FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

„Не заваравајте се да у овом граду постоји икакав други закон од онога кога створите сами за себе”. Овако гласи кључна порука из ремек-дела Дешијела Хемета „Крвава жетва”. Реч је о тзв. тврдом кримићу кроз који провејавају друштвено-политички мотиви попут града Појзонвила у којем главну реч воде тајкуни, корумпирани полицајци и политичари. Нажалост, Хеметов Појзонвил можемо посматрати и као метафору било којег транзиционог друштва у којем закони представљају више средства, а мање циљеве.

А кад смо код законодавства, само онај ко је слабо информисан о третману радништва у савременом свету може бити изненађен развојем ситуације око новог закона о раду. Онима који знају за јадац, будући да увиђају немоћ синдиката, догађаји изгледају очекивано. Закон је писан за послодавце, а не за послопримце, биће усвојен по хитном поступку са јавном расправом или без ње. Министар рада Вулин, не рачунајући његову претходну изјаву да ће држава пресећи чвор опречних захтева капитала и рада (и богме га је пресекла у корист капитала), слабо се оглашава, али зато министарка државне управе и локалне самоуправе Кори Удовички изјављује како је управо народ на изборима гласао за нови закон о раду – што би требало да значи да је и без јавне расправе (с правно-политичког аспекта), са законом све у најбољем реду. Изјава је у суштини нелогична, иако наизглед поседује извесне логичке елементе, у смислу да је већина грађана гласала за реформе и Европу, па кад је тако гласала нека сада „гута жабе”, што je ономад рекао Вучић.

Елем, нема везе кад је у Србији ионако штошта без везе. Животаримо у Транзиленду, односно „суперхиковској” држави, то јест „мегатротер” систему, тако да се сличне релативизације сматрају нормалним појавама. Нарочито када су увијене у шарене омоте борбе за радна места и сузбијање незапослености. Поента је заправо да се капитал привуче по цену јефтине радне снаге и еластичног радног законодавства – што је светски тренд. Наравно у оквирима идеологије слободног тржишта где се радник углавном посматра као кварљива роба којом послодавац тргује како му се прохте. Уосталом, обратите пажњу на симболику хоризонталне ротације Расима Љајића унутар извршне власти – с позиције министра рада на позицију министра трговине. Шта вам то говори?

Како било, Закон о раду ће по свему судећи и поред јавне расправе глатко проћи у скупштини, јер синдикати немају моћ да амортизују притисак неолибералне чизме. Штавише, синдикати све више наликују бирократизованим љуштурама чија се борба за радничка права зауставља на нивоу декларативног метанисања. Чак и периодичне претње штрајковима делују као пуцњи из празне танџаре. Понајвише због чињенице да су синдикати међусобно разједињени по бројним линијама. У таквом миљеу чак и директива Љубисава Орбовића упућена члановима Савеза самосталних синдиката Србије да летње одморе држе на стендбају како би се припремили за евентуалне протесте, делује као да ће се сваког тренутка преметнути у најаву вруће јесени радничког незадовољства. А то вам у ствари дође као некакав традиционални хепенинг који одавно има обрисе фестивала – попут кикиндских „Дана лудаје” на пример. Уосталом, и Ђилас је након изборног пораза (а пре партијског раскола), позивао демократе да се ману купаћих гаћа и приону на страначки арбајт.

На концу, демократе су се тек из опозиционих клупа досетиле да помало партиципирају и у Социјалистичкој интернационали, заборављајући притом да су и помало владали баш у време буразерске приватизације и разбијања радничке класе. Редбуловским речником казано, демократе су сада добили крила да се „једини” позабаве борбом за радничка права. А управо су они, истина бојажљиво, започели оно што су напредњаци данас потпуно транспарентно довршили – процес неолиберализације Србије. У том контексту, Закон о раду могли бисмо посматрати и као дефинитивни почетак краја радника и синдиката у овдашњем метафоричком Појзонвилу.

 

Политика / Борис Јашовић, социолог