FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Зашто се свака критика на рачун представника власти у Србији покушава изједначити са нападом на државу Србију? Српски премијер веома често покушава да у исту раван стави „напад“ на њега и „напад на Србију“. На пример, у случају „критичког осврта“ ОЕБС-а (Дуње Мијатовић) на присутну цензуру и аутоцензуру у српским медијима премијер је реаговао тако што је тражио извињење због „неистина које су изнете о Србији“. Стављање под лупу докторске дисертације Небојше Стефановића, која је „успешно одбрањена“ на Мегатренду, а за коју један део српске научне јавности тврди да је плагијат, такође се представља као „смишљени напад на државу“. Да би ствар била доведена до апсурда, чак и Небојшин ментор Мића Стефановић, за кога се испоставило да никада није докторирао на Лондонској школи за економију, тврди да се његов случај користи да би се напао „државни врх“.

И раније су се одређени инциденти према појединцима проглашавали „нападом на државу“, што је, свакако, недопустиво у једном озбиљном друштву. Овако се чак и неки банални случајеви третирају као „удари на Србију“, док се, са друге стране, право и озбиљно антидржавно деловање занемарује – на пример, случај сведочења Соње Бисерко против државе Србије – тако што се избегава да се таква дела оквалификују онаквим каква она уистину јесу. Малтене, готово никада нисмо чули у етеру, нити смо видели новинске наслове, у којима неко из врха власти покушава да брани интересе Србије тамо где су они опасно угрожени. На пример, интерес Србије на Косову и Метохији толико је медијски маргинализован, да се о томе данас готово никако не говори и не пише.

Дакле, напад на полицајца је напад на државу, напад на судију је напад на државу, напад на тужиоца је напад на државу, напад на фудбалски клуб је напад на државу, напад на Крстимира Пантића је… Данас премијер Србије повлачи одређену паралелу између себе и државе Србије. Он чак покушава да убеди јавност да се неко „заверио“ и против његове породице, што је (ако је истинито) велика брука за државу Србију, али ни таква „завера“ не може се третирати као напад на државу. Наиме, „напад“ на премијеровог сина, који је „дошао“ из редова полиције, а која је под директном контролом актуелне власти (то јесте, саме државе!), никако се не може посматрати као напад на ту исту државу. Зар је могуће да и држава напада државу – Србија напада саму себе?

Каква је то власт и каква је то земља, ако у њој председник владе, бранећи чланове своје породице (сина и брата), почиње да тврди како тиме брани „слободарске традиције нашег народа“? Чему таква земља онда може да се нада? Зашто би било чија породица у једној држави морала да буде привилегована? Поготово ако су чланови те породице осумњичени да су починили одређене незаконите радње. Отуда, на пример, мање је важно за јавност да ли је син председника српске владе ударио голмана Партизана или није, колико је битно да се закони примењују исто према сваком грађанину државе Србије.

Ако желимо да имамо озбиљну државу, тада се све афере, без обзира ко у њима учествовао, морају довести до краја и морале би имати свој епилог на суду. Ништа се не би смело оставити недовршено, онако како се то у Србији ради деценијама. Сећамо се да су бројне „мафије“ прошле кроз медије (друмска, царинска, полицијска, просветна, банкарска, фармацеутска и ко зна која још не), али о њима се једно време пренаглашено говорило, да би потом све пало у потпуни заборав.

Последњи пример у коме премијер подноси кривичну пријаву у име свог малолетног сина против лица која су „несавесно“ направила извештај са сплава „Ривер“, само је још један доказ да је нешто „труло у држави“. Наиме, он каже:

„Мој син није уплетен, а неки су хтели да га окриве за нешто што није радио. Ја чак ни њему не бих веровао да снимак није пронађен, јер сам човек државе и веровао сам да је истина оно што полиција напише или каже.“

Да још једном подвучемо оно што је у оваквој изјави крајње необично, а донекле и трагично: премијер је „веровао да је истина оно што полиција напише и каже“! Значи ли то да српској полицији данас не верује чак ни председник српске владе? Ако је тако, тада би за такво неповерење у полицију неко морао да буде одговоран; на првом месту министар полиције Небојша Стефановић и директор полиције Милорад Вељовић? Али, колико видимо, њих нико из власти не окривљује ни за шта. Напротив, њих жестоко бране сви учесници у ланцу власти, од председника владе, па надаље. За њих су, изгледа, сви критички осврти – на рад оних, који би требало да буду одговорни по „командној одговорности“ – некоректни, па чак и „глупави“ („глупље образложење нисам чуо“).

Остаје питање у ваздуху: шта да се учини да српској полицији (и власти уопште) народ почне да верује? Или да им барем почну да верују они из државног врха; они од којих зависи на шта ће нам личити држава и државни органи и који на функционисање државе имају кључни утицај.

За www.корени.рс

Д. Гостељски