FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Колико пута смо, од политичара, чули како наша главна нада лежи у агрокултури, односно у њеном подизању на ниво неких малих али веома културних и у пољопривреди успешних земаља, као што је Холандија. Како пише ,,Политика”, Холандија је у светским размерама појам развијености пољопривреде. На пример, у 2006. години, од пољопривреде је зарадила 54 милијарде евра,а2013.чак 62 милијарде! То је чини другим, највећим, извозником хране и пољопривредних производа у свету, одмах после САД. При томе, у Холандији је само шездесетак сунчаних дана годишње, кише су готово свакодневне, а подоста хектара пољопривредног земљишта Холанђани су, невероватном вештином и упорношћу, отели директно од мора. Србија годишње од пољопривреде зарађује мање од три милијарде евра.

Холандски фармери истичу да је њихова спремност да врло брзо примене иновације, унапреде производњу и одговоре на жеље све захтевнијих потрошача, главни разлог успеха њихове пољопривреде.Постоји и прилично јака струја у социологији која сматра да стање у култури директно детерминише начине на које се иновације прихватају у одређеном друштву. Дакле, култура је итекако битан фактор,јер се показује да веће улагање у истраживање и развој не доводи аутоматски и до већег степена иновативности. Неопходна је и општа промена система вредности ка оном стању које вреднује и подстиче иновативност.

Како се, са сигурношћу, на дужи рок, у цивилизованим државама мења друштвени систем вредности? Наравно, увођењем и применом нових, квалитетнијих и практичнијих закона. У Америци је, на пример, после низа законских иновација и њихове строге примене, пошто се у последњих неколико деценија дошло до спознаје да је прекомерна, по здравље веома штетна,гојазност код деце школског узраста у драстичном опадању. Показало се да се са законима, и њиховом строгом применом, знатно променила и друштвена реалност па и друштвени систем вредности.

Далеко од статуса значајног културног стандарда, агрокултура се код нас сматра за домен у коме, упркос великим државним интервенцијама, не може бити среће, а још мање културе. Јер баш ту царује одсуство добрих закона, строге контроле, одговорности, бриге и културног, цивилизованог, опхођења. Чак и кад је најроднија година, увек изгледа као да је пољопривреда дужна нешто некоме,а не обратно.

Истовремено, постоји јака тенденција да се државна земља тотално распрода, да се прехрамбена индустрија будзашто до краја приватизује, а да се буџетско субвенционисање елиминише као да је, тобоже, у супротности са општим политичким кретањима у развијеном свету, па и са фамозним директивама ЕУ,што је, наравно, нетачно. Погрешно, и крајње штетно, утицајни политички интереси инсистирају на тоталном лесеферу у нашој агрокултури. Као што, погрешно и штетно, инсистирају и на тоталном лесеферу у области масовних медија и телекомуникација.

Ови, рекло би се, исти политички интереси замагљују истину која се открива и у следећем примеру. Нови амерички закон предвиђа годишњу интервенцију државе, у пољопривреду, већу од 100 милијарди долара. Од тога, 15 одсто ће да оде директно у руке пољопривредних произвођача, као подстицај за производњу. Остало oдлази на ,,бонове за храну”. Добро сте прочитали. Седамдесет година после Маршаловог плана, и ,,Труманових јаја”, америчка држава троши 85 милијарди долара годишње на ,,тачкице”. Статистика показује да у САД, данас, има више од 16 милиона деце која живе у глади. Дакле, држава ем помаже најсиромашније, ем подстиче свеопшту потрошњу прехрамбених и пољопривредних производа, ем чува стандард свих Американаца, ем брине о својој агрокултури. Која, уз такву бригу, деценијама влада на месту број један у свету! Чињеница да се милиони Американаца хране,,на државне бонове” за многе може да буде шокантна. Али то је стварност од које Америка не бежи. И која налаже да се одржи оно што ми зовемо ,,социјални мир”.У свему томе, иновација се огледа у сталном изналажењу начина да се, истовремено, систем одржава а и да се контролисано мења. То је мудрост, и пракса, коју, за сада, ми још нисмо савладали.

Стога није на одмет помисао да би, код нас, један мали али значајан помак могао бити у томе што би се култура иновације, као доказани покретач на боље, подстакла и кроз неке нове, прецизне и примењиве законе. Али и кроз опипљиве подстицаје из државног буџета.

Прва иновација треба да буде откриће начина по коме ће држава да спречи огромне злоупотребе у самом систему државних субвенција. А онда, за почетак, конкретан подстицај иновацијама у агрокултури. Јер дошли смо дотле да би огромна већина наших људи, пре свих ,,културних” понуда, волела да види понуду јефтине и добре хране у ,,локалној бакалници”, коју субвенционише држава, и која не припада неком великом ,,супермаркету” из ланца. Оном који немилосрдно профитира управо на продаји безобразно скупе хране. Иновације, пре свега у агрокултури, на добробит свих, и бар донекле прецизно и отворено, како то раде Американци, могле би да отворе пут ка нади да ће и Србија, једног дана, бити културна бар донекле као Холандија. Или бар, како политичари то воле да кажу, да буде стварни ,,лидер у региону”.

Политика / Станко Црнобрња, филмски и ТВ редитељ, професор на Факултету за медије и комуникације