FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

УКРАЈИНА МЕЊА ПОЛИТИЧКУ МАПУ ЕВРОПЕ - БАЛКАН ВЕЋ ПОЧЕО ДА ПОДРХТАВА

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, директор Центра за стратешке алтернативе

         У ЦРНОГОРСКОЈ народној песми из прве деценије ХХ века се казује:

А сабље се завитлаше,

Према Сунцу преливаше.

У пламен се оне дале,

Па су ране изазвале,

Ал су ране врло мале.

Но Јапанац малакса је,

На мегдану заостаје.

То је Лексо примјетио,

Куражни је одмах био,

Па се јуриш појачао и Јапанца савладао.

Десну руку тешко рани,

Па не може да се брани.

Лексо оштром сабљом ману,

И Јапанцу скину главу”.

         Лексо је заправо Александар Саичић, један од многих црногорских добровољаца у руско-јапанском рату 1904-1905. године.

         Поред њега, на далекоисточном ратишту су још били и генерал Андрија Бакић, синовац краља Николе-Владимир Петровић, чувени доктор Анто Гвозденовић, низ племенских капетана и првака из разних крајева поносне Црне Горе.

         Лексо Саичић се прославио победом у двобоју над јапанским официром (урбана легенда говори како „уби Лексо самураја”), због чега је одликован највишим одликовањима царске Русије и постао познат широм земље.

         Због великог броја добровољаца, на Балкану и данас постоји „урбана легенда” о томе како је Црна Гора објавила рат Јапану, пратећи у стопу братску Русију.

         Овакав однос Црногораца према Русији није случајан. Није претерано рећи, без руске помоћи и подршке, не би се ни одржала (полу)независна Црна Гора. У појединим годинама, током периода владавине Петра II Петровића Његоша, руска помоћ је била довољна да се попуни трећина до половина црногорског буџета.

         У савременој историји односа између Москве и Подгорице, такође није било драматичних проблема. Чак напротив.

         Русија је међу првима признала резултат референдума о осамостаљивању Црне Горе у мају 2006. године. А после тога, појавила се и као највећи инвеститор.

         Захваљујући руском капиталу дошло је до наглог скока цена некретнина на јадранској обали. И онда, 2014. се изненада све променило.

         Без икакве потребе, пратећи бесмислену одлуку ЕУ, Црна Гора је 19. марта донела још бесмисленију одлуку о увођењу санкција према Русији, које укључују забрану путовања и замрзавање рачуна низу руских и кримских функционера.

         Вишедневно ћутање црногорских званичника показало је да су свесни штетности своје одлуке, а и када се огласио 27. марта, премијер Мило Ђукановић се правдао, објашњавајући како „никакве санкције Русији нису уведене”. По њему, то су само „рестриктивне мјере”, које произлазе из обавезе Црне Горе да прати одлуке ЕУ.

         Наравно, не постоје никакве формалне обавезе да се прате спољнополитичке одлуке ЕУ, нити би Брисел могао да санкционише Црну Гору на било који начин, али то је у крајњој линији и мање важно. Црногорска власт се придружила антируској хистерији, која бесни на Западу, и више ништа у односима Москве и Подгорице не може остати исто.

         Привођење руских држављана који су славили Дан победе над фашизмом 9. маја у Будви са руским заставама, логична је последица заузимања оваквог дискурса. Јер, да се заиста ради о потреби реаговања због „нарушавања јавног реда и мира”, црногорска полиција би још одавно интервенисала сваки пут када се на територији земље приликом разних прослава развијају албанске заставе.

         Улазак у отворену конфронтацију са Москвом, може представљати један од највећих изазова у политичкој каријери Мила Ђукановића.

         Сасвим је могуће да ово представља и један од његових најтежих испита до сада. Зашто?

         Са једне стране, Мило Ђукановић је рањив на унутрашњем политичком плану. Можда су актуелне црногорске власти заборавиле на братство са Русијом, али то нису заборавили становници Црне Горе.

         Становници више поткомовских села у Васојевићима су већ понудили своја имања „председнику Русије Владимиру Путину да на њима сагради руске базе”. Такође, и непрегледна маса верника испред манастира св. Василија Острошког 12. маја и више хиљада учесника свечане литије у Никшићу истог дана, показатељи су одређених трендова у Црној Гори.

         Свесни су тога и црногорски властодршци. Зато су и ангажовали др Сергеја Гризунова, који је „изванредан познавалац прилика на Балкану, професор најутицајнијег универзитета у Руској Федерацији и члан експертског савета руског парламента за спољну политику”.

         Све што се није могло чути из уста руских званичника,  покушао је рећи професор Гризунов у интервјуу подгоричкој „Побједи” од 12. маја:

         „Кремљ љут на Ђукановића? Глупост. Црногорска јавност треба да зна да је Мило Ђукановић врло цењен у свим руским институцијама, као врло способан и врло поштен политичар... За руску јавност име Мила Ђукановића је симбол свега што се позитивно догодило на Балкану. Увек је био на правој страни и сада је... Треба имати на уму још нешто, у Русији је сада на сцени псеудопатриотски национализам, потпуно исто што сам видео деведесетих на просторима бивше Југославије. Иза тога не стоји званична политика Москве. Дакле, изјаве које су на рачун црногорске политике и њених званичника треба посматрати и из тог угла. То је пропаганда какву су некада имали Милошевић, Караџић, Младић. Где су они завршили? Мислим да ће и они који прете Црној Гори једног дана завршити у Хагу”.

         Ех, несретни Милошевић, Караџић и Младић ће на крају бити криви и за грађански рат у Украјини. Барем ако се буде за нешто питао „изванредни познавалац” Гризунов.

         У сваком случају, наручивање оваквих интервјуа у режимским медијима показује бригу владајућих кругова, индикатор је њихове слабости и свесности о штети предузетих корака. Због сукобљавања са званичном Москвом, може се лако десити, Ђукановић ће имати неупоредиво веће унутрашње проблеме, него после одлуке да призна једнострано проглашену независност косовско-метохијских Албанаца.

         Са друге стране, Мило Ђукановић је још рањивији у својој комуникацији са спољним фактором.

         Очигледно, он је присиљен да Црну Гору уведе у НАТО. Чиме је и како присиљен, може се само нагађати. Тек, то је и узрок наглог и изненадног нарушавања односа са Русијом.

         Када би се сви његови неспоразуми са Русима завршавали на већ донетим одлукама, онда то и не би било толико драматично. Међутим, улазак Црне Горе у НАТО, у тренутку када се у Вашингтону увелико планира распоређивање нових снага и технике у целом источноевропском појасу, а све у циљу војно-стратешког опкољавања Русије, нешто је сасвим друго. То је и давање подршке овој НАТО-концепцији и слање поруке да ће Црна Гора у њој учествовати.

         Зашто је ово тако битно?

         Постоје чланице НАТО-а, попут Мађарске и Грчке, које све гласније упозоравају на погубне ефекте таквог понашања и дугорочне дестабилизације односа НАТО-Русија, а постоје и земље, попут Чешке и Словачке, које одбијају да дозволе распоређивање нових контингената америчке војске на својој територији.

         Ове земље су раније ушле у НАТО и у њиховим стратешким рачуницама концепт који се управо спроводи није постојао. Оне су улазиле у НАТО због других разлога и циљева. Због тога гласно изражавају своје незадовољство. То што су чланице НАТО не значи и да истовремено подржавају концепт стратешког опкољавања Русије.

         Улазак у НАТО данас, у тренутку трајања украјинске кризе, отворена је порука да се води политика чији је крајњи циљ стратешко опкољавање Русије. Црна Гора би уласком у НАТО данас, послала поруку како је „пронатовскија” од држава које су већ дуго чланице ове војне алијансе. А Русија на тако нешто не само да не сме да пристане, већ и мора да одговори.

         Како Русија може да одговори?

         Први начин је покушај ширења сопствене зоне геополитичке контроле даље на Запад, вероватно на подручје Молдавије. То је део „велике игре” о позиционирању у Источној Европи и није претерани разлог за бригу актуелног црногорског руководства.

         Други начин је покушај дестабилизације Мила Ђукановића, како се уопште не би дозволило да Црна Гора приступи НАТО-у.

         Има ли Русија снаге и средстава да тако нешто уради, то је сасвим друго питање и од руских процена ће и зависити шта ће се и како предузимати у Црној Гори. Тек, комбинација руских стратешких тежњи и унутрашњих политичких околности у Црној Гори има капацитет да до одређене мере проблематизује позицију актуелне власти у Подгорици. Што је врло неповољно пред локалне изборе.

         Наравно, Мило Ђукановић не би био две деценије на челу државе да не схвата све ово. Ипак, остаје утисак да је у „затезању ужета” ка Москви направио неколико погрешних процена. Једна од кључних је да није веровао како ће одговор Москве бити жесток. А тек први корак у руском одговору је одузимање лиценце за рад „Атлас банци” на територији Руске Федерације. Све су прилике, биће још чвршћих одлука и мера које ће теже пасти званичној Подгорици.

         Сада, остаје питање на коју страну може Мило Ђукановић?

         Наставак обрачуна са Русијом биће све непријатнији за њега и доносиће му само штету. У одређеном развоју ситуације, може га коштати и премијерске функције.

         Не само да његову власт могу дестабилизовати Руси, већ је још извесније да га низ воду могу пустити „западни пријатељи”, уколико се претерано потроши у обрачуну са Русима.

         Потрошени политичари никоме не требају и толико је примера на постјугословенском простору како је Запад својим „пријатељима” брзо доносио „свилен гајтан”, да их не треба посебно ни помињати. Са друге стране, Мило Ђукановић је и у великој  невољи уколико сада успори процес уласка Црне Горе у НАТО (не треба ни говорити шта би га све снашло када би потпуно зауставио овај процес). Због тога се и Црна Гора налази на великој прекретници. Мада тако уопште није изгледало до пре свега неколико месеци.

         Али, украјинска криза је променила све. И судбина Мила Ђукановића и његовог будућег политичког избора је тек прва крупна дилема која се јавља у нашем региону. Свакако, нити последња, нити најкрупнија. Украјина мења политичку мапу Европе.

         Балкан је већ почео да подрхтава.

fakti.org