FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Док стране инвестиције куљају у Србију, домаћи званичници егзалтирано предвиђају да ће раст бруто домаћег производа (БДП) у 2018. бити већи од 4 одсто. Та стопа је толико висока да ће чак достићи најнижу годишњу стопу раста коју је Србија имала у периоду 2001 – 2008. У том осмогодишњем периоду је просечна стопа раста била око 6 одсто, док у периоду 2009 – 2017. та стопа није премашила ни 0,5 процената.

Навођење ових компаративних података не служи да похвали економску политику с почетка миленијума. Привредни раст до 2008. генерисан је на нездрав начин, стимулисањем увоза и потрошње и огромним задуживањем привреде и грађана. Таква политика је на крају 2008. довела до економског слома и добрим делом је изнудила економску политику у последњој деценији

Смисао претходних поређења је да укаже колико су показатељи раста БДП-а варљиви и како се њима лако манипулише, поготово када јавност не разуме шта показатељи заиста значе. У светској стручној јавности већ годинама трају расправе о проблемима везаним за методологију обрачуна БДП-а, као и контроверзе о самој извештајној вредности тог показатеља. Важно је разумети да иако корелација постоји, БДП није поуздана мера квалитета живота нити благостања грађана једне земље.

Тема овог текста је знатно ужа од поменутих теоријских проблема и контроверзи и односи се искључиво на везу БДП-а и страних инвестиција. О овом односу се у Србији углавном не говори.

БДП се може дефинисати на три начина и сваки од њих би на крају морао дати исти коначни збир. За контекст овог текста БДП ће бити дефинисан „приходовно“, као збир свих плата, дивиденди, камата и ренти остварених у једној години, у оквиру једне земље. У концепту БДП-а је небитно да ли приходе остварују странци или домаћа лица.

Странци инвестирају у Србију да би из ње изнели више него што су унели. Свеједно је да ли странци отварају нове погоне, купују постојеће, узимају концесије, граде зграде и саобраћајнице, дају кредите, да ли долазе са Истока или са Запада.

Да би зараде странаца биле што веће, потребно је да плате, порези и остали локални трошкови буду што мањи. Што је већи удео странаца у домаћој економији, то је БДП непоузданији показатељ стварног економског стања Србије. (Странци, или домаћа лица која се праве да су странци, изнеће део зараде и кроз фиктивно увећање иностраних трошкова пословања и тиме ће смањити БДП, али то је друга тема и није битна за поруку овог текста.)

За неразвијене државе које су нето увознице капитала, кориснији показатељ економског успеха је бруто национални доходак (БНД). За тај показатељ није од значаја територија на којој се доходак остварује, већ да ли доходак остварују домаћа или страна лица. БНД Србије тако обухвата све приходе које домаћа лица (српска предузећа и грађани) остваре како у Србији, тако и у иностранству. (Дознаке дијаспоре нису део српског БНД-а, будући да дијаспора не живи у Србији.)

Према последњим расположивим подацима, апсолутни износ БНД-а Србије је у 2016. био мањи од БДП-а за око 6 одсто. При томе је и стопа раста БНД-а нижа чак и од јадњикаве стопе раста БДП-а. У еврима је БНД био мањи од БДП-а за око две милијарде. Годишњи „мањак“ од две милијарде евра за нејаку Србију није занемарива цифра.

Било би логичније и да се коефицијенти висине јавног дуга, спољне задужености земље, удела пензија и сл., израчунавају у односу на БНД, а не БДП као сада. Тако исказани показатељи би боље одсликавали стварно стање и финансијске ризике неразвијених држава.

БНД је као економски показатељ потцењен и склоњен у страну понајвише због тога што доводи у питање глобализацијске бајке по којима су стране инвестиције кључни фактор развоја и економског успеха. Нажалост, Срби воле бајке и верују у њих.

Наравно, ова бласфемична проблематизација страних инвестиција се може лако оспорити – да, странци ће узети део колача, али су тај колач странци учинили много већим, па ће и „нашима“ остати много више него да странци нису дошли.

У осталом, зар то није видљиво по висини домаћих плата и пензија као и по њиховом експлозивном расту? Зар се данас не живи много, много боље него у социјализму када странаца није било? Зар тренд емиграције није заустављен? Зар дијаспора не хрли назад у Србију? Зар Србија није процветала од када је велики део привреде у поузданим, страним рукама? Зар златно доба Србије није управо почело? Зар …?

Oбјављено у дневнику „Политика“ од 12.09.2018.

Политика/Блог Н. Катића