FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Још је велики француски политички мислилац Montesqiue (1689-1755) утврдио да је политичка слобода обезбеђена једино у држави у којој су законодавство, управа и судство поверени државним органима који су независни једни од других (такозвана "теорија поделе власти"). Но, појава политичких странака (партија) као масовних и чврстих организација за контролу бирача и државе половином 19. века у државама које су дотле познавале поделу власти као уставни принцип, убрзо ће тај принцип претворити у пуку формалност. Јер, те и такве политичке странке нису ништа друго до султанати, и под њиховом владавином народ једино може да бира коме ће султану да буде послушан до наредних избора.

Такав режим Montesqiue би назвао комбинацијом "деспотије свију" и "деспотије једнога". О Сједињеним Америчким Државама, које се највећма заклињу у своју (формалну) поделу власти и (формалну) демократију и желе да тим "благодетима" буду узор целоме свету, сасвим исправно је још 1915. године писао H.C. Chamberlain: "чак Сједињене Државе налазе се у стварности у стању непрекидне анархије и безбожне самовоље појединца: Једино деспотска власт часовитог председника и невероватно замршена државна машинерија попут бране изнутра предупредјују разарање..." Због владавине најнижих интереса у тој земљи, њен режим би најисправније било назвати "порнократијом". Но, и друге партократије су у суштини порнократије. Зар се и у нас толико људи не бави професионално политиком само зато, да би неометани од судова и полиције, који стоје под њиховом контролом, могли да прибављају незаконите користи!? Истинска подела власти, у којој би страначки утицај био ограничен једино на законодавство, јавља се, међутим, као једини лек против партократске порнократије. Како пак доћи до таквог режима?
Ако се удубимо у Montesqiue-ово учење, открићемо да је основна претпоставка поделе власти подела законодавног тела на два дома, који би били потпуно равноправни, "симетрични", на народну скупштину и скупштину племића, Дводомно устројство, које почива на равнотежи политичко-друштвених снага, морало би да буде поново уведено, уз одредјене битне корекције које захтевају промењене околности.
Народно представништво имало би Народну скупштину, а и тај дом се, осим што би био ограничен искључиво на законодавство, не би разликовао од савремених народних скупштина. А управо то ограничење довело би и до коренитог оздрављења странацког живота. Страначки прваци, знајући да могу да утицу једино на доношење закона, те да су самим тим лишени утицаја на управу и судство, престали би да буду - да парафразирамо Маx-а Wеbеr-а - људи који "живе од политике" и постали би људи "који живе за политику", истински народни трибуни. Други дом Народног представништва била би Сталешка скупштина, која би се заснивала на делегатском начелу; њени чланови могли би да у свако доба буду опозвани од сталежа који су их изабрали. Данас, наиме, старога наследног племства или више нема или је изгубило своју функцију. Његово место заузело је племство рада које представљају сталешке елите. Следећа измена у односу на бивши дводомни систем састојала би се у "асиметричности" домова Народног представништва. Пошто је интерес народа као целине само оно што је опште и начелно, само би Народна скупштина имала право да доноси законе који су израз опште воље. Сталешка скупштина, као израз поделе функција и рада, имала би у својој надлежности управу као израз посебне воље, коју би водила заједно са државним поглаваром. Једини изузетак био би у томе, што би законе који се тицу сталешке аутономије заједно доносила оба дома. Сталешка скупштина би, заједно са државним поглаваром, доносила и уредбе којима се извршавају закони.
Поједини колегијуми Сталешке скупштине као представништва појединих сталежа предлагали би државном поглавару најмање двојицу кандидата за ресорне министре, и министар би постајао онај кандидат кога би именовао државни поглавар. Уколико именовање не би уследило у одредјеном року, министром би постајао првопредложени кандидат. Пре истека мандата, министар би могао да буде смењен само ако је повредио закон, што мора да утврди Врховни суд, илл ако то одлуче чиниоци који су учествовали у његовом именовању.
У овом устројству нестало би и функције председника владе (министарског савета) који у режиму партократије има улогу странацког диктатора. Остала би, додуше, и даље потреба координисања рада различитих министарстава, но њу би могао да задовољава државни поглавар.....
P.S
Ово је само део, старог чланка који сам нашао овде
http://www.nacionalnasvest.rs/SNS%20cirilica.html
Поздрав свима
Предраг Јовановић