FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Бранка Ал Хамди

Када је Међународна Агенција за Енергију (ИЕА) у новембру објавила своју прогнозу у извештају Процена Светске Енергије за 2012, могли смо да поверујемо да свет стварно плива у нафти!


Извештај је попраћен прогнозом да ће Америка да превазиђе Саудијску Арабију као највећи светски произвођач нафте до 2017, и да ће постати независна од увоза у својој производњи енергије. Све светске агенције су то пренеле. Чак идући даље, британски Гардијан је закључио да овај извештај Медђнародне Агенције за Енергију дефинитивно побија идеју да су извори нафте при крају, и да ће производња да опада у будућности (Peak Oil Theory).  Закључци из тог извештаја су преплавили светске медије. ЕксонМобил у својој прогнози закључује да ће потражња гаса да расте за 65% кроз 2040 и да ће Северна Америка да произведе више од 20% од те цифре. Од тога, највећи процент ће бити из неконвенционалних извора гаса. По тој прогнози, револуционарна производња гаса из шкриљаца ће да омогући САД-у да чак извози гас од 2025! Прошло лето смо чули исто тако оптимистичке прогнозе када је Харвард Универзитет објавио извештај некадашњег функционера Италијанске ЕНИ корпорације. Тврдио је да су научници погрешили и да је производња нафте још увек у успону. Закључак је – нема оскудице нафте и то је превазиђена тема. Наводно, та теорија је превазиђена новом технологијом која осигурава обиље јефтиних извора неконвенционалне нафте и гаса.
Нема сумње да још има доста нафте и гаса под земљом да испунимо све наше снове о убрзаном развоју сценарија климатских катастрофа. Иако, пре него до тога дође, убрзано ћемо да наставимо са загађивањем земље, океана, ваздуха и пијаће воде. И убрзано ћемо градити нове путеве да би и даље трошили све више енергије – да ли то економски има смисла или не?

  

Јер коришћењем гаса из шкриљаца није “чиста енергија”, како се тврди. Чиста чак није ни од угља који се користи за производњу струје. На пример, гас из шкриљаца емитује 66 милиона додатних тона угљеника, док за исту количину производње угаљ емитује 50 милиона тона. И да буду ствари чак и горе за гас из шкриљаца, када се отпуштање метана приликом производње узме у обзир, повећава се проблематичност коришћења гаса из шкриљаца. Иако нови извори гаса и нафте из шкриљаца указују на додатне резерве и привидно руше теорије о „врху“ производње – чињенице уопште нису тако једноставне.
„Врх“ производње нафте је већ иза нас
Подаци у ствари указује на чињеницу да смо већ суочени са грчевима глобалне транзиције у енергији – ера јефтине нафте је заиста готова. Треба разумети да теорија „врха“ у производњи нафте не значи да ће нафта да нестане, већ да је то момент када комбинација геолошких ограничења и економских фактора доводи до трајне ситуације где је производња нафте неповратно скупља и негативно утиче на економски раст. То је тачка где смо данас. Све од 2005 светска производња нафте остаје на равном платоу. Ако се дода повећана потражња из Кине и других растућих економија, цена нафте ће да расте неминовно у будућности. У ствари, цене нафте би биле веће да владе не плаћају субвенције и те субвенције су у 2011 достигле чак 30% цене нафте. И како је свет конвеционалне производње нафте остао на платоу, све више зависи о скупим неконвенционалним изворима енергије. Ера јефтине и обилне нафте је заиста готова.
По процени стручњака (Gail Tverberg) у јуну прошле године, објављено је да од 2005 године светско снабдевање конвенционалном нафом није повећано. Гаил Тверберг тврди да је то „примарни разлог за рецесију 2008-2009“, и да очекивани резултат мањег снабдевања нафтом може да буде разлог да се финансијска криза настави и евентуално погорша.
Манипулација статистике
Да ли је ИЕА информација солидна? У серији истраживања за Гардијан и Ле Монде, Бадал је већ 2009 године разоткрио да су се кључни подаци намерно мењали у ИЕА и то под притиском САД да би се лажно повећале цифре које представљају службене резерве енергије. Бадал је касније открио да је ИЕА већ од 1998 стварала „инфлацију“ у подацима о резервама енергија, што је била основа за прогнозу „одрживог економског раста и ниске незапослености“.
Укратко, ИЕА истраживања су под интензивном лупом и директним мешањем већ 12 година. Зато се закључци ИЕА не могу прихватити без додатне анализе. Иста је судбина прослављеног Харвард извештаја и његовог аутора Маугерија. Могло је одмах да се утврди да то није био независан извештај. Финансиран од две велике енергетске компаније, ЕНИ и БП, извештај није никада био стручно потврђен. Др. Роџер Бентли, стручњак при британском Центру за Истраживање Енергије је изјавио некадашњем ББЦ финансијском стручњаку Давиду Страхану, да Маугуери извештај потпуно занемарује интензитет пада у производњи нафте и да извештај има очигледне математичке грешке. Исти стручњак се чак пита како је могуће да је Харвард ту студију објавио. Одговор лежи у дилеми нашег времена -  академска истраживања све више постају подручје оних који та истраживања и финансирају.
А зашто научници уопште верују?
За разлику од Маугери студије која је добила огромну медијску пажњу, три проверене студије објављене у реномираним научним публикацијама нуде сасвим другачију перспективу. Наиме, студија Давид Кинг-а, објављена у публикацији Природа, проналази да и поред објављеног повећања у истраживањима за новим резервама нафте, као и нафте из шкриљаца и природног гаса и гаса из шкриљаца – експлоатација светских енергетских поља још увек опада, између 4.5 и 6.7% годишње. Све ове студије дефинитивно одбацују идеје да ће гас из шкриљаца да дозволи свету да избегне енергетску кризу.
У марту 2012, Кинг Група при Оксфорд Универзитету, Школа Предузетништва и Екологије је објавила студију у публикацији Energy Policy, закључивши да су резерве нафте у свету око трећине мање од оних објављених у проценама енергетских компанија и студија које те компаније плаћају. Научници упозоравају да је пад производње нафте чињеница. Није важно колико фосилног горива још постоји испод земље, већ је важна количина која може да буде комерцијално произведена по ценама које светска економија може да поднесе. Та количина је ограничена, опада, и даље ће да опада. Ову студију су све велики светски медији игнорисали, осим Британског Телеграфа.
Нове технологије не нуде спас који су обећавале. Доказ је мање позната чињеница да производња гаса из шкриљаца након првобитног лома стена, по свакој бушотини се губи чак до 90% гаса у року од 6-12 месеци. Гас из шкриљаца се може ослободити тек након што се на великим дубинама, ломе хоризонтални слојеви стена. Тако хоризонтално хидраулично ломљење уз помоћ велике количине воде, песка и хемикалија – ослобађа гас и друге отровне гасове. Шта то значи је једноставно – морају да се буше нове рупе, разбијају нове стене дубоко у кори земље. А трошак сваког бушења и хоризонталног ломљења након 6-12 месеци превазилази количину гаса који се произведе. До данас, нема доказа да је производња профитабилна. Повезано са необоривим чињеницама да производња нафте опада, целокупна слика енергетске будућности је у питању.
Шта ће се десити када се гас из шкриљаца судари са несаломивом стеном стварности?
Све озбиљне студије указују на дубоке проблеме са ИЕА прогнозом о производњи гаса из шкриљаца методама хидрауличног лома стена.  Данас постоји озбиљна сумња да ће гас из шкриљаца спасити свет и да ће бити основа повратка раста западних економија.  И не само то, публикација Business Insider-a изјављује да је цела индустрија гаса из шкриљаца у тешкој финансијској кризи.
Амерички финансијски аналитичар Волф Рихтер тврди да је економија „лома стена“ ужасна. „Производња опада од првог дана и у првој години се спусти на 10% првобитне производње. Резултат је да бушење „разара капитал запањујућом брзином“ и оператори бушења имају на својим рукама планину дуга – и тај дуг је највећи када количине испуштеног гаса нагло опадају. Да би се спасили, компаније иду на стотине нових бушотина – тако да висока производња нових бушотина исплаћује губитке од старих. То је план који ће пре или касније да удари у несаломиву  стену – то јест судар са финансијском стварношћу.
Ексонов генерални менаџер, Тилерсон, је изјавио да је већа количина гаса на америчком тржишту произвела вишак, мање цене и мање профите. Наравно, повећање производње гаса из конвенционалних извора у Америци је наводно део тог проблема. Како год да је тај вишак створен, привидно даје кредит технологији хидрауличног ломљења стена.  Притисак је створен на дугорочне уговоре које Русија има са разним клијентима и многи уговори су промењени као резултат. Исто тако, то је постао главни маркетиншки адут за продају технологије производње гаса из шкриљаца.  Украјина и Пољска су кандидати са великом надом да ће се ослободити зависности о Русију. Зато се митологија о јефтиној енергији гаса из шкриљаца мора одржавати – иако не може на дуге стазе.
Међутим, како се трошкови гомилају, а рате производње по бушотинама опадају брзо – индустрија енергије има проблеме да објасни ту дилему својим инвеститорима. Тако да Ексон, на пример, на састанку деоничара тврди да не губе новац на гас. Али неколико дана касније на састанку Савета за Спољне Односе (Council of Foreign Relations)  Тилерсон је био искренији. „Ми губимо кошуље данас. Ми не зарађујемо новац. Ми смо у црвеном.“
Индустрија енергије је активно и намерно увила у маглу проблеме у производњи гаса из шкриљаца.  Истраживање Њујорк Тајмса у 2011 је открило да и поред јавног „екстремног оптимизма“, америчка индустрија нафте је „приватно скептична према гасу из шкриљаца“. Према том истраживању, гас који је заробљен у слојевима стена дубоко у земљиној кори, не може нити лагано нити јефтино да се произведе. Ти закључци долазе након проучавања стотина имејлова стручњака из индустрије, као и интерналним документима тих компанија. Исто тако, закључци долазе након анализе постојећих података од неколико хиљада бушотина. Целокупни фокус свих имејлова стручњака -  шефова индустрије, правника, државних геолога, тржишних аналитичара – је „скептицизам о баснословним прогнозама“, као и сумња да компаније намерно, чак и нелегално, прецењују цифре производње из њихових бушотина. Исто тако, прецењују и количине резерви у таквим неконвенционалним изворима гаса. Није уопште могуће проценити количине гаса у слојевима стена. Сама чињеница да такве стене постоје, нису гарант да имају количине гаса које би биле исплативе. Све независне студије које указују на озбиљне проблеме – ако не и катастрофалне заблуде –  медији игноришу. А исто тако и политичари и надлежна бирократија који би морали да се изјасне о проблемима.
Стручњаци тврде да ми можемо да игноришемо све те проблеме – на нашу штету. Артур Берман, који је провео 32 године као геолог на нафтним пољима и радио за Амоко – касније БП је  истог дана када је ИЕА објавила свој 2012 годишњи извештај, изјавио за Oil Price да је „степен опадања производње из шкриљаца невероватно висок“. Као пример је навео Иглфорд – један од најзначајнијих производних локација  – тврдећи да је годишњи пад производње 42%. Само да би се одрзала производња на минималном нивоу, мора да се отвори скоро 1000 нових бушотина у Иглфорду сваке године. Шта то значи је да би се одржао ниво првобитног ослобађања гаса из једне бушотине, потребно је око $10 до $12 билиона годишње само да би се одржала производња. Када се све дода, изгледа као сума потребна да се избави банкарска индустрија. Одакле ће да дође тај новац?
Cheapsake Energy, један од прослављених пионира производње гаса из шкриљаца се нашла у таквој ситуацији и била је присиљена да прода своје погоне и друге вредности компаније да би подмирила растући дуг. Вашингтон Пост је објавио да компанија „тетура под високим дугом“. Компанија је изјавила да ће да прода $6.9 билиона својих гасних поља и гасовода – а наредни кораци могу да буду још тежи. И то је компанија чији је директор постао вођа револуције у производњи гаса из шкриљаца. Криза се објаснила као резултат пада цене гаса као и тешког задуживања. Наравно, компанија мора да одржи мит о гасу из шкриљаца, па зато ни не покушава да објасни разлог за „тешко задуживање“.
У ствари, веровање у мит – и бежање од реалности трошкова – доводе до ситуације у којој се неколико великих компанија нафте и гаса налазе данас, тј. суочене са финансијском кризом – истовремено. Ако се такав тренд настави, доћи ће до већих банкрота и онда ће индустрија да се повуче из рискантних технологија – новац ће да испари, а капитал ће наћи друга поља за инвестиције.

Али лошим новостима нема краја. Берман је доказао да је индустрија намерно претерала са проценом такозваног крајњег коришћења бушотина гаса из шкриљаца. Модел који су користили за процену је доказан као безвредан, а та погрешна информација је постала основа за ИЕА будуће прогнозе. Берман није сам. Амерички струцњаци за енергију, Туд Вајермарс и Криспијан МекКрејди су упозорили да постоји разумна сумња да се Америка не може ослонити на процене индустрије о резервама гаса из шкриљаца.
Стручњаци се боје да је тренутни вишак гаса на тржишту резултат краткорочног, финансијски неодрживог повећања производње гаса из шкриљаца, као „балон који ће да пукне под својом тежином“. Колапс снабдевања ће да произведе и раст цени гаса. Закључак је отрежњујући. Уместо да буде катализатор просперитета, револуција гаса из шкриљаца ће краткорочно да подигне снабдевање – док се сакрива дубока структурална неодрживост производње која се ослања на пирамиду све већег бушења – и све већег задуживања – само да се надокнаде губици. Резултат ће бити још већа финансијска криза – као и врло, врло скупа еколошка разарања.
Процена већине стручњака је да ће између 2013 и 2015 да се достигне фаза неодрживости у производњи нафте, док нове технологије као гас из шкриљаца представљају финансијску црну рупу, са несагледивим еколошким проблемима, као сто су тровање воде, земље, река и океана – као и губитак питке воде за индустријске сврхе.  Милиони мртвих риба су сведоци неконтролисаних отровних гасова који нађ пут према површини кроз природне подземне пролазе. Исто тако као што се хидраулично ломљење стена не може контролирсати на толиким дубинама – и чији поремећај ствара ланчану реакцију далеко од бушотина, тако се не може контролисати правац излаза отровних гасова на површину. Стотине необјашњивих потреса у регијама бушотина указују да не постоје још ни основна схватања о размерима еколошких проблема.
У сваком случају, још се није нашао лек на основни закон производње енергената, посебно нафте. А та цена данас одређује и цену гаса. Када цена снабдевања нафтом превазиђе цену коју економије могу да плате без значајног поремећаја економске активности – долази економска криза. Верује се да је та криза већ стигла и да је економски раст већ угрожен. И да ће непрекидно штампање долара и евра краткорочно да спречи економски колапс, али без економског раста, то није решење.
У недостату структуралних промена у економији, криза ће првенствено да погоди најразвијеније земље света које зависе о обилним снабдевањима енергентима. Једна од најбољих књига о импликацијама кризе енергената је „Приручник за Кризу Цивилизације“ (Др. Нафиз Мосадек, 2010) , која је постала инспирација за документарац, „Криза Цивилизације“.

19.09.2013.