FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

 Филм младог српско-канадског редитеља Бориса Малагурског „Тежина ланаца“ 9. и 10. јуна имаће на неки начин светску премијеру. Колеге из Russia Today ће га емитовати на четири језика у више од сто држава света.

 

„Тежина ланаца“ је нека врста видео уџбеника за упознавање Југославије или, зависно од циљева, упутство за колонизацију држава. Јасно и гласно, са прецизним изјавама и чињеницама, Малагурски показује најстрашније и најспорније моменте историје земље. Кривица пада и на своје и на туђе, тако да је прошло без србоцентризма. О чему сведочи још један, можда не најважнији смисаони моменат, али веома пријатан. Скоро на самом почетку двосатног филма аутор објашњава где се заправо налази земља о којој говоримо… Оно најпотребније страној публици. Малагурски који је отпутовао у Канаду са 17 година и вратио се у Србију пре пар година вероватно одлично схвата да на немим картама за неког ко није из Европе на том делу старог света стоји или знак питања или пише “War”.

Новинар „Гласа Русије“ је разговарао са Борисом Малагурским о украјинском евромајдану, италијанском камењу и српском аутошовинизму.

Борисе, ваш нови и не толико нови филм „Тежина ланаца“ снимљен је 2010, али актуелан је и данас. Испричајте нам о њему. Шта може да заинтересује, на пример, руску публику?

“Тежина ланаца” је филм који осликава једну другачију верзију распада Југославије. која је до сада није било толико позната, барем широким масама. То је прича у умешаношћи западних сила у унутрашња питања бивших југословенских република, о економским узроцима распада Југославије, који су довели до растујућег национализма и на крају крајева и до ратова. Ратови су разорили земљу, уништили индустрију, коју је касније купили исти ти људи који су нама уводили санкције и бомбардовали. Индустрија је уништена, после приватизације је махом дошла у руке странаца, и то је у суштини оно чиме се бави филм. Мислим да су Руси већ добро упознати са многим аспектима филма, али верујем да ће да буде и неких непознаница и мислим да је врло важно баш у овом тренутку погледати. Имајући у виду дешавања у Украјини, која се на неки начин подсећају на оно што се десило у Југославији. Надам се, наравно, да ствари неће се одвети као у бившој Југославији, али нажалост све иде у том правцу, јер су присутни сви фактори који су довели до распада Југославије. Од НВО коje су подржавали оних које је Запад подржавао до многих економских мера које су спровођене. Оно што видимо у Украјини заиста указује да се историја може поновити, а управо наше познавање историје треба то и да спречи.

На свом налогу друштвене мреже објавили сте стару карикатуру из интернета на којој је „руска чизма“ ишутирала смрт са америчком заставом из Украјине. Не могу да вас не питам о вашем ставу поводом Украјине.

Не бих улазио у карикатуру, карикатура је нешто друго, али ја искрено верујем да је на делу још једно успостављање марионетског режима. То смо у једном тренутку доживели са Јушченком онда је са доласком Јануковича ситуација ипак избалансиранаю Не улазим у владавину Јануковича и не желим да било кога у Украјини браним. Али јасно је да промене које су се десиле у вези са Евромајданом је био насилан пуч у коме су доведене на власт снаге које нису демократски изабране. И сама чињеница да су Америка и већина западних земаља подржали тај недемократски пуч, поставља питање да ли они подржавају демократију или оно што служи њиховим интересима, без обзира на то како су изабране и на то да имају чак и фашистичке елементе. Морамо узети у обзир да током рата у Југославији американци подржавала одређене партије које су биле фашисте. Ја имам симпатије и према руском и према украјинском народу, ја мислим да су они братски народи за нас. И верујем да се овако нешто дешава не зато што постоји неки коренити проблеми између Руса и Украјинаца, већ зато што је Западу и даље циљ ова стара римска “Завади па владај”. Многи представници наших народа, уместо да се окрену један другима за помоћ, окренули су се западу, мислећи да ће им запад донети просперитет. Међутим, Србија већ 14 година живи под западном демократијом, а људи, према најновијој анкети, су рекли да су демократске промене донеле разочарење.

Ви сте један од српских интелектуалаца повратника. Цитираћу коментар са сајта идеолошки блиском „Пешчанику“, који вас је некад нападао. У коментару поред вас фигуришу још две јавне личности, Јеремић и Фајгељ: „ Црно се Србији пише са овим националистима“. Како доживљавате сличне нападе? Зашто сте се вратили?

Ја сам се вратио зато што се осећао кориснијим овде. Знам да многима то звучи необично и многи ме чудно гледају у Србији када изговорим те речи. Али то је истина. Желео сам да допренесем бољитку своје земље, вишем степену свести и одлучио сам да то радим делећи судбине људи које овде живе. Што се тиче Пешчаника и сличних медија невладиних организација, портала, којих има много и који добијау новац од фондова National Endowment for Democracy, Open society који финансира Сорош, па чак и амбасада САД, Велике Британије, а и Канаде, државе у којој сам живео. Мислим да је прича о финансирању је кључна. Јер то су организације које на сва звона промовишу транспарентност (и ту се слажем да свака институција мора да буде транспарентна), али они нису транспарентни по питању колико финансија они добијају. А пропагирају ипак неке политичке циљеве. Јер НВО као организација није лоша ствар, она треба да служе као корекција неким негативним појавама у друштву. Али ако су они нетранспарентни и баве се политиком износе своје политичке ставове, онда ја мислим грађани заслужују да знају колико пара добијају и да се као такви и региструју. То је оно што је у Русији решено на један фер и коректан начин са увођењем закона о страним агентима. То је једноставно нешто што је уведено и у Америци 1938. године, зове се Foreign Agents Registration Act. Па зашто би се американци онда бунили и зашто не би онда Србија следела пример САД и Русије, ако власт нам стално каже да ми треба да будемо и на истоку и на западу? Ја мислим да је то јесте једна од главних ствари која кочи ову земљую У књизи Увод у Демократију Дејвида Битема и Кевина Бојла се пише да утицај НВО на друштво и државу може да буде демократски само ако проистиче из масовног чланства а не из гомилања богатства у рукама неколицине. Неке утицајне НВО у Србији немају ни десетак чланова, а добијају, према мојим истраживањима, милионе долара. Тако да њихов утицај није демократски, ако желимо стварно демократску промену, онда НВО мора да буду транспарентне, и то је једна од кључних тема којом ћу се бавити у свом филму Тежина ланаца 2.

У филму „Претпоставка правде“ ви и коаутор Ивана Рајовић осврћете се трагичној епизоди, погибиј и француског фудбалског навијача у Београду 2010, Бриса Татона. Званично верзија каже да су криви српски навијачи. У филму ви показујете читав комплекс проблема српске државе: политички утицај на судски систем, мане тог система, на крају крајева, катастрофу у медицини. Окривили су вас да бацате сумњу на званичну верзију смрти Француза. Шта сте овај пут скривили?

Људи коју су изазвали тучу су свакако криве за ово, и они наравно морају да одговарају. Међутим тај инцидент је високо исполитизован. Србија, као и многе државе широм света, има проблем са навијачким насиљем. То је чињеница. Али Србија је уместо тога да се суштински бори против неких криминалних елемената у навијачким друштвама одлучила да искористи овај један инцидент да уведе драконске казне и да се исконструише теза о убијству. За коју ће сваки непристрасни правник рећи да није доказано да се радило о убиству, већ се радило о насилном акту који је имао смртни исход. Они су 14 људи који су учествовали у тучи осудили за убиство, мада је и судски вештак је рекао да је највише три особе могло да баце Бриса Татона са степеница. Није доказано да је Брис Татон бачен. Има ту доста и других ствари, као што је пресуда Стефану Величковићу, који има доказ од полиције да је био на сасвим другој локацији. Јер је му тада писана казна за непрописно паркирање.

Реакција на наш филм само показује да, нажалост, многи у Србији дводимензионално посматрају дешавања у земљи. И многи су поверовали у то како су ситуацију представили медији и политичари. Мислим да смо због тога наишли на негативне реакције, добијали смо претње физичким насиљем. Три особе су осуђене због тога. И занимљиво да људи сада буне на пресуду правосуђа у чију одлуку у случају Бриса Татона су били тако спремни да верују.

Бар ваш последњи рад, филм о Београду, сигурно не треба никог да наљути. Да ли је то производ за експорт или за унутрашње коришћење? Бар за оне који, како пише један хумористични портал, сматрају да живе у земљи где ће се чак и неизлечиви оптимиста сместа излечити…

Филм о Београду је намењен свима. Ја често кажем да је критиковање своје земље дисциплина на Олимпјиади, Срби би покупили све медаље. Нажалост ситуација јесте таква да постоји елеменат аутошовинизма код неких људи. Филм је намењен нашој публици зато што пуно људи не зна за неке бисере престонице. Ја сам био врло обрадован када су мени после премијере у Београду прилазили београђани и говорили да је њима изузетно драго што су успели да сазнају неке ствари које нису раније знали. Ако заузмемо такав став да има пуно тога лепог, а не само да кажемо да ништа не ваља, онда ћемо моћи да идемо напред. Ја увек гледам неке друге државе, који имају већи национални понос, примера ради – итаљани. Они имају, рецимо, неки камен поред пута и поред тог камена ставе натпис, не знам, “Овај камен је дотакао Цезар” и све туристе одмах сликају овај камен. Они придају значај и свом камену, а ми не придамо многим својим лепотама. Хајде да се фокусирамо на њима, и када будемо оптимисте онда ћемо бити спремнији да поправимо оно што не ваља.

Што се стране публике тиче, мислим да је Србија добила доста негативног пиара током 90-х и да је време да се то поправи На западу памћење по питању неких конфликата је врло кратко, и можда је прави тренутак да им представимо лепу причу. Овим филмом желим да кажем – посетите нас, упознајте наше људе. Са неким дубљим циљем, не само да потпомогну нашу економију доласком туриста, већ и да стекне пријатељства и након тога неће поверовати у неку пропаганду у њиховим матичним државама да су Срби овакви или онакви. Јер ми смо заиста један гостољубљив народ, који поштује друге народе и друге културе, а Београд је заиста метропола и као таква и треба да се промовише у свету.

(Глас Русије)