан инвеститор неће доћи, док је то тако. Када је у среду, 11. маја ове године, службени авион српске владе марке `Фалкон` слетео на берлински аеродром `Тегел` (тачно у 9 часова 12 минута), самозвани господар је толико био импресиониран да су `Вечерње Новости` одмах добиле налог да „напишу нешто лепо“. Тако је извештач овог листа, између осталог записао: „…Војни оркестар добио је жустру команду. Загрмеле су прво српска, а затим и немачка химна. Вучић и Меркелова прошли су поред свечане гарде и уз лежерну конверзацију повукли се на радни ручак…“.

А, на ручку, изненађење: канцеларка је, „лежерно“, између два залогаја, одговорила на Вучићево питање-шта Немачка очекује у будућности од Србије: „…Имамо очекивања када је реч о Косову и Метохији и правосуђу…“.

Неопрезно, неко је и ову реченицу Ангеле Меркел „прошверцовао“ у Србију, али се она није чула од громогласних наслова „Немачка и Србија савезници“, „Аллес фантастик“, „Данке Ангела“ и слично…

Касније, на састанку немачких привредника са Вучићем, сва питања су се тицала државне бирократије у Србији. Ни на једно од њих Вучић није конкретно одговорио. Шта је, уосталом, донео из посете Немачкој осим утиска да је „ручак био леп“ и да је госпођа Меркел била лепо расположена? Да ли га је тамо неко питао где је нестало 51 милијарду долара коју су из Србије изнели његови „демократски пријатељи“, зашто не трага за тим новцем, зашто доводи Арапе у сред Европе и због чега „он лично“ сумња да немачки амбасадор у Београду „ради против њега и његове породице“? Јесу ли га подсетили како је пуне две деценије сладострасно мрзео и Европу и Немачку и цео Запад, само зато да би се што више допао Војиславу Шешељу? Или му је све опроштено (али, не и заборављено) јер више није битан никоме?

Вођа и следбеници

Да је са Вучићевим режимом дошло последње доба и да у Србији под његовом владавином нема будућности, постало је јасни и тајкунима, онима који су више од двадесет година живели у љубави са сваком влашћу. Само у овом броју Таблоида, угледни економски аналитичар Миодраг К. Скулић, пише о правом помору тајкунских фирми, које су, све одреда, дужне до гуше и у великим проблемима. Годинама су тајкуни узимали огромне кредите без покрића, које нико није враћао. Сада пропадају и фирме које су их узимале, и банке које су их давале. А, платиће, као и увек-народ.

Ко су економски саветници Александра Вучића? Већ површним прегледом имена и функција људи на стратешким позицијама, види се да су то све најближи сарадници Млађана Динкића, човека који је пуних дванаест година био „финансијска власт“ у Србији. Дакле, најодговорнија личност за епохалну пљачку грађана и предузећа која због тога никада није процесуирана. Упркос томе што је Вучић, док је био опозиција, доносио у Скупштину и пругасто, робијашко одело, са Динкићевим именом, њих двојица данас савршено сарађују. Динкић му је „десна рука“ у преговорима са арапских шеицима око изградње „Београда на води“. Прилике говоре да је тај пројекат већ потонуо, али, предузеће „Београд на води“ неће. Специјално због тога, траје убрзано реновирање чувене зграде београдског „Геозавода“, велелепне задужбине предратног капиталисте Луке Ћеловића, где ће бити и нови, пространи кабинет Млађана Динкића. Рачун фирме је већ отворен, само да паре потеку, као вода…

Но, није само Динкић „рехабилитован“. Армија видљивих и прикривених посленика бивших режима данас дефилује канцеларијама Вучићеве владе. Има их „сваке феле“, а најмање оних из Српске напредне странке. За неупућене звучи необично, али, Вучић једва прикрива презир према већини чланова СНС. Истовремено је опчињен бившим „паралелним центрима моћи“ који су деловали (па и даље делују) око Демократске странке. Да може, радије би окупио „жуте“ свих нијанси и ставио се на њихово чело. Дух Вучићевог самопорицања присутан је на сваком кораку. То добро знају и они који се спремају да ускоро направе отклон од његове политике, да прибегну стварању фракције, а касније и неке нове странке. Биће то природан одговор на његову егоманију и аутократско насиље које спроводи, како у држави тако и у странци, преко својих „цуксфирера“.

Да ли се правилно каже забрањено или цензурисано?

Александар Вучић би најрадије забранио реч „цензура“. Али, вести о цензури и даље „цуре“…
Новинарки која је на прес-конференцији у Берлину била довољно слободна да пита Александра Вучића нешто о слободи медија у Србији, амбасада Србије је одмах ускратила даље акредитације, посланик који тужи новинаре због критичког писања о напредњацима тражи полицијску заштиту, коментарисање рада странке и страначких личности забрањено…

Потпуни мрак се надвио над Србијом, најцрњи медијски мрак. Упркос томе што се на врху власти упиру да докажу како у Србији нема цензуре, чињенице их демантују.

Група новинара из различитих државних и парадржавних медија посетила је 31. маја касарану на излазу из Обреновца у којој су смештени несрећници којима је поплава уништила куће. Касарна више од седам година није била коришћена, зидови су били прљави и влажни, исто као и душеци, на располагању стоји само неколико прљавих и запуштених чучаваца…

Новинари су се у друштву локалних политичара шеткали по дворишту, нико од њих није ни ушао у зграду, још мање је неко интервјуисао присутне жртве поплава, међу којима је било и уплаканих. Једна мајка је покушавала да неком службенику објасни како је њено мало дете болесно од астме и да не сме ни тренутак да борави у прашњавој и влажној соби. Никога то није интересовало, ни службенике, још мање присутне новинаре који су знали да критички прилог о смештају жртава уредници неће пустити, јер не желе проблеме са властима.

Ако се неко и дрзне да нешто напише или објави што није по вољи властодршцима, одмах бива ућуткан. Српске власти, на срећу, не могу да хапсе по Немачкој, али могу на други начин да спроводе цензуру.

 

Наталија Милетић је слободна новинарка која живи у Немачкој. После Вучићевог разговора са канцеларком Меркел уследила је конференција за новинаре, на којој је Милетићева питала српског премијера: „Да ли би тужбе о цензури медија могле да угрозе пут Србије у ЕУ и да ли Вас је канцеларка саветовала шта да радите са плагијаторима?“ Одговор није добила од Александра Вучића који се правио да не зна ништа ни о каквим плагијатима. Неколико сати касније су Милетићеву позвали из српске амбасаде у Берлину и рекли јој да им се више не обраћа за акредитације. Непожељни су сви који критикују власт.

Виолета Јовановић је раније била новинар, а данас ради у кафићу у Младеновцу поред Београда. Једног дана је гледала телевизију и видела свог суграђанина, посланика Милорада Цветановића, како у Скупштини предлаже увођење закона којим би се смањио број радника на црно. Обзиром да је Јовановићева три године радила на црно у Цветановићевој пицерији, на свом Фејсбук налогу је написала да овог посланика СНС-а сматра лицемером.Неколико дана касније добила је позив од локалне полицијске станице да се 4. јуна 2014. јави на информативни разговор на коме је сазнала да ју је Цветановић пријавио 31. маја 2014. Оваква брзина реаговања тужилаштва и полиције одавно у Србији није забележена. Разлог је, могуће, тај што је надлежни тужилац Драган Јовановић страначки колега Цветановића и да је својевремено био члан неког општинског савета СНС-а.

Није Цветановић пријавио само Јовановићеву, већ и Драгана Гулу Николића, новинара локалне телевизије из Младеновца. Драгани грех, према мишљењу посланика Цветановићу, био је тај што је на једној друштвеној мрежи коментарисао изјаву Горана Весића у вези премештаја жртава поплава из хотела Славија у Београду. Коментари у стилу „нетачне су изјаве Весића“ и слично за тужиоца Јовановића представљају „увреду“ која се изузетно и само у случају посланика из редова СНС-а гони по службеној дужности и у хитном поступку.

Након што је пријавио још једног грађанина да „својим деловањем наноси штету угледу Српске напредне странке“ Цветановић је закључио како се овде ради о организованој криминалној групи и затражио полицијску заштиту?! Нико том посланику до сада није објаснио како Александар Вучић није Тито, а СНС није СКЈ.

Јовановићева од тада добија непрестане претње припадника напредњачких јуришних јединица, али полиција ни не помишља да њој додели заштиту. Она је само обичан грађанин и то критички настројен према тековинама напредњака.

(Никола Влаховић)


Извор текста: svisrbisveta.org