FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Србија је као део југословенског комунистичког експеримента преживела наглуиндустријализацију у којој је било много политичких и „промашених инвестиција” да би с транзицијом доживела контрашок – убрзану деиндустријализацију кроз деструктивнуприватизацију. Из једне крајности отишло се у другу, из претеране регулације удерегулацију, из ригидне етатизације у криминалну приватизацију, а многи би рекли: умного гори неолиберални екстрем.

Гиганти попут „Железаре Смедерево” живи су споменици некадашње рогобатнеиндустријске политике у којој је свака република желела репрезентативно обележје индустријализације, у шта је спадала и „сопствена железара”, без обзира на то да ли је то билорентабилно. Исто тако се на „Железари”, као на правом представнику српске привреде и индустрије, виде тешке ране транзиционог недостатка индустријске политике, политичке корупције и додворавања великим силама кроз поклањање својих индустријских ресурса.

„Железара Смедерево” је 2003. године, одмах после Ђинђићевог убиства, била предата америчкој компанији уз симболичку накнаду од дведесетак милиона долара, да би после вишегодишњег рада била враћена држави Србији уз симболичку накнаду од једног долара и с огромним дуговима од око 300 милиона долара. Светска економска криза и смањење продаје челика на глобалном тржишту довели су до тога да „Ју-Ес Стил” напусти челичану. Не треба ни спомињати да је оба пута држава на себе преузела огромне дугове. После тога није било заинтересованих за „Железару” и она је таворила уз помоћ државе, која је била једва довољна да компанија преживи „на апаратима”.

Проблем је и у томе што је некима из владе и из бизниса одговарало да се то државно спонзорисање компаније продужи јер су тако реализовали неке своје интересе. Тако се у замршеном колоплету инертне тешке индустрије, застарелих технологија, недостатка обртних средстава, корупције и куповине социјалног мира није долазило ни до каквог решења за овај проблем који као камен виси о врату буџету, али који може да повуче на дно добар део привреде у случају затварања.

Тако је било годинама – до ове владе, која је принуђена да брзо пронађе некакво решење јер нема ресурсе да још дуго издржава губиташа који троши милионе евра месечно. Значај „Железаре” није само у томе што у њој ради око 5.000 радника већ што много више запослених у партнерским компанијама зависи од овог некадашњег социјалистичког гиганта. Са судбином „Железаре” није повезана само будућност Смедерева и читавог региона већ и многих предузећа која раде на територији целе земље.

Опција затварања „Железаре” била је годинама на столу владе, али се избегавала јер би то био политички пораз за онога ко би то учинио јер се гаси један од привредних симбола Србије. Ризикујући да нам спочитавају непримерене аналогије, на симболичком нивоу угасити једину српску челичану личи на одлуку да се укине национална светиња попут Хиландара.

Осим те симболичке тежине, гашење овог гиганта, уз поступак стечаја, кошта око 200 милиона долара (дугови и остали технолошки трошкови), које ми исто тако немамо. Поред тога, годишњи мањак за државу (од пореза, царина, ПДВ и сл.) од затварања „Смедерева” је око 700 милиона евра који с посредним губицима у пословима достиже и милијарду евра. Стога је затварање челичане – а за то су се залагали радикални неолиберали попут бившег министра финансија Крстића – не само национални пораз већ и непроцењива штета, нарочито гледано на дуже стазе.

Ако у алгоритму доносиоца одлука о судбини челичане – пре свега код премијера Вучића, ресорног министра и радне групе која се бави овим питањем – буду схваћене размере политичке, економске и финансијске штете, они ће, наравно, свим снагама покушати да нађу неко друго решење. То може бити само довођење неког стратешког партнера. Нажалост, наша земља нема 200 милиона евра да их упумпа у рад „Железаре”, која би онда радила солидно и била атрактивнија за озбиљну докапитализацију.

Решење се у овом тренутку види само у две озбиљне понуде – руској и америчкој. Руска делује боље и конкретније у смислу гаранције да бизнис неће бити краткорочан, док је и америчка озбиљна, са нарочито респектабилном залеђином у финансијском гиганту Џеј Пи Моргану. Но без обзира на то ко од заинтересованих уђе у „Железару”, важно је да се то деси, и то што пре јер време цури, а у овом случају време је заиста новац. Србија се брани у Смедереву и од ове битке зависи много више но што то на први поглед изгледа. Спасавањем „Смедерева” послала би се порука домаћој и страној јавности да за Србију има наде, а гашењем – да она не станује више овде.

 

Политика / Бранко Радун