FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

По речима и делу, у Српској академији наука и уметности, постоји само један Србин. Свима знани и поштовани Проф др Василије Ђ. Крестић. Човек, научник, историчар који већ годинама и речју и писаним текстовима и књигама то доказује, на један директан и недвосмислен начин, не успевајући, на жалост, да покрене остале колеге да га следе, који то не чине из свакојаких, пре свега лукративних, разлога, што им никако не служи на част.

                         

(20.феб.2014) „Боље је да такве Академије више и не буде, јер ће она служити на срамоту свих нас који смо њени чланови“ Проф др Василије Ђ. Крестић.

Овај свој непоколебљив српски став, који сваком приликом мушки и одлучно исказује, без обзира што га нико од академика не подржава, јасно показује да је његово постојање добродошло и вишеструко значајно, и ако једном будемо имали достојно српско потомство, његово ће дело и деловање тек онда добити своју афирмацију и захвалност, градећи у њему понос што смо у најтежим противсрпским временима, имали једну такву стамену личност, коју нико није успео да лиши српског достојанства и обузда његову истрајну српску енергију.

Ових дана професор Крестић је опет доказао своје српско непоколебљиво становиште, објављујући књигу под насловом „Прилози за новију историју САНУ“ која на свакој својој страници говори о томе, како је вишегодишње њено руководство сваком својом „акцијом“ бескруполозно истеривало српство из установе коју води. У том свом чињењу ишли су чак дотле да су хтели да „промене име Српске академије наука и уметности, и из њеног наслова избришу прву реч (Српска), која им је сметала, које су се стидели, чиме су се, по свему судећи, неком додворавали.“ Дакле, да је лише јасног обележавања њене националне припадности, што власт од 5. октобра, непрестано чини.

Указујући на ово противнационално чињење, професор закључује, (20.феб.2014) „Боље је да такве Академије више и не буде, јер ће она служити на срамоту свих нас који смо њени чланови“.

Овај закључак изречен ове године, тужан је финале професоровог неуморног деловања кроз дуги низ година, написима, интервјуима у јавности, ко и речју на Скупштинама Академије, покушвајући да САНУ, њено руководство и чланство стави у оквире оне части и оних обавеза које су природни закон њиховог постојања.

Та летаргија коју је руководство САНУ наметнуло чланству има своју основу у томе да се Академија не сме бавити тзв. дневном политиком, што је као свој основни циљ прокламовао проф. Никола Хајдин кад је 2003. изабран за њеног председника, проглашавајући за дневну политику све оно што спада у наш национални и државни интерес, почев од Космета, Статута Војводине, питање назива нашег језика, Српске енциклопедије, размени Новаковог „Магнум кримена“ са академиским библиотекама по свету, издавања зборника радова са научног скупа „Велика Србија“, Болоњска декларација (којом се видно урушава наш образовни систем), опстанак ћирилице… дакле, сва она питања која задиру у наше национално биће и постојање, руководство Академије је смишљено ограничавало и урушавала, протерујући из Академије све што је битно српско, па, самим тим, и сваку српску политику, заводећи прећутно саглашавање са свим оним што чини актуална власт.

Увек и у свему, председник Хајдин мислио је само једно, да се не замери – политичарима, који се такмиче ко ће више и темељније да Србију уведе у Западно коло, тј. да је уништи.

На сва та питања, професор Крестић је жестоко и без увијања реаговао, настојећи да очува образ Академије, која је вечна, као што је и народ који је основао, вечан, док је власт променљива и изменљива. Ипак, од 5. октобра, она траје у свему се преливајући једна у другу, па тако и она која се поклапала са временом Хајдинове владе Академијом: Ђинђића, Коштунице, Тадића, Дачића, Вучића, стављајући себе, својим ништавилом, изнад свестраног и необоривог ауторитета академијиног чланства. То јест, тако би требало да буде. Јер, би сви они из свог научног бића морали имати толико свести да би могли видети куда их руководство Академије води.

Али, новим Законом о САНУ, њеним члановима увећан је троструко академски додатак, (преко 100 хиљада) чиме је ућуткана свака критика руководства Академије, јер је оно било то које је од власти издејствовало речено увећање. Дакле, ћутање Академије је купљено.

Бедно. Ружно и тужно.


 

„Имајући у виду све оно што сам рекао, могу да закључим да САНУ са оваквим руководством (три пута бираним!!) у потпуности одговара актуелној политичкој власти, као што и председнику Академије и Извршном одбору САНУ , одговара оваква власт. Такав однос умртвио је Академију и онеспособио је за оне активности због којих она мора и треба да постоји.


 

Једноставно речено „ До промена ће доћи када дође до промене наше државне политике, с којом је Академија постала нека врста сијамског близанца“

Све то и много тога другога недостојног и неприличног једној таквој националној установи, као што је Академија наука, проф Крестић изнео је на тапет дана, на срамоту свих њених чланова. Да се не би прешло преко те књиге као да се није појавила, Професор се постарао да је свако Одељење Академије добило бесплатно онолико књига колико га чланова чини, и сад треба очекивати реакције.

Једно је сигурно, ма какве реакције биле, оне се не могу обрушити на проф Крестића.

И тако, не остаје нам ништа друго него да му се захвалимо, не само на оном што је као историчар трајно убележио у српско памћење, већ и на оном што је као свестан и поносан Србин, неуморно и достојанствено заступао и бранио.

 

Слободан Турлаков

Објављено 07.06.2014
2006-2014 ©новинар.де