FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Никола Пашић тестаментом 1926. оставио у сефу Народне банке 1.600.000 тадашњих долара да се у Београду подигне споменик руском цару, спасиоцу Србије

Легенда каже (а треба проверити по историјским архивима) да је цар Виљем 1915. понудио суседним земљама да нападну Србију. Заузврат добиће делове наших територија. Румунија и Албанија остале су неутралне, Бугарска је једва дочекала, а грчки председник Венизелос одговорио је лаконски: „Ваше величанство. Ми смо превише мали за тако велику подлост.”

Сетих се Венизелоса кад је Црна Гора пожурила да призна неодржаву Косово, а сад још и санкције Русији. По оној јакобинској: „Буди ми брат, или ћу те убити“.Русија се није нешто посебно наљутила, има ваљда преча посла са Украјином. А нису ни ови моји на извесног доцента који нам преко Утиска недеље открива: „Србија је три пута у XX веку окупирала Косово“.  У међувремену доцент је докторирао, ено га сад седи у Скупштини као народни посланик, забринут за моју земљу. Сад слушам да и Србију притискају како треба да усклади спољну политику са Европском унијом.

Па још није испарио уранијум којим сте нас пошкропили за 300 година, загадили сте и земљу и воду, и сад још тражите да загадимо и односе са Русијом. Ви сте нас свесно тровали и сад треба да нам одређујете и лекове и пријатеље.

Млађе Русе да подсетим: у Другом светском рату на Источном фронту било је Хрвата, Бугара, Мађара, Румуна, муслимана из Босне, али ни један Србин – чак ни Србин фашиста.

А млађе Србе да подсетим: да није било руског цара и његовог ултиматума савезницима, за превоз војника и цивила из Валоне на Крф, можда бисмо данас били националне групације по суседним земљама.

А непроцењиву материјалну помоћ можда би враћали и наши праунуци – прочитајте књигу професора Петровића Српско-руски финансијски односи у Првом светском рату,па телеграме Пашића посланику Спалајковићу: „Мене  је већ срамота да тражим, иди ти код Сазонова.”

Ето зашто је исти посланик вероватно једини у свету пљунуо Лењина, кад је овај нешто ружно причао о цару Николају.

Треба строго разликовати у Срба русофилију од совјетофилије. Бориса Спаског, експрвака света у шаху, шест година Совјети нису пуштали да игра на традиционалним мечевима СССР–Југославија – „због појачане словенофилије”, а на турнирима ни случајно. Играли смо меч репрезентација у Лењинграду 1964. Вођа пута Душан Меденица замолио ме је да му будем преводилац у Шаховској федерацији због позива за велемајсторе који би требало да учествују на Турниру ослобођења крајем године. Отишли смо у Централни дом, а састав у федерацији је био јеврејски: Абрамов, Јудович, Белин... Сви су они добро знали налог Спорткомитета да Спаски не игра по словенским земљама. Дали су велики списак велемајстора да а ла карт Душан Меденица бира.

– Нама је свеједно. Кога год ви пошаљете, биће нам драго – рекао је.

Наравно,на том списку није било Спаског. Једина учесница у тим разговорима из совјетске федерације била је генерални секретар Вера Тихомирова. Када смо излазили, тихо јој дошапнух:

– Водите рачуна да су осим Јевреја и Руси ослобађали Београд.

То је стигло докле је требало да стигне. Тако је Спаски први пут учествовао на турниру у Југославији и глатко победио на Турниру ослобођења Београда 1964.

Никола Пашић је тестаментом 1926. оставио у сефу Народне банке милион и шестстохиљада тадашњих долара да се у Београду подигне велелепни споменик спасиоцу Србије, руском цару Николају.

Та средства нису утрошена, преживела су немачке окупаторе, али нису комунистичке ослободиоце. „Неко је 1946. узео тај новац и ми немамо никакву материјалну обавезу, само моралну“, рече тадашњи гувернер и остаде жив. Од када се то банкари баве моралним обавезама? Него, извадите тај новац из оних сефова којејош не отварате због стида, и пронађите место покрај споменикаЗахвалности Француској, за још један споменик захвалности ономе који нам је био први и прави спасилац. Јер да није било њега ни Француска не би имала коме да помаже. Бар за стогодишњицу Првог светског рата.

Политика / Милунка Лазаревић