FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Колико ће Србија да плати улазак у Европску унију, ако се то икада деси?

Светог Петра кајгана

Србија се, наводно, увелико спрема да приступи ЕУ, али нико из власти није у стању, нити вољан да народу саопшти најједноставнију рачуницу: колико ће нас тај приступ коштати и колико ће нам пара донети. Добро упућени економски стручњаци тврде да ће пут у ЕУ за Србију бити погубнији и штетнији од НАТО бомбардовања из 1999. године.

Игор Милановић

Једно од најчешће постављаних питања у вези приступања Србије Европској Унији гласи: колико ће све то да нас кошта. То је најважнија рачуница која нам објашњава "кост-бенефит" однос, односно финансијску релацију цене процеса и користи које ће држава од њега имати.

Да би се добио макар приближан одговор на то питање потребно је имати Национални програм за усвајање правних тековина Европске уније, а ту настаје први велики проблем. Да ли ми имамо такав програм?

Владина Канцеларија за европске интеграције објавила је званично 28. фебруара 2013. да је усвојен Национални програм за период 2013. до 2016. године. Садашња министарка без портфеља, задужена за европске интеграције, Јадранка Јоксимовић у једном интервјуу објављеном крајем априла ове године дословно каже: "...Такође је важно да се ускоро донесе Национални програм за усвајање европских правних тековина." Изгледа да Србија има Национални програм израђен у стелт технологији, па га неко види, а неко га не види.

Више је него очигледно да власт покушава од народа да сакрије одговор на ово изузетно важно питање, како се јавност не би узнемирила енормно високим трошковником европских интеграција.

 Колико је познато, Бугарска је да би себе довела у ред и заслужила пријем у ЕУ, потрошила преко 50 милијарди евра, а заузврат је од Европске Уније добила финансијску помоћ од пет милијарди евра.

По ранијој изјави тадашње српске државне секретарке за заштиту животне средине Стане Божовић,  само усклађивање наших норми и стандарда са онима из ЕУ у области екологије Србију би коштало 10,5 милијарди евра. А где су сва остала поглавља? Србији ће и бугарских 50 милијарди евра бити премало.

Годишња чланарина Хрватске у ЕУ износи око 400 милиона евра, односно 3,4 милијарде куна. Када Србија досегне привредни ниво потребан да се уђе у ЕУ, која је клуб богатих и развијених земаља, а не оних које би то тек желеле да постау, с обзиром да је више него дупло већа од Хрватске, годишње ће у буџет Европске Уније из свог буџета морати да уплаћује близу милијарду евра!

Србија се, бар на речима политичара у предизборној кампањи, у свом развоју у великој мери ослања на аграр. Они који би ову земљу да виде у ЕУ стално народу причају како би, у случају српског уласка у Унију, наш аграр процветао, највише захваљујући двема ставкама: високим субвенцијама и могућношћу да се српски производи продају на тржишту које броји 500 миона корисника.

При томе се заборавља да се напомене како прве године по приступању ЕУ 100 одсто субвенција за пољопривреду мора да буде исплаћено из националног буџета, а не од средстава из Брисела. Таква се, тренутно,  правила Европске Уније. Истовремено би Србија приступањем изгубила тржишта земаља ЦЕФТА споразума, али и Русије са којом има посебан уговор.

На примеру Хрватске, која је била далеко мање зависна од аграра него Србија, може да се види како то изгледа. Суочена од 1. јула 2013. са конкуренцијом богатих земаља ЕУ које су током година у своју пољопривреду улагале милијарде долара, марака, франака или евра, Хрватска је, изгубивши и последње баријере које су је штитиле од дампинг цена европских извозника, буквално пала на колена.

У тој првој години чланства у ЕУ у коме је била само шест месеци, хрватски аграр је забележио пад од чак 12,7 одсто. Посматрано у новцу, Хрватска је у пољопривреди остварила укупни приход од 5,475 милијарди куна, док је, поређења ради, пет година раније као још пуноправна чланица ЦЕФТА имала приход већи за преко три милијарде куна!

Млекарство је у Хрватској у половини 2013, када је та земља постала чланица ЕУ, забележило вртоглав пад у односу на претходну годину од чак 16,6 одсто, па је увоз млека и млечних производа повећан за целих 200 милиона долара, односно за 86 одсто. Укупно би ове године Хрватска само хране из ЕУ требало да увезе у вредности од око две милијарде долара. Пољопривредне субвенције Хрватској из касе Брисела биће ове године мање од онога што ће Хрватска да уплати у заједнички буџет ЕУ, тврде добро упућени.

За разлику од Хрватске Србија је пристала да далеко пре приступа ЕУ, наиме још од ове године, укине све царинске баријере на увоз пољопривредних производа из Уније. Из хрватског примера видимо да ће нас то коштати пада производње од око 15 одсто, а у појединим секторима и далеко више.

Насупрот томе стоји обећање ЕУ дато Србији како она од 2015. може да рачуна на 60 до 80 милиона евра годишње помоћи за пољопривреду?! Колико је то смешно мала сума види се из податка да од 2007. године УСАИД годишње даје 24 милиона долара на пропаганду како је за српске пољопривреднике добро да уђу у ЕУ.

Словеначки социолог Митја Великоња, у обимној анализи која је исцрпна критика новог Евроцентризма истиче три мита: Први се односи на корупцију „Када уђемо у ЕУ, више неће бити корупције". Други говори о просперитету, док трећи мит у центар поставља стабилност.

Да је корупција присутна и у ЕУ види се већ из примера бившег председника Немачке Кристијана Вулфа, који је оставку поднео када је тужилаштво покренуло истрагу против њега због сумње да је примио мито.

Румунија је одличан, мада не и једини пример, да у ЕУ не постоји гаранција просперитета. Влада ове државе је недавно смањила плате запослених у јавном сектору за чак 25 одсто и укинула додатак који се плаћао пратиоцима особа са инвалидитетом. У знак протеста због тога један радник румунске националне телевизије, чије је дете инвалид, пред телевизијским камерама је покушао самоубиство у самој пленарној сали парламента у Букурешту.

Улазак у ЕУ у најбољем случају неку корист може да донесе једино српској владајућој елити која ће грамзиво, као и до сада, наставити да се богати узимајући паре из буџета и донација. Чак и ако дође до осетнијег пада цена већине производа због повећања конкуренције, остаје питање: ко ће уопште моћи себи да приушти неку куповину, ако стотине хиљада радника и индивидуалних пољопривредника остану без посла услед укидања царинских баријера на увоз

Већ је и ово превисока цена, и без оних десетина милијарди евра колико ће нас ова сулуда транзиција коштати.

Извор: Таблоид