FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Русија и Кина

У последње време чују се гласови стручњака, за које се претпоставља да су добро информисани, а у којима се осећа мешавина чуђења, забринутости и збуњености. Али текст Давида Анделмана, „Русија и Кина: Нови најбољи другари“, отвара сасвим нову перспективу. Давид Анделман је човек ком геополитика није страна, по многим критеријумима. Члан је USA Todayoдбора, главни уредник World Policy Journal и аутор књиге о последицама Версајског мира (A Shattered Peace: Versailles 1919 and the Price We Pay Today).

 

У поменутом тексту Давид Анделман указује на опасност од јачања веза између Русије и Кине. Он говори о опасностима за будућност САД, која може својим небалансираним потезима у Украјини гурнути Русију у савезништво са Кином. Таква теза је, најблаже речено, запањујућа.

Информације о сарадњи Русије и Кине већ су годинама приступачне. Сарадња између две земље је у последњих петнаест година прошла кроз многе фазе и аналитичари могу без потешкоћа доћи до закључка да је ниво поверења и стратешке сарадње између Русије и Кине достигао врло високи степен. Наравно, није у нарави источног менталитета да све оглашава на велика звона, док суздржаност, па и доза нетранспарентности, не дозвољавају пун увид у статус односа.  Ипак, неки обриси сарадње су потпуно јасни. На пример, Шангајска Организација Сарадње не крије свој циљ: успостављање новог, праведнијег светског поретка. А кључ тог светског поретка је у изградњи узајамног поверења међу државама које виде сигурност као недељиву. Нема сигурности док постоје ексклузивне групе земаља које за себе захтевају потпуну сигурност, док други немају право ни на елементарну самоодбрану од агресије, тероризма, сецесионизма, и у којима се подрива социјални мир, а власт бирају страни представници, итд. ШОС већ годинама унапређује своје односе у економској, културној и сигурносној сфери. И већ годинама велики број земаља има статус посматрача, како би се постепено развило критично стратешко узајамно поверење.

Чему онда толика доза узнемирености да ће „санкције САД и Западне Европе против руског Председника Владимира Путина и његових кругова, без обзира колико оправдане, довести у опасност и поткопати више од пола века рада свих америчких председника на трајној подели и грађењу неповерења између Кине и Русије“? Такве изјаве, базиране на облигаторним формулама изражавања, данас неопходним у западним јавним комуникацијама, саме по себи откривају стање САД геополитике. У овој реченици присутне су три формуле. Прва формула је дефиниција савезника – САД и Западне Европе. Источна Европа, иако већ одавно у ЕУ и НАТО савезу, још се не спомиње у оваквим формулама. Источна Европа се спомиње само у формули о „опасности Русије“. Друга формула је базирана на трајности успешне америчке политике подстицања неповерења између Русије и Кине. И трећа формула је облигаторна персонификација Русије, да би се лику Владимира Путина и његових „кругова“ приписала кривица за све што САД прокламише као кривицу.

По овим формулама, нема места чак ни за претпоставку да се Русија и Кина добро разумеју и да им је стратешка оријентација заједничка. С обзиром на облигаторну формулу у којој су САД једини активни покретач историје – дневна политика и тактика, контрадикције текућих односа, па чак и најситнији детаљи се издвајају из контекста и постају доказ да је америчка политика успешна.   Формула види тактику, док одбија да види стратегију. Како је то могуће? Да ли је то производ америчког убеђења да има моћ стварања реалности и да се стварност обликује и савија под том моћи? Или је посреди нешто друго?   

Аутор нам даје увид у комплексност света империје – где империја никада не греши. Зато се са дозом неверице примају изјаве европских државника и функционера да ће се променити „калкулација“ између Москве и Пекинга. Ово откриће да би се могла ујединити Евроазијска земљана маса – где је једна земља богата у ресурсима, док је друга финансијски и индустријски гигант и светска најмногољуднија земља – је, по аутору, опасност, и оставило би трајне последице по Запад у војној и економској сфери. Примера ради, Француски Ле Монде је објавио врло „забрињавајућу“ географску карту која указује на дубоке везе између сваке европске земље и Русије. И Ле Монде одбацује Обамину фразу да је Русија само једна „регионална сила“ – већ је „кум“ других регионалних сила, те многе европске земље зависе од руског гаса, од 100% зависности, до „само“ 40% зависности у Немачкој. 

Одједном, на свачије запрепашћење, све се може мењати. У мају, Путин одлази у државну посету Кини. Агенда укључује и 30-годишњи уговор о испоруци гаса Кини, што би представљало око 38 билиона кубних метара гаса годишње, почевши у 2018. И тај уговор сасвим сигурно неће бити у доларима. Русија, зарађујући кинеске јуане, није ограничена на куповину кинеских производа.  Наиме, Русија већ има своје компаније регистроване у Кини и може трошити јуане користећи уговоре између Кине, Јапана, Јужне Кореје и многих других земаља које имају уговор са Кином о трговини у властитим валутама.

Анделман се, са дозом збуњености, „брине“ да ако Русија намерава да се извуче из „..запетљаних односа са непоузданим европским партнерима..“, то може имати велике последице. Русија је један од најважнијих инвеститора у Европи, док САД и Европа инвестирају у Русији. Директне инвестиције страних компанија у Русији су само у 2013 години достигле рекордних 94 билиона долара. Русија је једна од најважнијих дестинација за европски извоз. Немачки Сиеменс конгломерат је усред уговора од 2.5 билиона еура за модернизацију руских локомотива. Трговина између Русије и ЕУ је у 2013 години износила висе од 400 билиона долара, што је само мало мање од трговине између Кине и САД.

Међутим, из перспективе САД, Русија и Кина су још увек под утицајем ере Мао и Стаљина, и  тек сада, када је Русија „избачена“ из Г-8, Русија и Кина могу постати вође новог блока – Шангајске Организације Сарадње. Са перспективе оних који прате руско-кинеске стратешке односе, такво резонирање је зачуђујуће. Као да се цела Евроазија одједном пробудила када је Русија „избачена“ из Г-8!  

Такође, онима који су тек сада постали свесни импликација руско-кинеског стратешког савеза, измиче и чињеница да се Русија врло систематски спрема за нови поредак. Јасни потези, привидно као одговор на сваку нову претњу санкцијама – представљају  смишљен план.  Позорница је спремљена за нове кораке у том правцу. Тако када су ВИСА и МастерКард поништиле платне карте издате од неких руских банака, Русија је објавила оснивање својег платног система. Такав корак се не објављује ако већ није у фази имплементације.

И док је Обама покушао убедити Европу у свој програм даље изолације Русије, тек тада је, наводно, постало очигледно да се Европа боји да ће тиме изоловати себе, док ће Русија пронаћи нова тржишта и нове изворе инвестиција. Давид Анделман закључује да САД мора обратити пажњу на европску забринутост да ће Русија коначно окренути леђа Западу и приглити своје нове могућности на Истоку. И да би такво померање имало дубоке последице по Европу и САД. 

Да се вратимо на почетак текста и облигаторним формулама изражавања, које данас сви аутори на Западу, ако имају амбиција да имају гласа и утицаја у свету медија и политике, морају  поштовати. У том светлу, шта нам заиста каже Давид Алдеман? Каже нам да формула коју сви аналитичари морају прихватити је да „ограниченост данашње руско-кинеске сарадње,  јер је то била успешна политика пола века свих америчких председника“ сада зависи од даљих акција хегемона. И само акт Америке у овој кризи може то променити – према томе, Америка мора пронаћи праву равнотежу између агресивног постављања према „регионалној сили“ Русији коју треба „казнити“ и потребе да се не би случајно и ненамерно створила алијанса штетна по интересе Запада. Само политика Америке може мењати стање геополитике ривала као Русије и Кине или било каквих односа на кугли земаљској.

Када се аналитичари добровољно подвргавају формулама у оквиру којих ће вршити своје „анализе“ – постиже се стање потпуне затворености система за било какве чињенице које се не уклапају у формулу. Али формуле се морају прилагођавати стварности, иако хегемон не може никада признати да се ствари могу променити изван сфере његове воље. Тако се и овде наговештава могућа промена формуле – или барем пробни балон промене. Овако се може интерпретирати Аделманово схватање промена у оквиру постојеће формуле – давајући тој формули истовремено вечност, али и тактичку редефиницију. Да би се спречиле негативне последице по Европу, као и да би се спречило „ненамерно“ гурање Русије и Кине у узајамни загрљај – велики хегемон мора балансирати те контрадикторне интересе. То не зависи од намера Русије и Кине – већ само од одлуке Америке. Тако да се могу балансирати односи са Европом, а да се истовремено смањи притисак на Русију да би остала привржена Европи. Међутим, то је пробни балон Обамине администрације – балон ког ће окорели неоконзервативци лако пробушити.

Тврдокорна неоконзервативна група која доминира двопартијски систем, неће олако пропустити прилику да настави медијску кампању понижавања Путина – па чак и ако попусте у неким суштинским питањима у Украјини. Кампања против Путина има дугосежне циљеве. Основни је да се Путин претвори у личност са којом западни функционери неће комуницирати. Ангела Меркел се не придржава тог наметнутог поретка и све се јаче чују гласови у Немачкој који одбијају изолацију Русије. Русија, с друге стране, неће моћи прихватити улогу Немачке као неке врсте педагога посрнуле Русије. Другим речима, Немачка ће морати да понуди пуно више у односу са Русијом, него своју вољност да одржи амерички одобрен, формално-прихватљив ниво комуникација са Русијом.

Зато ће се и будући односи Кине и Русије посматрати кроз спознају да свет постоји изван званичних формула Вашингтона.

Какви ће се сигнали послати након Путинове посете Кини у мају? Кина је већ отпоцела своју кампању посетом Европи, где је отворено позвала Европу да се економски придружи Кини. То је порука Европи да се не веже прејако са америчком понудом Транс-Атлантског Савезништва. Порука је била толико директна да је Кина предочила Европи какву би моћ имала у УН СБ. То јест, Европа и Кина имају три гласа – то јест већину – у УС СБ. Таква порука – да Европа одбаци своју трајну повезаност са САД – је без преседана. Али је базирана на стварној моћи – кинеске инвестиције у Европи су неопходне за покретање умртвљених економија. Русија, са своје стране, шаље суптилну поруку Немачкој, а то је да није незаменљива. Наиме, Русија и Јапан јачају своје енергетске односе, кроз планове за учешће Јапана у новим Арктичким истраживањима. Јапан је исто тако заинтересован за коришћење Руског Северног Пролаза за време пловидбене сезоне, скраћујући тиме транспорт за Европу за више од недељу дана. А истовремено, као и планирани копнени превоз између далеког истока и Европе –  инфраструктура новог правца у превозу контејнера преко Евроазије указује на потенцијално већу улогу јапанске технологије, машинске индустрије и пловидбених капацитета.

Да ли ће Русија и Кина наставити са поруком двосмислености – то јест, јачања односа у свим сферама економије и политике, али са дефинитивним нагласком на неблоковски карактер својих односа, или ће се тон променити у правцу новог светског поретка? И један и други приступ има својих вредности. Први приступ, нетранспарентност односа – појачава потребу запада да задовољи и Кину и Русију, са циљем да их спречава да „журе“ у загрљај. Наговештај нових смерница односа ће утицати на светски поредак у позитивном правцу, јер ће дозволити мањим земљама да јасније поставе своје стратешко опрадељење. Али ће исто тако дозволити хегемону да се не осећа угроженим и дозвољава времена за реформу хегемонистицког погледа на свет.  Независно од воље хегомона, база хегемоније се измешта као песак под тихим таласима. Ову хармоничну, пожељну слику постепене промене у глобалним односима може потрести финансијска криза. Јер све од 2008 до данас, само се санирају последице, а не дирају узроци. Бег од трговине доларима је само један од симптома забринутости за глобални финансијски систем.

Али и за то постоји већ давно формулисани одговор у свим западним институцијама и медијима  – све је под контролом.

Извор: Снага духа