FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Протеклих недјеља Додик је боравио у Русији, а Вучић у Њемачкој. Канцеларка Меркел је премијера Србије дочекала са највишим протоколарним почастима, а предсједник Путин се са предсједником Српске задржао у разговору више од сат времена.  

Српски лидери, ето, истовремено сједе за столом са главним свјетским играчима. Са једне стране, са лидером највеће државе у свијету од које енергетски зависи континент, која се проширила до својих природних граница на Криму, потписала посао стољећа са глобалним партнером Кином, створила регионалну економску заједницу са Казахстаном и Бјеолорусијом, вратила се на Блиски исток, Балкан итд. А, са друге стране, са лидерком највеће економске силе на Старом континенту, која је преузела политичко вођство у ЕУ и покушава да се ослободи трансатлантског туторства једине суперсиле итд., итд.  

        

Елем, као српски народ у цијелини, бар у међународним релацијама, и не стојимо лоше. Али као двије српске земље, Србија и Српска могли бисмо да се нађемо у раскораку.

Све се врти око уласка у ЕУ. Још Тадић је зацртао да “ЕУ нема алтернативу”, а Вучић је још одлучније кренуо пут Брисела, односно Берлина, и по цијену нормализације односа са Косовом добио датум почетка преговора о придруживању. Додик је за све то вријеме истицао да једино “Српска нема алтерантиву”, а пошто су јој из ЕУ, као и из САД, непрестано пријетили новим отимањем надлежности, “функционализацијом БиХ”, “уставним реформама”, “пјевањем у један глас” и сл. плеонизмима за укидање ентитета, насупрот евроентузијазму у “матици”, у “прекодринској дијаспори” се развио евроскептицизам.       

Србија је тако, уз Црну Гору, једина ушла у “преговоре о придруживању”, док се за БиХ и преостале балканске земље не зна ни да ли ће, ни када ће. За Македонију због грчког оспоравања њеног имена, за Косово јер га нису признале многе чланице ЕУ, а за БиХ због  унутрашњих проблема. Укратко, Брисел је за Србију догледна, иако све мање привлачна перспектива, а за БиХ и РС - недогледна у складу са оном анегдотом да ће се “ЕУ прије распасти него што ће Босна успјети у њу да уђе”.

У од ЕУ запостављеној БиХ тако су се нашли њени традиционални пријатељи. Турска преко Сарајева, Аустрија преко западног Мостара и Русија преко Бањалуке. Федерални Бошњаци су поново открили своју матицу у Анадолији и Босну као Алијин аманет Ердогану, па у Беговој џамији клањају за спас уздрмане Турске и реизбор њеног лидера. Хрвати се за равноправност у ФБиХ обраћају Бечу, католичкој Баварској и моле се у Ватикану.

А Срби, “у мањој половини Босне” нашли су чврст ослонац у словенско-православној Русији. Руским блокадама захваљујући, од 2010. ниједан, пословично противсрпски, извјештај високог представника Инцка није усвојен ни у Вијећу за имплементацију мира у БиХ, ни у Савјету безбједности УН. А послије учесталих аудијенција Додика код Путина, стиже и пресудна материјална подршка поплављеној Српској.

Вучићева проевропска де факто проњемачка спољна политика, која “није против Русије”, као и Додикова проруска политика, која “нема ништа против европске будућности РС”, за сада добро функционишу, свака на својој страни Дрине. Штавише, то још увијек подржавају и Брисел/Берлин и Москва у мјери у којој се обострано труде да им проблеми са Украјином не поремете велике енергетске, трговачке и финансијске и шире економске интересе. Али, докле?   

Уздрмана једина суперсила кренула је поводом Украјине у хладноратовско збијање редова у трансатлантском савезу контра Русији. Почело је са подизањем антируске хистерије у Пољској и балтичким републикама, гдје су већ допремљене стотине милијарди америчког оружја. Британија је активирала свој пословични евроскептицизам до нивоа референдума о иступању из ЕУ. Од Њемачке маргинализована Француска гура се на мјесто главног америчког савезника на континенту. А у америчком међународно утицајном часопису “Форин полиси” водећи научници озбиљно анализирају карту Европе за 2025, која је 2012. објављена у неком руском таблоиду, и закључују да је Путин по њој већ започео прекрајање граница.

Докле ће Ангела Меркел издржати амерички притисак да, против својих економских, па самим тим и политичких интереса, ЕУ у цјелини придружи хладноратовској изолацији Русије. И, досљедно томе, од Вучића затражи да се једнозначно одреди: или Москва или Брисел, под пријетњом заустављања Србије на европском путу.

Тешко је повјеровати да би Вучић, упркос личним емоцијама, жртвовао свој апсолутни политички прироритет, али је сигурно да би наишао на снажан отпор претежно русофилне базе у матици. У сваком случају, Србија би се нашла у раскораку са Српском, у којој око 70 одсто становништва подржава Додикову проруску политику, док око 13 одсто даје предност евроатланстким интеграцијама. Такав ход Србије и Српске по два стратешка колосијека могао би Србе да подијели на различите интересне зоне велесила у мултиполарном свијету. Уколико би, међутим, био координиран, можда би чак могао да буде и продуктиван.

Ненад Кецмановић   

www.nspm.rs