FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Фото: Танјуг, Раде Прелић

Гледам данас слике америчког амбасадора Мајкла Кирбија у Обреновцу, где се, заједно са супругом Саром, придружио добровољцима у акцији чишћења града, ваљда у нади да ће та вест засенити долазак шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова у дводневну посету Београду. А пре само месец дана, док су се руски спасиоци борили за живот наших грађана у том истом Обреновцу, Кирби нам је, из удобне фотеље, држао лекције о људским правима, како Американци већ упаковано називају своје манипулације и лажи којима разарају сва традиционална друштва и народе. Чак нам је и цена порасла, са 100 хиљада на 2 милиона долара... Тужна Америко... не разумеш... нема тих пара...

Америку и њену бирократску испоставу, Европску Унију, доживљавам као окупатора Србије, и уосталом читавог Балкана. Дошли, залили зло семе које је исклијало у хаос и смрт, и што је најгоре никако да оду и оставе нас на миру, да лечимо своје ране. И даље наређују, пљачкају, манипулишу, малтретирају, завађују... Али гледајући Кирбија данас, дође ми их некако жао. Па зар није тужно посматрати једну светску велесилу тако немоћну у свим својим колонијама света, у које је уложила пуно труда и новца да подмити појединце, а опет није добила ништа? Многи ће рећи како ништа, ево Србија не мења самоубилачки курс ка ЕУ, елита јој је поткупљена, привреда уништена, војска већ до пола упрегнута у НАТО јарам... јесте, али то је оно што су могли да плате и уцене. Народ нису могли да потплате, а он у Русију и Путина гледа као у Бога. Само још увек ћути, несигуран да сада може да добије битку. Али ако мислимо да је нама у Србији лоше, а јесте, погледајмо Авганистан, Ирак, Либију, Сирију, Египат, Украјину... Ратови, убиства, смрт... сваки дан. Шта то ради тужна Америка? Сеје хаос и смрт широм света... Зашто? За кога носи невину крв на рукама? Да, би ми жао америчког амбасадора, па та земља је још јаче и више окупирана од моје. Моја силом, њиховим бомбама, њихова новцем, туга... Моја се борила поносом и даље се бори колико може, њихова се чак и не бори. Велесила, а слуга. 

Никада још нико није успео да устане пре него што падне на земљу, нити је иједна велесила одолела искушењу да своју моћ бахато користи до границе када почне саму да је урушава. Тако сва царства пропадоше. Не, не радујем се ничијој пропасти, па чак ни мог окупатора. Моја вера каже да за непријатеља треба помолити, за спас његове душе. Како су чинили, Бог ће им судити. Само се надам да ћемо ми издржати и на крају бити на правој страни, нашој, источној, руској, како је увек и било, и поред свих лутања које смо имали и имамо.

А изузетна, тужна Америка, можда успе да се врати себи, ако схвати да „нема великих и малих држава, већ само великих и малих људи“ *.

* „Монтевидео, видимо се“

 

Снага духа / Јелена Бркић