FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Запад наставља са “увртањем руку” партнерима Русије у изградњи гасовода “Јужни ток”.Одмах после изјаве владе Бугарске и Србија је пожурила да извести о заустављању радова. Обе земље су се правдале ставом Европске комисије. Истовремено је Гинтер Ецингер, комесар ЕУ за енергетику, одбио да разматра реализацију пројекта “Јужни ток” у формату консултација са Русијом – главним учесником у пројекту.

И док је Пламен Орешарски обуставу “текућих радова” на изградњи “Јужног тока” правдао пристиглим захтевом од стране Европске комисије и неопходношћу “допунских консултација” са Бриселом, то је Зорана Михаиловић, потпредседник и бивши министар енергетике у влади Србије покушала да “пребаци лоптицу” на терен Софије - своје историјске супарнице на Балкану.[1] Међутим, она није могла да се уздржи од политичких спекулација. “Све док се не заврше преговори Бугарске са Бриселом и ЕУ и ЕУ са Русијом, ми ћемо чекати. Или до тренутка док Русија не промени своју позицију. У сваком случају, резултат оба сценарија значи одлагање радова у нашој земљи” – изјавила је госпођа министарка Михаиловић, практично показујући намеру да кривицу за насталу ситуацију свали на Москву.[2]

Истовремено је госпођа министарка дискретно прећутала да је “позиција Русије” по питању изградње “Јужног тока” забележена још почетком 2008. године у оквирима потписаног руско-српског међувладиног споразума о сарадњи у енергетској сфери. Управо су обавезе земаља по питању “Јужног тока” представљале главне тачке тих докумената, које је касније ратификовала и Скупштина Србије и које су касније потврдиле све националне владе. Поред међувладиног споразума о сарадњи у енергетској сфери, било је речи и о купопродајном уговору за куповину контролног пакета акција српског нафтног монополисте (НИС-а – Нафтне Индустрије Србије) од стране руске компаније “Газпром нефть”, за 400 милиона еура и 500 милиона инвестиционих обавеза. Не чуди да је Премијер Србије Александар Вучић пожурио да изјави да српска влада није донела никакву одлуку о суспензији радова на изградњи “Јужног тока”.[3]

Позиција бугарских критичара пројекта “Јужни ток” такође не може издржати проверу међународно-правне критике. Руско-бугарски Споразум о учешћу Бугарске у пројекту и стварању заједничког предузећа у те сврхе, ратификовао је Парламент Бугарске још 2008. године.[4]А у мају 2009. године у Москви су гасне компаније Русије, Италије, Бугарске, Србије и Грчке потписале завршни Споразум о изградњи гасовода “Јужни ток”.[5]Тај Споразум је у августу 2009. године допуњен Протоколом који је потписао Премијер Турске Реџеп Тајип Ердоган, о проласку гасовода “Јужни ток” кроз територијалне воде Турске.[6] Нешто касније је састав учесника допуњен и француском компанијом Electricitede France.

Оваква практична база произашлих догађаја сведочи о неоснованости позивања (које се појавило буквално сада) на то да пројекат “Јужни ток” није у складу са националним интересима Србије и Бугарске или да није у складу са међународно-правном праксом. Истој тој Европској комисији све ове године су биле познате одредбе Споразума из 2008. године. На тај начин, за подстицање антируске хистерије и практичним гасним уценама Бугарске и Србије, треба тражити свеже корене. И ти корени се у првом реду могу наћи са друге стране океана.

Пажљи бугарске политичке и друштвене елите није промакла чињеница да је Премијер Орешковски своју изјаву о “Јужном току” (која је у директној супротности са уверавањима која су се чула из уста владиних чиновника буквално пре пар дана, приликом разговора о поверењу кабинету) дао после сурета са “тројком” америчких конгресмена на челу са сенатором Џоном Меккејном. Последњи се чак није ни потрудио да прикрије који су услови постављени Софији и другим партнерима Русије: “Ми схватамо насталу ситуацију и желели би да у “Јужном току” буде мање руског учешћа”.

Јасно је да притисак на руске партнере у Европи САД покушавају да умотају у омот анти-руских санкција. Међутим, главни разлог уопште није Украјина. Према информацијама којима располажемо, Вашингтон је одлучио да поново удари по “Јужном току” (у коме између осталог учествује и немачки и француски капитал) након добијања алармантних извештаја из Бакуа. Извор из азербејџанске компаније ГНКАР (SOCAR) ставио је до знања да француска компанија TOTAL и немачка компанија E.ON могу продати своје акције у изградњи Трансјадранског гасовода (ТЈГ). “Немачки концерн E.ON већ је најавио своју намеру да прода свој удео у пројекту ТЈГ. Француски TOTAL је такође најавио продају свог удела у том пројекту” – истакао је извор.[7]  Ако узмемо у обзир да је управо ТЈГ требало да представља замену за пројекат Nabucco који су снажно лобирали САД и ЕУ – онда панику Вашингтона и Брисела није тешко схватити.

На тај начин, следећи трајекторију Брисела и Вашингтона, опоненти пројекта “Јужни ток” једино служе туђим интересима.Има још један интересантан моменат који америчкој страни наноси нервозу. Тај моменат је повезан са укупном ситуацијом на енергетском попришту. Ових дана је публикован извештај Међународне енергетске агенцијеWorld Energy Investment Outlook 2014, у коме се предвиђа пад “шкриљчане револуције” у САД и што је најважније, зависност земље од увоза на фону смањења извозних могућности Саудијске Арабије и Ирана.[8]

У насталој ситуацији, за Америку је од виталног значаја преузимање контроле главних извора енергије, као и маршрута транспортовања енергије, како не би изгубили своју позицију на глобалном енергетском тржишту. И уцењивање Брисела, Софије и Београда у оваквим условима, за Вашингтон представља потпуно оправдано средство за обезбеђење искључиво својих сопствених интереса.



[1]
 ИТАР-ТАСС 09.06.2014 13:01

[2] ИТАР-ТАСС 09.06.2014 12:53

[3] ИНТЕРФАКС 09.06.2014 15:15

[4] http://www.downstreamtoday.com/news/article.aspx?a_id=12070

[5] Стандарт, 16.05.2009.

[6] http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=newsarchive&sid=a.TM4QijmIMk

[7] ИНТЕРФАКС-АЗЕРБАЙДЖАН 03.06.2014 15:35

[8] РБК daily, 04.06.2014

 

 Фонд стратешке културе / Петар Искендеров