FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Висока незапосленост, висок спољни и унутрашњи дуг и разорне последице природних непогода затвориле су привреду Србије у депресију. Домаћа штедња и прилив страног капитала заједно не обећавају инвестицијe којe би омогућилe нужну стопу привредног раста. Званична економика, чак и уз најразумније мере, не може извести привреду из депресије у сагледивом времену. Зато држава треба да примени и мере алтернативне економике, као што су акционарство запослених и амнестија избеглог капитала. То су, старински речено, главне унутрашње резерве Србије.

(1) Шта је акционарство запослених? У развијеним капиталистичким земљама, особито у САД (ESOP – Employee Stocks Ownership Plan), оно се поодавно примењује. То значи да запослени поседују предузеће, у потпуности или делом, као власници акција. Они, као приватни власници, бирају управни одбор, деле профит и сносе последице могућих губитака. Главна добра страна ЕСОП је посвећеност запослених успеху сувласничког предузећа. У овим предузећима су производност и профитабилност обично виши него у другим предузећима. У многим земљама власти дају пореске олакшице акционарству запослених, јер у њему гледају самозапошљавање односно решавање питања незапослености без трошка за државу.

Србија спада у најбоље кандидате за акционарство запослених. Има вапијуће високу незапосленост, али и вапијуће велику оскудицу у капиталу. Такође, велики број бивших друштвених предузеће је под катанцем. Она су део националног богатства које пропада. Сада је на дневном реду приватизација преосталих бивших друштвених предузећа. За многа се тврди да ће ићи у стечај. Питање је да ли је друштвено оправдано да она буду придодата маси предузећа која су доспела под катанац и предата зубу времена. Има ли ишта природније него да се та предузећа уступе незапосленима по цени по којој су шећеране у пуном погону продаване појединцима – за три евра по шећерани. Зато су предузећа која су сада предвиђена за приватизацију најбољи кандидати за увођење акционарства запослених, поготово она за која држава не нађе одговарајуће стратешке партнере.

Овдашњи синдикати су показивали заинтересованост за искуства других земаља у развоју акционарства запослених. Али власти нису. Разлог је бојазан да би то био повратак самоуправљању. То је предрасуда. У акционарству запослених својина није ни друштвена, ни државна, ни задружна него приватна као и у сваком другом капиталистичком акционарском предузећу.

Сигурно је да би људи који су затварањем предузећа остали или ће ускоро остати без посла, учинили све да их оживе и учине рентабилним. Тако би и овде акционарство запослених могло имати облик самозапошљавања. Разуме се, то не би смело да се ради кампањски. У том погледу треба се угледати на Кину. Она је сваку меру реформе прво проверавала на малом броју предузећа. Код нас би било разумно да се у десет градова по једно напуштено или запуштено предузеће преда запосленима, односно бившим запосленима. Потом би најуспешнија искуства требало ширити на нова предузећа. То је могуће по нашем важећем привредном законодавству.

(2) Шта је амнестија избеглог капитала?У транзицији, Србија је запала у огромну оскудицу капитала. Истовремено, њени најспретнији људи изнели су у иностранство, према проценама, више десетина милијарди долара. Питање је како обезбедити враћање бар дела тог капитала у домаћу привреду?

Најбољи пут био би добровољан повратак избеглог капитала. Такав капитал је у неким земљама дао велики допринос обнови и развоју домаћих привреда. Питање је како обезбедити добровољност тог повратка? Чини се да је у том погледу за наше прилике најпримереније искуство Русије, где је донет посебан закон о амнестији избеглог капитала. Било је одзива, али не у очекиваној мери. Грешка је што је законом било прописано да се десет одсто враћеног капитала поклони држави. Ипак, у Русији је држава успела у великој мери да прибави пристанак олигарха да свој капитала укључе у развој домаће привреде. У Украјини се догодило обрнуто. Олигарси су успоставили власт над државом, одвели домаћу привреду у дубоку депресију и довели у питање и сам опстанак државе.

Имајући у виду искуства других земаља, чини се да би у нашим условима требало применити нежно ојачавање добровољности враћања овог капитала. У ту сврху, требало би донети закон о амнестији по коме би власници задржали својину над целим враћеним износом уложеним у домаћу привреду. Могући су и други облици ојачавања добровољности. Управо сада, када је Србија притиснута големим невољама због обнове земље после великих поплава, код наших богатих људи требало би радити и на буђењу родољубља.

На крају, треба рећи да се може сумњати у остваривост мера алтернативне економике. Али треба имати у виду и нешто што се зна од памтивека – може успети само онај ко покуша.

 

Политика,  Благоје С. Бабић, економиста