FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Статистички подаци: огледало правог стања или средство маркетинга? Са Саритом Брадаш, сарадницом Фондације Центар за демократију, о овим темама и њеном истраживању

У стању перманентне предизборне кампање, изјаве представника власти о расту привреде, новим радним местима, паду незапослености, просечној плати од 400 евра, и осталим успесима Владе, стални су украс већине медијских садржаја, и служе пумпању оптимизма. Ове изјаве често су праћене бројкама и процентима, али питање колико оне одражавају стање „на терену” намеће се одмах по завлачењу руке у сопствени џеп.

Прича о тим статистичким успесима и бољитку на тржишту рада, постаје веома интересантна када се завири иза ових наизглед апстрактних и сувопарних бројки, које нам је помогла да растумачимо Сарита Брадаш, сарадница Фондације Центар за демократију, психолошкиња и некада запослена у Националној служби за запошљавање. Она је ову проблематку детаљно обрадила у свом истраживању под називом: Статистика и достојанствен рад. Kритичка анализа политичког тумачења статистике рада, чији комплетан садржај можете прочитати на ОВОМ линку./1/

За наш сајт, Сарита објашњава како се дошло до тих цифри из статистике рада и плата:

– Постоје различити начини мерења запослености и незапослености, и резултати се међусобно могу битно разликовати у зависности од тога која је методологија примењена, али и од тога какву слику жели неко да прикаже у јавности. Један начин је мерење регистроване запослености. Те податке објављује Републички завод за статистику, а у запослене особе убрајају се сви они који су у формалном сектору, односно сви који имају уговоре на одређено и неодређено, а од 2015. године у регистровану запосленост рачунају се и они са уговорима о делу, привременим и повременим пословима, као и индивидуални пољопривредници, односно они који имају регистровано пољопривредно газдинство. Ту су такође и предузетници, односно особе које обављају самосталну делатност. Ови подаци добијају се из Централног регистра обавезног социјалног осигурања.

Постоји, међутим, и други начин мерења (не)запослености, а то је Анкета о радној снази (АРС), коју обавља Републички завод за статистику. О овој методологији и критеријумима према којима ће анкетиране особа бити сврстана у запослену или незапослену, нешто ћемо касније детаљније, будући да је начин на који се подаци прикупљају, битно различит од мерења регистроване запослености. Пре тога, како наводи наша саговорница, треба нагласити да би логично било да се резултати Анкете о радној снази (АРС) и подаци о регистрованој запослености колико-толико поклапају, али то није случај – они се, наиме, разликују за око 110.000 људи, будући да је према Анкети о радној снази број формално запослених прилично већи од броја регистрованих запослених.

До оволике разлике је дошло управо због различитог методолошког приступа, каже Брадашева:

– Анкета о радној снази спроводи се на око 11.000 случајно одабраних домаћинстава, и обухвата особе од 15 до 74 године. Kритеријум је такав да ће у запослену особу бити сврстан свако ко се у Анкети изјасни да је у протеклој седмици обављао бар један сат било каквог посла, и за њега био плаћен у новцу или натури. Другим речима, ако сте помогли баки да опере прозоре, а она вас частила једном црвеном, у Анкети ћете бити сврстани међу запослене. Исто тако, ако сте током претходне седмице комшији помогли да исече дрва, а он вам заузврат дао флашу ракије, и тад ће вас Анкета убројати у запослене. У запослене такође спадају и самозапослени – то су на пример жене које праве торте за продају, али и такозвани „помажући чланови домаћинства”. Ова категорија помажућих чланова домаћинства односи се на особе које помажу свом члану породице који има предузетничку радњу, или пољопривредно газдинство. Највећи број њих чине жене-домаћице у пољопривредним газдинствима, и оне иако уопште нису плаћене за свој рад, немају никакво социјално, пензионо и здравствено осигурање, никаква права, биће према правилима Анкете о радној снази по аутоматизму сврстане у запослене. Субјективна процена ових жена би, претпостављамо, била да су незапослене, али оне на то немају право, будући да их Анкета „види” другачије.

Лакоћа којом ће анкетирани бити сврстан у запослену особу, у супротности је са ригидним критеријумима за статус незапосленог лица: да би била анкетно незапослена, потребно је да се особа изјасни да у претходној недељи није радила ништа у трајању од најмање сат времена и за то добила накнаду у новцу или натури, потребно је да је у претходне четири недеље активно тражила посао, и да је у могућности да почне да ради у наредне две недеље.

Јасно је да ће на овај начин прикупљени подаци у Анкети о радној снази дати далеко повољнију и лепшу слику о запослености у Србији од оне коју дају мерења регистроване запослености. Није наравно случајно да представници власти презентују јавности управо ове, анкетне резултате, а не оне коју даје мерење регистроване запослености. На тај начин заправо злоупотребљавају статистику рада као доказ свог доприноса наводном економском развоју, сматра наша саговорница.

Пре него што детаљније проанализирамо о каквом повећању запослености је заправо реч, какви су то послови у питању, ко их обавља и под којим условима, неопходно је истаћи још један, апсурдан и тужан начин увећања процента стопе запослености: за само годину дана Србија је остала без 76.000 људи, делом услед масовне емиграције, а делом због вишегодишњег негативног природног прираштаја. Према подацима из Анализе које је спровела Сарита Брадаш, у односу на 2014. годину број становника радног узраста смањен је за чак 146.500 људи. Будући да је стопа запослености заправо удео запослених у популацији радног узраста, када се тај радни део становништва смањи оваквим масовним демографским пражњењем, стопа запослености аутоматски расте. На тај начин, бег из земље у неке боље услове живота и негативни наталитет, постају заправо фактор раста запослености и уједно поени актуелним властима, а буде ли се наставио овакав тренд смањења броја становника (75.000 годишње), резултати ће, иако апсурдно, на папиру бити срамотно „добри” за неколико година.

Структура запослености по старосној доби

Kада се још мало загребе испод маске „одличних резултата” долази се до још поражавајућих чињеница. Kако каже наша саговорница, у 2016. години до највећег раста запослености дошло је код особа старијих од 65 година, и код младих између 19 и 25 година:

– Ту је, дакле, реч о пензионерима, који не могу да преживе од својих пензија, па су принуђени да раде нешто додатно, и о деци која, уместо да се образују, напуштају школе да би се запослили и помогли својим родитељима да преживе. Послови које они прихватају су махом из неформалног сектора, а подразмевају слабо плаћене и несигурне, нискоквалификоване послове, без права на боловање, годишњи одмор, законско радно време, без права на синдикално организовање и слично. Иза славодобитних вести које слушамо са екрана о повећању запослености стоје дакле највећим делом деца и стари, који уместо мирне пензије и уџбеника, принудно бирају мизерно плаћене и ризичне послове. То су обесправљени људи који у покушају да задовоље основне егзистенцијалне потребе, прихватају било какве послове, који су далеко испод онога што се зове достојанствен рад и што спада у основна и загарантована људска права.

Државни званичници притом, негирају незапосленост као друштвени проблем и изјављују да је она на историјском минимуму, и на тај начин читав проблем тривијализују. Са друге стране, од незапослене особе захтева се да активно тражи посао, иако послова нема, и иако се на једно место јавља више стотина, па и хиљада људи. На тај начин се проблем незапослености индивидуализује и одговорност се пребацује на самог незапосленог, као да је сам крив што нема посао, иако је дужност државе да ствара економске услове и да системски тежи креирању квалитетних послова. Уместо тога, државне институције промовишу наше раднике као јефтину радну снагу, а управо изгласан Закон о дуалном образовању још додатно учвршћује темеље овакве политике која негује, уместо да спречава прекаризацију рада.

Зараде: лепша слика новчаника

Иако огроман део запослених прима минималац, ако га уопште и прима, званична просечна плата у Србији износи око 46.000 динара, а у предизборним најавама председник Вучић обећава и 500 евра до краја 2018. године. До ових цифри, које би се многима учиниле нестварним, долази се такође на занимљив начин, а како, објашњава нам наша саговорница:

– Иако у Анкети о радној снази постоји питање о заради, конкретно оно гласи: „Kолико је износила Ваша нето зарада у претходном месецу?”, ови подаци из Анкете не узимају се у обзир при рачунању просечне зараде у Србији. Просечна зарада рачуна се, наиме, на узорку намерно одабраних правних лица, махом великих и средњих предузећа, у којима су зараде великим делом веће од републичког просека. Микро и мала предузећа нису ушла у рачунање просека, нити су ушли предузетници и запослени код њих, као ни запослени у војсци и полицији, будући да би њихове мале плате обориле просек који се жели презентовати јавности, каже Брадашева.

Иако израбљивани и обесправљени, наши радници често слушају мантру да су лењи и да треба више и марљивије да раде, и да је време сигурних послова прошло. Покушава се наметнути флоскула да је овакво стање нормално и да се треба просто навићи. Питамо нашу саговорницу зашто би се ико навикавао на овакве услове, и на неизвесну и повремену плату, када ни живот није повремен, а нарочито не рачуни који се морају плаћати редовно:

– Онај који тврди да се треба навићи на ову ситуацију, нека најпре каже зашто и за кога би то било добро. Човек који је на ивици егзистенције, појефтињен и у сталној неизвесности од губитка посла и немогућности да прехрани породицу, изложен је константном стресу и грчу, а то угрожава његово психофизичкоздравље и разара породицу, а самим тим и друштво у целини. Човек који је економски искључен, бива искључен и друштвено и политички. Он, тако заробљен у зачараном кругу борбе за опстанак, без основне финансијске сигурности за себе и своју породицу нема снаге ни времена да преиспитује друштво, да се усмери и организује на побуну и промену, што је наравно, идеално за оне који желе да злоуотребе политичку моћ, каже Брадашева.

Марина Јовановић

1.http://www.centaronline.org/userfiles/files/publikacije/fcd-analiza-statistika-i-dostojanstven-rad.pdf

pancevo.city/Koreni