FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Дуња Мијатовић из Организације за европску безбедност и сарадњу прексиноћ је из Стокхолма позвала српске власти да престану да се мешају у рад онлајн медија, позивајући се на „наводе” о блокираним сајтовима и онлајн садржајима у Србији.

 

Мислим да упозорење ОЕБС-а свакако треба врло озбиљно схватити. Изгледа да је требало много озбиљније да схватимо и петицију групе блогера „У лице цензури” која од пре три дана кружи интернетом, јер мора да је то извор информација госпође Мијатовић. Ево доказа цензуре медија у Србији:

„За само неколико дана, привремено су онеспособљени блог ’Друга страна’ и портал ’Телепромптер’, а обрисан је цео блог Драгана Тодоровића на порталу ’Блица’ након што је Тодоровић пренео текст у коме се наводе разлози за оставку Александра Вучића.”

Уз мало познате блогере (Constrictoria Boa, Докона попадија, Џунглица, Немам име, имам коментар, Пећко пиво и други), протест против цензуре потписале су и познате личности попут Весне Пешић и председника Независног удружења новинара Србије Вукашина Обрадовића. Они су, како кажу у петицији, „принуђени да претпоставе да ће таквих примера бити и убудуће”.

Не успевам да сузбијем горчину. Где су били НУНС и ОЕБС када је пре неколико година требало дићи глас против драконског закона о јавном информисању који је ванредном брзином усвојила Тадићева власт, баш док су је Вашингтон, Брисел и Беч ковали у звезде као прозападну, европску и демократску?

Питање је реторичко. Знам тачно где су били. НУНС је не само подржао, већ је охрабрио ЛДП да гласа за антиевропски и неуставни закон за који Ивица Дачић није хтео да гласа. ОЕБС је у то време у Београду представљала једна друга госпођа, која је рекла да у Европи и не постоје заједнички медијски стандарди и да свака земља доноси своје законе. Она сада, колико знам, унапређује рад медија на Косову. А високо позиционирани амерички службеник у ОЕБС-у ми је објаснио да ОЕБС није хтео да се меша, јер нико на Западу није дао да „због једног лошег закона падне једна добра влада”.

До јуче сам мислила да је то био врхунац политичког лицемерја и двоструких стандарда. Али кад видим да Весна Пешић и Вукашин Обрадовић траже правду за „Телепромптер”, сетим се да су и једно и друго потписали и жалбу Савету за штампу, тражећи да се осуди лист „Политика” што је објавио коментар у ком се критикују Весна Пешић и Вукашин Обрадовић.

Слобода штампе је као и људска права : мора да важи за све, иначе је нема. Не може да постоји само за наше политичке пријатеље или за оне који су постали наши пријатељи зато што имамо заједничког политичког непријатеља.

Било би добро да се ОЕБС тога раније сетио. Није самоцензура овде почела јуче, са „Телепромптером”. Почела је с политичким сменама уредника, када су се ОЕБС и други правили да то ни не чују ни не виде. А процветала је с грубом самовољом у врху српске политичке власти, када су Борис Тадић и Млађан Динкић доносили медијске законе.

Љиљана Смајловић