FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

       

Ниш – Након приче очајног радника „Јуре“ који је посведочио о непрестаном малтретирању менаџмента фирме и робовских услова које су успоставили корејски власници компаније већински финансиране од стране Владе Србије, редакцији Васељенске ТВ јавила се једна бивша радница са молбом да објавимо и њему причу.

М. К. са својих двадесет пет година живота и три године рада у овој компанији, сем што је трпела свакодневна понижења, уцене и иживљавање неровозних менаџера изгубила је и своје здравље.

„Посао у „Јури“ добила сам преко бироа у мају 2011. године са решењем на ком пише да сам на радном месту контролора квалитета, међутим мој посао био је рад на траци са жицама“, почиње М.К. своју потресну причу.

„Лидер, односно шеф (И. Ј.) како га зову од самог почетка био је строг, имао је сва права. Пар пута сам имала проблема са циклусом и обилним крварењем, сем што ми није дозвољавао да одем до тоалета, налазио је додатни начин да ми још више отежа посао, нареди да се убрза рад траке како бих због свог немоћног стања пала са позиције и он искористио своје право да ме казни.“

„Јура“ болесном не верује

Агонија ове девојке ту се није завршила, на жалост то је био тек почетак:

„Када сам након једанаест месеци рада требала да добијем продужетак уговора доктори су ми открили рак дојке. Срећом све се добро завршило, али сам након операције морала да мирујем бар месец дана, не дижем ништа тешко и не замарам се превише. Међутим након непуних месец дана звали су ме са посла и рекли да се морам вратити на посао ако желим да продужим уговор. На сопствену одговорност прекинула сам боловање и вратила се на посао.“

Након повратка и уместо да је дочека и трунка људскости М. К. је чекало ново изненађење, још непријатније од претходних.

„Када сам се вратила са боловања, нико није хтео да ми продужи уговор. Морала сам да обећам лидеру (И. Ј. ) да ћу га „частити у кафани“, продужио ми је уговор али од „кафане“ наравно није било ништа и тада су почели још већи проблеми са њим“, прича нам ова девојка која три године која је провела у овом корејском логору у Србији никада неће заборавити.

„Након продужетка ставља ме на једно од најтежих места, где се бандажира велики број жица, односно на место са највише физичког рада, теглења и ношења што је мени било забрањено. Након суза и суза, ни сама не знам колико сам их пролила и помоћ једног колеге добила сам мало лакше радно место на траци.“

„Малтретирање и иживљавање не прекида, шта год да урадим не ваља, стално је викао на мене, понижавао ме на сваком кораку, то је било неиздрживо. Након свих тих стресова открили су ми тумор на деснима. И једном тренутку након што ми није дозволио да одем до тоалета нисам могла више да издржим и посвађала сам се са њим.“

Након рака дојке, на деснима и свакодневним иживљавањем надређених, посебно лидера (И. Ј. ) над М. К. се надвила још једна невоља. Након једног прегледа доктор јој је констатовао промену на грлићу материце и препоручио хитну интервенцију, упркос достављеним извештајима лекара лидер није хтео ни да чује.

„По цену отказа отишла сам на операцију, узела месец дана боловања а након тога тражила продужетак на још месец дана због препоруке комисије и лекара. Али како сам ја слала дознаке у Јуру тако су их они враћали тврдећи да нису у реду. На крају се и мој доктор записао шта није у реду, јер су их само у социјалном исправили пет пута. На крају сам написмено тражила да ми кажу шта није у реду са дознакама,међутим ништа нису одговорили. Због тога три месеца нисам имала примања“, видно узнемирана наставља М. К.

„Од свог тог стреса прокрварим опет, и стање ми се погорша“, уместо да покажу и трунку човечности према колегиници која је имала тешку операцију руководство је од ње тражило да долази сваки трећи дан на посао.

Коначно након истека боловања које је у случају М.К због здравственог стања требало по препоруци лекара да траје најмање три до шест месеци она се након два месеца враћа на посао.

„Када ми је истекло боловање из кадровске службе су ми рекли да имам пет дана одмора који нисам искористила. Добијем од лидера дозволу за одмор и затим петог дана од истог смс на ком пише да ми менаџер ипак није потписао решење за тих пет дана, иако сам из поузданих извора сазнала да решење потписано постоји али му се изгубио сваки траг,“ завршава М. К. Своју причу и додаје да је након пар дана на кућну адресу стигао и званично потписан отказ.

Сви покушаји обраћања надлежнима због кршења основних људских права завршавали су се речима : Не играјте се са ватром.

Тако и даље стоји отворено питање због чега ова корејска фирма у који је Србија уложила две трећине новца од укупне вредности има повлашћен положај и право да се према радницима у Србији односима према корејском Уставу, обесправљујући их и понижавајући ?!

Весна Веизовић / Васељенска ТВ