FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Не памтим да је нека књига економског садржаја наишла на такав одјек, као што је случај са књигом Тома Пикетија (Thomas Piketty) „Капитал у двадесет првом веку“[1]. Пикети је дирнуо у осиње гнездо уводећи у жижу дебате упорно потискивану тему раста неједнакости у модерном капитализму. Како то обично бива код оваквих књига, о њој жучно расправљају и тумаче је не само они који су књигу читали, већ и они који о књизи суде само на бази судова других, који опет о њој суде на бази судова трећих, итд..

 

Иако је Пикетијева књига обимна, богата и подацима и тезама, она се у крајњој инстанци може свести на једну кључну тезу. По њему, годишњи принос од капитала у развијеним државама много је већи него што је годишња стопа раста њихових економија. У овој диспропорцији је садржана суштина проблема расподеле дохотка у капитализму.

Пикети каже да се просечна (историјска) стопа приноса од капитала креће око нивоа од 4 до 5 процената, док је просечна стопа раста (по глави) у зрелим фазама капитализма само око 1 до 1.5 проценат. Из ове велике разлике следи да приход од капитала расте много брже него приход од рада, причему су приноси на капитал који остварују најбогатији много већи од просечног приноса од 5 процената годишње. У дугом периоду се тај приход непрестано акумулира и доводи до страховитог пораста неједнакости и фантастичног богаћења на врху социјалне пирамиде.

До тих висина досегло је 10 процената укупне популације који располаже са око 60 процената укупног капитала у Европи, а чак 70 процената у САД. Концентрација је још драстичнија ако се погледа сам врх пирамиде (тзв. доминантна класа), где 1 проценат укупне популације у Европи располаже са 25 процената капитала, док је у САД тај проценат 35.

Пикети показује и да се приход од рада оних који су данас спектакуларно плаћени (јер су ето, фантастично продуктивни и даровити), пре или касније појављује као акумулирани капитал који почиње да живи свој самостални, плодни живот, сада већ невезано од труда даровитих власника.

Да би се спречила таква концентрација капитала која ремети економске и политичке процесе угрожавајући и тржиште и демократију, Пикети предлаже увођење „синтетичког“ прогресивног пореза на укупно богатство као допуну порезима који већ функционишу, попут пореза на зараде, или на некретнине. Дакле, решење је у прогресивном опорезивању укупног богатства.

Порези на зараде, ма како били прогресивни, и ма како дестимулисали енормне плате и бонусе, неће зауставити процес акумулације капитала на врху пирамиде.

Уз веома високе прогресивне пореске стопе, Пикети се залаже и за промену пореског система како би се омогућила велика, глобална транспарентност богатстава. Најбогатији слојеви становништва имају расуто богатство по свету, у различитим пореским јурисдикцијама, као и огромна скривена богатства по егзотичним финансијским центрима.

Ако би државе кроз бескомпромисну заједничку акцију обезбедиле транспарентност тих богатстава, нпр. кроз обавезну глобалну размену банкарских информација, било би могуће спровести пореску реформу на Пикетијев начин и тако зауставити процес преласка глобалног богатства у руке одабране мањине. (Ваља рећи да развијене државе, пре свега чланице ОЕЦД-а, чине напоре у том правцу, иако не онако енергично, а поготово не онако глобално како Пикети то предлаже.)

За разлику од марксиста који су тезу о акумулацији и концентрацији капитала заснивали на логичкој политекономској анализи, Пикети покушава да тај процес докаже кроз емпиријске податке. Највећи део Пикетијевог напора је сконцентрисан на анализу дугих историјских економских процеса који су довели до акумулације капитала. Ту је истовремено и највећа снага, али можда и највећа рањивост књиге, бар у академском смислу.

На бази расутих, некомплетних и редуцираних података за велики број развијених држава, Пикети показује да је процес убрзане акумулације капитала јасно видљив још од еветнаестог века, са максимумом који је достигнут око 1910. године. У Европи, где је концентрација капитала била највећа, пред Први светски рат је 90 процената укупног капитала било у власништву само 10 процената становника. Само због избијања Првог и Другог светског рата, због деструкције богатстава и због увођења прогресивног опорезивања, дошло је до значајног снижавања те концентрације и процес је у силазном смеру текао негде до 1980. године.

Осамдесете године доносе промену економске парадигме, радикално снижавање пореза и драстично смањивање прогресивности пореза. Све ово доводи до новог таласа концентрације капитала и до великог нарастања социјалних разлика свуда – не само у англосаксонском свету од кога је почела пореска „контрареволуција“. Уколико се нешто не предузме, Пикети упозорава да ће концентрација богатства при крају овог века бити иста или већа од оне каква је била у Европи пред Први светски рат.

Иако сам на страни Пикетија и имам велико поштовање за његов подухват, неки делови књиге су код мене изазивали недоумицу, а понекад и интуитивну скепсу. Ако оставимо по страни да је књига могла бити краћа бар за трећину, и можда, систематичнија, остаје проблем поузданости и хомогености Пикетијевих историјских показатеља. Овде не може бити говора о Пикетијевој тенденциозности како неки покушавају да докажу – он је све своје изворе и податке отворио и поставио на Интернет, и јавност у њих има пуни увид.

Проблем је везан за квалитет и поузданост „старих“ података од којих многи датирају још од краја осамнаестог века, када ни статистика нити порески регистри нису били какви су данас. Пикети због тога јасно ставља резерву и не глорификује податке којима барата, већ позива да се његова база података додатно истражује и допуњава.

Узгред, како се од француског интелектуалца и очекује, Пикети се повремено позива и на литературу деветнаестог века, па кроз цитате Балзака или Џејн Остин на пример, показује како се економија преламала у њиховим делима, и како се у њима јасно виде процеси и логика концентрације капитала.

Пикети, иако човек одличног математичког образовања, има отпор према насилној математизацији економије и према занемаривању економске историје. При томе, за разлику од великог броја модерних економиста, он сматра да је економија тесно везана и са политиком и са етиком.

Своје тезе је Пикети покушавао да ојача историјским подацима како би показао да је процес концентрације капитала, ако је „неометан“ порезима, историјски и економски неминован и доказив. За разлику од марксиста који су своје тезе доказивали само логички и спекулативно, Пикети покушава да их докаже још јаче – емпиријски. Можда је и Пикети себе за нијансу преозбиљно схватио у очекивању да ће његова књига постати класик попут књига Адама Смита, или Маркса, на пример. Иако немам никакву дилему да је Пикети фундаментално у праву, опрезан сам када је у питању пуна егзактност података од пре једног или два века.

Овде и долазимо до кључне тачке напада на Пикетија, поготово оних који долазе са десне стране економског спектра. Пикети је француски економиста млађе генерације, сјајног академског педигреа и несумњиво леве оријентације. То га по дефиницији доводи у сукоб са већином америчких економиста, поготово оних боље плаћених, који верују да је са системом расподеле у САД све у најбољем реду. Како Пикети каже, неки од тих економиста бранећи свој приватни интерес, тврде да бране општи. Међу њима су, опет по Пикетију, и они економисти који не презају ни од конструисања опскурних теоријских модела да би доказали да најбогатији чак не треба ни да плаћају порез, и да би их заправо требало субвенционисати.

Управо поменута школа мишљења ће искористити сваку, ма како тривијалну грешку коју буде нашла у Пикетијевим изворима како би дискредитовала његов академски кредибилитет. Исти они који своје тезе креирају из ваздуха и при том их никада нису спустили на земљу, исти они који не праве разлику између чињеница и општих места, оптуживаће Пикетија за грешку у тој и тој табели, или за проблематичан податак из те и те године. При томе, неће бити битно да ли те грешке суштински дискредитују Пикетијеве тезе и да ли мењају његове најважније закључке.

Уосталом, ни стварност одавно није битна. То што се свако саплиће о колосалне и стално растуће социјалне разлике, то што је и кретање џини показатеља (гини цоеффициент) у складу са Пикетијевим тезама, то што примања највећег дела популације већ деценијама стагнирају, то што је дошло до деструкције средње класе и до новог (релативног) осиромашивања половине становништва, све то није битно. Битно је шта ћемо са оном сумњивом двојком из те и те екселове табеле, у ћелији тој и тој. А ако је та двојка на погрешном месту, онда се не може говорити о расту неједнакости.

Академски конквискадори су узјахали коње и кренули да обаве посао за своје богате господаре не би ли потом неометено наставили да скупљају мрве испод њихових столова. Ако би требало да прогнозирам шта ће се даље догађати, у песимистичном сценарију бих очекивао да ће се после брзог методолошког дискредитовања дебата око Пикетија брзо затворити, и да ће се његова књига убрзано гурати у заборав. Мислим да ће се много тога одвијати по моделу и рецепту неолибералних „духовних вежби“ из текста „Младост на тржишту економских идеја“ (http://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/ ).

Иако ми се чини да су Пикетијева књига и њен значај можда прецењени, ради се о храброј књизи која иде против естаблишмента – политичког и економског – и бави се највећим актуелним економским проблемом данашњице. При томе, није реч само о књизи, већ и о великом пројекту и огромном раду који је уложен и на који се књига наслања. Размере подухвата читаоци ће моћи да виде на адреси http://piketty.pse.ens.fr/en/capital21c2 .

Пикетију се, бар из мог угла, може замерити и да је потценио значај деформација у примарној расподели у којој примања највећег броја грађана развијених држава стагнирају или споро расту већ деценијама. Он има превише вере у редистрибутивну функцију пореског система. Свеједно, Пикети је урадио што је до њега, па и више од тога. У времену општег интелектуалног кукавичлука то је подвиг. Дух је пуштен из боце и дебата је отворена. Светлост је за тренутак обасјала срце капиталистичке таме. Колико год трајало, добро трајало.
———————————————————————————————————————-
[1] Пикети је књигу објавио на француском 2013. године под насловом Le capital au XXIème siècle (Seuil). Књига је преведена на енглески и објављена 2014. под насловом Capital in the Twenty-First Century (The Belknap Press of Harvard University Press).

nkatic.wordpress.com

 

About these ads