FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Какав и за кога градимо привредни систем: за ЕУ, за домаћи спекулативни (непроизводни) капитал или за нацију и сопствени пут развоја?

 

Дужничка економија разоткрива неистину неолибералних тврдњи да ће либерализација и флексибилност рада привући инвестиције и повећати конкурентност и запосленост. Тиме би се, тврди се, смањио терет дугова и дефицита. Неолиберални модел игнорише чињеницу да капиталне инвестиције не зависе превасходно од ниске цене рада и да већи значај имају: величина тржишта, његова удаљеност, висина профитне стопе, трошкови енергије, транспорта и сировина, трошкови основног капитала, модерна технологија и организација, сигурност пласмана профита и др.

Досадашњи модел развоја, заснован на погубној концепцији: распродај – позајми – потроши, а пре свега распродај (кроз приватизацију) све вредно у привреди, довео је до економско-финансијског суноврата и социјалног слома друштва сa огромном незапосленошћу. Сада се предлаже усвајање Закона о раду, који додатно одузима највећи део деценијама стечених права запослених. Закон се као нови хит либералног капитализма, експлоатације и обесправљења радника, без обзира на погубне ефекте на запослене и уз велике отпоре сличним прописима у ЕУ, гура и даље, мада је јасно да нема позитиван ефекат на економски раст и запосленост.

А сигурно је у томе само следеће – велики губитак права, несигурност и неизвесност запослених.

То је подручје офанзиве наведеног неолибералног модела и пребацивања терета кризе на радничку класу, уз даље губљење њихових права и учешћа у расподели новостворене вредности. Синдикати остају изненађени,па тврде: ,,Народ није знао да ће се реформе ломити преко њихових леђа”. Флексибилизација рада и запослености, коју доноси закон, јесте или некритички прихваћен концепт од стране наших политичких структура на власти или је наметнут од стране ЕУ (Европске комисије), који се мора спроводити на нашем ,,путу ка ЕУ”.

Комисија Европске уније тражи пораст флексибилности тржишта рада уз замрзавање плата, смањење пензија и повећање старосне границе за пензионере (као и ММФ). Регулација се уводи ради лакшег отпуштања, ограничавања накнада и права, а то значи даље слабљење социјалног модела друштва и социјалне државе.

И страни инвеститори траже да се усвоји нови закон о раду и укину бројне пореске олакшице за незапослене. Вероватно им треба не само јефтина, већ малтене бесплатна радна снага, да би били профитабилни и заинтересовани за улагања. Нормално је да су радници против Закона о раду, штрајку и стечају, уз то оправдано траже да буду укључени у процес опоравка својих предузећа. Синдикати с правом истичу да је власт изиграла раднике и већ договорене принципе, а уз то обмањује јавност да је усаглашено 90 одсто текста.

Овде се поставља и животно питање – какав и за кога градимо привредни систем: за ЕУ, за домаћи спекулативни (непроизводни) капитал или за нацију и сопствени пут развоја.

Из наведеног предлога закона јасно је да се власт одлучила да драстично скреше права запослених, уз безрезервну подршку послодавцима, који су богатство стекли углавном кроз пљачкашку приватизацију и шверцерском економијом, пошто су реална економија, инвестиције и производња готово уништени.

Обарање цене рада, трошкова рада, права радника, не води порасту запослености, већ у несигурност запослених, уцене, губитак највећег дела стечених права. То је пут у лакше отпуштање запослених, политика притиска на наднице и услове рада, још већег удаљавања запослених од одлучивања.

Ради се о измени Закона о раду да би се ,,омогућило флексибилније запошљавање и отпуштање”. ,,Позајмљено” је решење из ЕУ, које углавном омогућава лакше отпуштање, а затим увођење разних изведених облика запослености, попут уговора на одређено време, за одређене послове, привремено, на лизинг, на пробу и слично слабљење положаја запослених. Зар се не види да је то животна борба између рада и капитала, која пламти и у Европи и у САД?

Неће смањење пореза и доприноса на рад, а ни ,,флексибилније запошљавање” повећати запосленост. Напротив, доћи ће до пораста незапослености и раста неизвесности. Завладаће страх, а међу запосленима ће се формирати огромна маса ћутљивих и трпељивих.

 

Политика / Слободан Комазец, економиста, професор универзитета