FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Одмах на почетку да се разумемо, овај текст није намењен новинарима, уредницима, власницима медија, нити запосленима у маркетиншким агенцијама. Јер све што у даљем тексту следи они врло добро знају, а ако кажу да не знају онда су или глупи или лажу, а могуће је и једно и друго.

Намењен је простим конзументима вести, особама које са новинарском браншом имају везе толико што ујутру на киоску купе новине или код куће притисну дугме на даљинском управљачу. Обичном дакле човеку који последњих дана/недеља мора да је ужаснут џевом која се надигла око цензуре и (не)слободе медија у Србији. Лично познајем неколицину који на саму помен цензуре одмах рукама  прекривају уши и још двојицу који су због опште кукумавке спас потражили у Пролом бањи. Остали се с правом или чуде или питају откуд сад та повика на цензуру, ко то јадне новинаре цензурише зашто се, побогу, новинари не побуне против тог зла ако им толико смета!

Подробни одговори на ова питања захтевају много времена и простора, па ћу ствар покушати да упростим што је више могуће и то тако што ћу одмах да разјасним једну  важну ствар.

У СРБИЈИ НИКАД НИЈЕ ПОСТОЈАЛО СЛОБОДНО НОВИНАРСТВО.

Кад кажем „никад“ онда заиста мислим НИКАД, ни пре светских ратова, ни после њих, ни у монархији, ни у републици, ни у социјализму, ни у дивљем капитализму – никад. Овде бих мирне душе могао да ставим тачку, али пошто знам да Срби вазда имају романтичарски поглед на прошлост питаћу само да ли неко заиста верује да је од Давидовићевих „Новина сербских“, од Милоша Обреновића, преко Карађорђевића, Ј.Б.Тита, Милошевића па до данашњих господара стварности, новинар овдашњи икад био слободан да објави све што жели? Где побогу? У „Политици“, „Борби“, „Комунисту“, ,„Дневнику“, „Куриру“…? Немојмо се шалити.

Слободно новинарство у Србији никада није било правило, чак ни изузетак, већ инцидент, нешто налик новогодишњој прскалици, која  кратко време обасјава све око себе а онда се неповратно угаси. Ако не верујете, погледајте под „Дуга“, „Наша борба“, „Борба“ (период пре Драгутина Брчина), ТВ „Студио Б“ (период пре Небојше Човића), Радио Б92 (пре телевизије Б92) итд, (мада ни итд-а нема много)…

То што поједине овдашње новине воле себи да тепају придевима као што су „најугледније“, „најстарије“, „најобјективније“, нека вас не завара, сваки Циго свога коња хвали, истина је много болнија – највећи део историје српског журнализма је прича о пропаганди и послушништву, а не о новинарству. Да се разумемо, овде не мислим да је читаво српско/југословенско новинарство безвредно, имали смо и имамо новинаре који умеју  да „направе“ сјајне репортаже, „ураде“ одличне интервијуе, напишу брилијантну уметничку критику или „оживе“ спортске догађеје…али када је реч о политичком новинарству оно је, нажалост, управо то – безвредно.

То је последица чињенице да Србија никад у својој историји није била истинска демократска земља. Кад кажем никад, онда мислим НИКАД и ту без расправе стављам тачку.

Но, вратимо се цензури.

Како настаје, како се спроводи и, најважније, зашто се новинари против ње не буне.

Од кад је света и власти постоји природна и разумљива жеља властодржаца да слика о њима и њиховом раду у јавности буде што лепша. Тако је свуда у свету, тако је и у Србији. Међутим, савремени и демократски свет успео је током времена да изгради механизме којима ову деспотску жељу (делимично) зауздава, док у Србији то (још) није случај. У протеклих сто година притисци на овдашње медије мењали су облике и методе, али је суштина остала иста – по сваку цену угушити сваку утицајнукритичку мисао.

Молим да ме се на овом месту не прекида упадицама да је некада било боље, је ћу таквог морати да подсетим на доба „слободне штампе“ у време нпр. Шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића или доба „демократског плурализма“ у време Титове ОЗНЕ и УДБ-е. Уосталом, имате у Историјском музеју изложбу „У име народа“, па погледајте…

Елем, причу о цензури у доба Карађорђевића-Обреновића-Карађорђевића-Броза намерно прескачем и селим се у последњу деценију прошлог века. Не зато да бих  још једном поткрепио тезу да „све зло у Србији почиње са Милошевићем“ (мада добар део почиње), већ да бих направио паралелу са дешавањима из друге деценије 21. века, тј. данас.

У време несрећних деведесетих ситуација са медијима и медијским слободама у Србији била је прилично јасна и једноставна. На једној страни постојали су тзв. режимски медији: РТС, „Тањуг“„Политика“, „Борба“, „Експрес“, „Новости“, „НИН“, Радио Београд, ТВ „Пинк“ (оф цоурсе)…док су на другој страни били Радио Б92 (АНЕМ), „Наша Борба“, „Време“, „Дневни телеграф“, РТВ „Студио Б“, „Демократија“, „Блиц“, „Данас“, „Бета“…

Каква је цензура била у време Милошевића?

Па, као и читав његов режим: сирова, трапава, брутална и – неуспешна.

Медије под државном контролом Милошевић није ни морао да цензурише, Струја, Вучела, Комраков и друштво унапред су знали шта треба да чине и ту никаквих проблема није било.

Што се тиче опозиционе, издајничке и страноплаћеничке штампе, цензура је  пролазила је кроз разне фазе. Покушаји са економским исцрпљивањем нису били успешни јер је прилив страних донација био редован и мање-више довољан, иако је то ретко ко о ондашњих власника/уредника и данас спреман да призна. Ипак, приче о (тајним) састанцима  у Будимпешти и преношењу готовине у џаковима или дипломатским ташнама преко границе мора да су нешто више од урбане легенде…

Следећа фаза били су упади у непослушне медијске куће и њихово насилно преузимање (наравно, увек под неким фиктивним правним основом),  па су тако су настрадали НТВ „Студио Б“, (два пута), Радио Б92 и многи други локални медији којима је такође „вода ушла у коаксиални кабл“.

Крађе емисионе технике, финансијско уништавање нелојалних штампарија и дистрибутера спадали су у ред софистициранијих метода, док је на пример витлање пиштољима Марка Милошевића и његових пајтоса у радију БУМ93 у Пожаревцу била знатно јаснија порука.

Када се и то показало неуспешним, режим је ушао у најгору фазу, ликвидацију новинара и тако је стрељан Славко Ћурувија. Злогласни Закон о информисању (ко ли тада беше министар?), намерно посебно не помињем, јер је у време његовој усвајања Милошевићев брод већ је  толико био избушен да га никакав закон од потапања више није могао спасити. Драконске казне које су новинарима и медијским кућама свакодневно бивале изрицане само су убрзале тај процес…

Онда је дошао Пети октобар и нада да је са њим стигла и слобода јавне речи. И заиста, тако је и било. Првих неколико месеци. Та сад већ далека 2001. година остаће упамћена по томе што су се новинари овдашњих медијских кућа учили слободном новинарству на живим метама, министрима у влади Зорана Ђинђића и њему лично. Они који су читав свој новинарски век провели пуцајући ћорцима у глинене голубове у то време су артиљериском ватром тукли по премијеру и новој власти. (Покренути су и први политички таблоди, али ћемо о њима говорити у наредној лекцији…)

Али не задуго. Неко у влади, а основано се сумња на Владимира Поповића, схватио је да то тако неће да може. И омча је почела да се затеже. Тада су постављени темељи „нове српске цензуре“, која је мање-више и данас на снази.

У чему се она састоји?

Нова српска цензура није  заснована на голој сили, упадима у медијске куће, хапшењима или, не дај боже, ликвидацији непослушних новинара. Изузетака од овог „правила“ је било (гашење БК телевизије,  постављање бомбе на симс Д. Анастасијевићу нпр.) али су она срећом спорадична и неуспешна.

Нова српска цензура заснована је на економској контроли медија, уредника и новинара. Та контрола је вишеслојна и вишезначна, војним речником речено – атакује  у више колона и из више праваца. Њени носећи стубови су:

А) власништво Б) огласи Ц) страх

А) ВЛАСНИШТВО

Одмах после петооктобарског преварата европски и амерички фондови намењени развоју слободне речи и демократији закључили су да српским медијима њихова финансијска помоћ више није потребна  и донације у те сврхе су пресахле. Уместо тога почела је прича о изласку државе из државних медија и њиховој приватизацији. Медији ће, говорили су, изаћи на његово величанство Слободно Тржиште па ће они који буду најквалитетнији опстати, док ће остали пропасти. Лепо је и поштено звучало док је трајло.

Међутим, уместо да интересовање за српске државне медије како се очекивало покажу угледне светске новинске и телевизијске куће око њих су попут лешинара почели да круже разни сумњиви типови од Бода Хомбаха до Цанета Суботића, а у намери да их јефтино пазаре и „препороде“. Прича о томе је  углавном позната, обилује детаљима о сумњивом новцу са Кајманских и иних острва, буразерским преварама, прикривеним власницима,  недовршеним судским поступцима итд. У исто време, на десетине локалних медија у Србији добило је  нове власнике, али се на прсте једне руке могу пребројати они који данас још постоје. Остали су угашени јер нису ни били купљени да би радили…

Чак и тамо где је приватизација наизглед била успешна врло брзо би се све враћало на почетак, па је држава на овај или онај начин задржала власништво у готово свим значајним медијским кућама.  Зашто? Зато што је свакој власти стало да има обезбеђену медијску подршку најважнијих центара информисања. А подршка се остварује тако што владајуће странке у медијске  управне одборе постављају своје људе, а на директорска и уредничка места проверене кадрове. Како је одувек и било и како свим политичким странкама најлепше прија.

У последњих десетак година у Србији је никло још сијасет приватних новина и телевизија, али ако човек мало зачепрка по структури њиховог власништва врло брзо ће увидети да траг увек води до неке особе/компаније блиске власти…

Б) ОГЛАСИ

Али, вратимо се за тренутак нашим највећим медијским кућама препуштеним немилосрдном тржишту.

Како уопште зарађују новине  у Србији?

Ако сте помислили да профит остварују  од продатих примерака -  грешите. Висок тираж јесте лепа ствар, али новине из продатих примерака по ценама које се годинама не мењају,  једва да покривају основне трошкове. Средстава  за плате, хонораре  и инвестиције остају им  углавном од огласног простора или просто речено – реклама.

Ту смо, дакле, рекламе. Пре него што објасним како новине и телевизије зарађују од реклама морамо да појасним да постоје две врсте реклама: комерцијалне и државне. Комерцијалним рекламама оглашавају се привредни субјекти, а државним, логично држава. Зашто је уопште потребно да се држава оглашава, логично је питање, али је одговор да се то ради кад су у питању јавне набавке (тендери) или различите друштвено-корисне  кампање.

Како рекламе стижу у новине?

Ако сте помислили да се то догађа тако што курир каквог великог предузећа ујутру донесе оглас на шалтер неке новине – грешите. Сви велики оглашивачи у Србији (мобилни оператери, осигуравајуће куће, банке, ауто куће…) рекламирају се путем специјализованих рекламних агенција које служе као посредници. Зашто? Зато…

Држава се делимично такође оглашава преко агенција, а делимично то чини непосредно.

Какве све то везе има са цензуром?

Огромне.

Посао са изнајмљивањем/продајом огласног простора у Србији у последњих петнаестак година доживљава експанзију огромних размера, у „златно доба“ (2006-2008) обрт средстава био је око 200 милиона евра. Отпрлике тада укоренио се „обичај“ да власник највеће маркетиншке агенције у земљи буде неко ко је близак владајућој гарнитури и тако је и и данас. Не само ради профита, већ и због тога што са те позиције лако може да уцењује било који медиј у земљи, државни или приватни, свеједно.

Ствар је једноставна, уколико новина „пише“ оно што треба имаће рекламе, у супротном огласни простор мораће да попуњава укрштеним речима. А ако се зна да једна новинска страна у пуном колору кошта између 300 и 400 хиљада динара, а да је секунд рекламе на телевизији са националном фреквенцијом такође папрен, јасно је колико „непослушни“ свакодневно губе.

Што се тиче „државних“ реклама ситуација је истоветна. Ако је новина кротка и благоглагољива сви тендери и кампање биће објављивани код ње, у супротном предност ће добити неко други. (верујте ми, знам о чему говорим). Да се ради о огромном новцу сведоче и процурели подаци о вредности кампање „Очистимо Србију“, која је била резервисана само за одабране…

Дакле, потпуно је јасно да у сиромашној земљи попут Србије нема власника који ће одбити толики новац зарад слободе изражавања својих новинара. Или ће одбити, али је у том случају пропаст његових новина и запослених је неминовна.

Све у свему, нова српска цензура је цензура чистих руку,  нема зивкања телефоном, претњи, батинаша, хапшења, ни витлања пиштољима. Довољно је на пример  да до 15 часова реклама „Телекома“ не стигне у одређену новину па да њен власник схвати у чему је проблем и сабере два и два.

Згодно, зар не?

В) СТРАХ

Неупућене вероватно веома чуди што у галами око цензуре  у Србији последњих дана разазнаје најразличитије гласова (Мајкл Девемпорт, Дуња Мијатовић,  Иван Тасовац, Александар Вучић), само у тој свеопштој какофонији никако не чује глас каквог власника, директора или главног уредника неког овдашњег медија. Ни писма, ни разгледнице, а о саоштењу уређивачког колегијума на пример, да и не говоримо. Испада тако да су за медијске слободе заинтересовани сви осим оних којих се оне директно тичу.

О чему се ради?

Ради се о томе да је нова српска цензура комбинација штапа и шаргарепе, с тим што и штап и шаргарепа умеју да буду веома велики. За многе ће вероватно бити изнанађење кад сазнају да плате главних уредника водећих српских медија и чланова њихових уређивачких  колегијума досежу и до неколико хиљада евра. Месечно.

Посао јесте тежак, али не баш толико.

Је ли то онда надница за страх? И ћутање? Вероватно јесте, рекао сам вам већ да је систем нове српске цензуре веома лукаво и паметно постављен.

Да ви зарађујете једног новог „пунта“ месечно (опаска Љ. Живков), да ли бисте баш били најватренији критичар власти која вас је на то место поставила?

Искрен да будем, ја не бих.

С тога потпуно разумем што на питања о цензури у њиховим кућама главни уредници одговарају у распону од „Не, мене нико није  звао“, до „Зар стварно мислите да је  мене неко звао“..

А зову их. И политичари и портпароли и шефови кабинета и маркетиншки могули…

Има,  наравно, и оних који власт не подржавају због високе плате, већ због убеђења да је свака власт од Бога и да новинар не треба  да чачка мечку. Знам уреднике који су пензију дочекали а да никада ништа критички нису написали или објавили.

За њих и сличне њима никада није било време да власт критикује.

„Где баш сада када је убијен краљ“, „Где баш сада када је криза са Русима“, „Где баш сада када се распада земља“, „Где баш сада када су поплаве“…?

Увек је било лакше писати против каквог далеког или, још боље, измишљеног непријатеља него против онога ко вам сутра може закуцати на врата или уручити решење о разрешењу.  Склоп личности, шта ћете…

А шта је са новинарима?

Од новинаре се и не очекује да дигну глас против цензуре, јер су колеге новинари једна од најугроженијих и најнезаштићенијих  врста у Србији. Бедних плата, окаснелих хонорара, са вечитим Демакловим мачом отказа над главама, српски новинари су робови свог заната и своје страсти. Њихова права не штити нико, ниједно удружење, ниједан државни орган, могу бити деградиратни и отпушени сваког часа, њихов медиј се може угасити преко ноћи (сећате ли се новине Прес или телевизије Авала?) и нико ни прстом неће мрднути.

Бити данас новинар у Србији један је од најнезахвалнијих послова. Желиш ли да радиш можеш да радиш било где, желиш ли да радиш и да за свој рад будеш плаћен избор ти је сужен на две или три редакције у држави. Зато уценама и понижењима никад краја.

Побуниш ли се бићеш отпушен пре него што изговориш  „упс“, а на твоје  место за трептај ока створиће се двоје свршених студената ФПН-а, убеђених да новинарска слава само њих чека. И нико ни прстом неће мрднути.

Зато српски новинари данас ћуте, пишу шта им се каже и у кафани псују.

Између тога једни другима додељују новинарске награде.

Јер лакше је бити угледан и престрашен него само престрашен.

ЕПИЛОГ (који то није)

Међутим, да ни нова српска цензура није савршена  сведоче и најновија дешавања у вези са интернетом. Фејсбук, Твитер и блогови који ничу као печурке после кише прете да униште систем изграђен и испробан на генерацијама посленика јавне речи. Додуше, њихов утицај за сада је ограничен на пар десетина хиљада интернет овисника , али свакога дана све је јачи и пробитачнији. Домаћи цензори су у паници. Бог високо, а Цукерберг далеко.

Време цури кроз пешчаник.

Шта да се ради?

Бебо, јави се.

 

Бојан Љубеновић