FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Економска политика може бити веома опасна по здравље – чак убитачна, и то сасвим буквално. Колико год економске кризе биле дубоке и тешке, оне не убијају. Убијају модерни лекови којима се кризе лече – шок терапија и политика велике буџетске штедње. Унесрећене породице, трајно оболели људи и на крају изгубљени животи, цена су таквог економског избора. За разлику од берзанских показатеља и привредног раста који пре или касније васкрсну, мртви остају мртви и када се привреда опорави.

Тако бар следи из запажене књиге „The Bođ Economics: Why Austerity Kills“, Дејвида Стаклера (David Stuckler) статистичара са Оксфорда и Санџај Басуа (Sanjay Basu) лекара са Станфорда. Њихова анализа базира на искуствима свих великих економских криза, од Велике депресије 1929. године, до последње Велике рецесије која је почела 2008. године. Они се ослањају на званичне изворе и обимну литературу, али и на озбиљан „теренски рад“ који је обухватао између осталог и путовања по сибирским забитима и анализирања умрлица из разних делова света [1].

Основно питање је увек исто – да ли ће се у кризи економска политика подредити интересима грађана, или интересима капитала? Одговор на ово питање у свом крајњем исходу одређује милионе људских судбина.

У књизи су анализирани различити модели изласка из кризе и њихов утицај на здравље и животе људи. Из угла ових аутора следи да је економска политика која почива на радикалној штедњи и шок терапији не само нехумана, већ и неефикасна – бар у поређењу са резултатима алтернативних, умеренијих политика. Занимљива и поучна су поређења последњих искустава Исланда и Грчке.

Под великим притиском кредитора Грчка је морала да прихвати шок терапију са свим тешким последицама по здравље и социјалну кохезију нације. У оквиру политике бруталне штедње, ММФ је изричито захтевао и велико смањивање трошкова здравствене заштите.

На другој страни, плебисцитарно одбијајући шок терапију, грађани Исланда су, бар када су животи и здравље у питању, прошли готово без последица. При томе, исландски излазак из кризе је не само мање трауматичан, већ је и много бржи од грчког.

Читаоцима у Србији би вероватно најзанимљивији и најближи били они делови књиге који анализирају ефекте транзиције на здравље људи. Како би се и очекивало, најстрашнији подаци везани су за простор бившег СССР-а (са изузетком Белорусије). У том несретном контексту, руски показатељи најбоље илуструју сву драму транзиције.

Харвардски асови – Сакс, Шлајфер, Самерс, Фишер, уз свесрдну помоћ локалних титана економске мисли, Гајдара и Чубаиса, успели су да креирају руско економско чудо. Током година транзиционог замаха, руски БДП је смањен за трећину и срозао се до нивоа америчког БДП-а из 1897. године. (Истини за вољу, Украјинци су прошли још горе, па на руске резултате могу гледати са завишћу.) [2]

Комбиновани ефекат великог раста незапослености и потпуног урушавања социјалне и здравствене заштите, довео је и до огромног раста сиромаштва и до драстичног пораста смртности. Стопа сиромаштва је са 2 процента становништва скочила на 40.

Укупна стопа смртности је порасла за 35 процената, с тим да је у сегменту мушког становништва старости између 25 и 39 година, та стопа порасла за 90 процената. Милиони младих мушкараца су нестали у вртлогу транзиције, наносећи ненадокнадиву штету не само демографском стању нације, већ и њеној економији, националној одбрани и будућности.

У кратком периоду од 1991. до 1994. године, животни век мушкараца у Русији се смањио са 64 године, на 57 година. Тиме су надмашене чак и жалосне балтичке статистике[3].

Просечан животни век грађана Русије тек данас, после значајног опоравка, долази на ниво на коме је био крајем осамдесетих година прошлог века.

Овакав пораст смртности је феномен који у последњих пола века није забележен нигде, изузимајући државе захваћене ратом или катастрофалним сушама и глађу. Подаци су довољно драматични да се у литератури данас подводе под одредницом „посткомунистичка криза морталитета“.

Најчешћи узроци смрти су тровање алкохолом, нагли пораст заразних болести, депресије уз самоубистава и убиства, као и смрт од повреда. Звучи невероватно, али територија бившег СССР-а један је од само два светска региона где се битка са туберкулозом данас губи – други регион је подсахарска Африка.

Када је о трендовима реч, америчке анализе су процењивале да ће број становника Русије који је до почетка деведесетих стално растао, до краја двадесетог века достићи ниво од око 164 милиона. Русија је двадесети век завршила са око 146 милиона становника. Данас се број становника Русије креће око нивоа од 144 милиона и то само захваљујући промени тренда и расту који је почео 2009. године.

Демографска катастрофа коју су доживеле државе бившег СССР нису наставак некаквих трендова из социјалистичког периода – ово је нови феномен, рођен у транзицији.

Наравно, ова врста анализа има и своје противнике. Џефри Сакс, на пример, не види корелацију између шок терапије и здравља грађана. Он је објаснио да здравствени проблеми руске нације нису везани за транзициони шок, већ за лоше навике у исхрани. По њему су превелика употреба црвеног меса и засићених масти главни извори проблема. Из овога би се морао извући закључак да су Руси све до 1993. године били углавном вегетеријанци, или да су се бар држали медитеранске дијете. А онда, од 1993. године, када им је стандард нагло скочио, они су навалили на месо и тако се упропастили [4].

Лондонски The Economist се није бавио нутриционистичком анализом, већ је објаснио да су лоше последице по здравље Руса настале због спорости реформи. Морало је ето, много брже и много радикалније.

The Economist није приметио како је управо спорост реформи у неким транзиционим земљама помогла да се страшни трендови по здравље и живот људи не осете. Примери су Белорусија, Пољска, Чешка или Словенија на пример, које су одолеле шок терапији и избегле велико повећање смртности. Спора и постепена кинеска транзиција је довела не само до фантастичног економског успона већ и до пораста животног века становништва са 67 на 75 године.

Жртве комунизма и стаљинизма су добиле своје меморијалне споменике, па чак и датум којим Европа обележава њихово страдање [5]. За жртве транзиције и жртве бруталне економске политике, а реч је о милионима људи, нема емпатије. Њима нико неће подизати меморијалне споменике јер их нико жртвама ни не сматра. Они су заборављени и о њима се не говори. Свако сећање на велику људску драму биће систематски потискивано, релативизовано или срамно вулгаризовано. Да, за све је крива лоша дијета и нездраво црвено месо.

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————-
[1] Подаци које у тексту наводим су преузети из књиге. Проверавајући демографске податке који су наведени у књизи, наилазио сам и на неслагања са изворима које сам ја консултовао. Та неслагања нису била таква да би, по мом суду, могла да угрозе закључке из књиге.

 

[2] О улози харвардских експерата у руској приватизацији видети текст хттп://нкатиц.wордпресс.цом/2005/10/22/цена-слепог-поверења/.

 

[3] Балтичке статистике су поменуте у тексту хттп://нкатиц.wордпресс.цом/2014/04/29/србија-на-балтику/.

 

[4] Овде је Саксово нутриционистичко објашњење руске демографске катастрофе хттп://www.фт.цом/цмс/с/0/0б474е44-е5ц9-11дд-афе4-0000779фд2ац.хтмл.

 

[5] Видети текст хттп://нкатиц.wордпресс.цом/2009/09/04/договорна-историја/.

Небојша Катић