FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Никола Бабић 

Раније ове недеље смо објавили чланак Томаса Rајта (Thomas Wright), директора Центра за Сједињене Државе и Европу и вишег сарадник на Институту Брукингс, који је објављену часопису Foreign Affairs./1

Из перспективе америчког политиколога, Рајт је направио одличан пресек прве две фазе Трампог председниковања , те најавио почетак трећег. У првој фази се решио свих људи из почетног тима које је имао или су му наметнути у управи, док је другу обележио одабир нових и спровођење тактике "угризи и побјегни", која му је омогућила да донесе неке одлуке које се касније нису могле опозвати. Такав начин изигравања правила је у својој познатој књизи "Заробљени ум" Часлав Милош  назвао "Кетман", када су дисиденти у бившем Источном блоку објављивали критичке написе о систему, знајући да ће изазвати бес у Националном Централном комитету и самој Москви, а онда би недељама писали "демантије", "како нису тако мислили и криво су протумачени", заклињући се истовремено на верност Комунистичкој партији и локалним и совјетским владарима. Но, прави циљ је био остварен, јер су успели рећи што су хтели.

Слично изгледа друга фаза Трампов председовања, када је чинио "што га је воља" у Сингапуру, Хелсинкију и унутрашњим питањима важним за САД, али, као што тврди Томас Рајт, сада више нема потребе за Трамповом верзијом "Кетман", јер станар Беле куће без икакве контроле и окова улази у отворену битку против целог света. Проблем је што Трампова битка нема никакве везе са његовим предизборним обећањима, нити оним што је тврдио почетком свог мандата и назире се да је и овај амерички председник, упркос тврдњама да није присталица такве политике, близак Неоконзервативцинма који су у протекла два десетљећа потпуно преузели надзор над Вашингтоном.

Доналд Трамп је опаснији од његових претходника због чињенице да се окружио људима попут Болтона и Помпеа, који су му одани до те мере да ће сваку његову иницијативу подржати и бранити, чак и ако су сами имали другачију идеју како остварити исти циљ. У овом плану смо дошли до Венезуеле, где се одлучује судбина америчког царства и неоконзервативних владара "дубоке државе". На несрећу Венецуеланаца, наравно.

У Венецуели се води битка за мултиполарни свет или успостављање "Америчког царства"

Који је прави циљ Доналда Трампа? Свргнути Мадура и истовремено погодити Кину и Русију, након чега следи удар на преостале климаве стубове мултиполарног светског поретка. САД су сила у опадању и мало је вероватно да су спремне да сарађују са великим силама у настајању, што потврђују и чињенице. Доналд Трумп целом свету показује да је Вашингтон још увек у стању да врши притисак и проведе дестабилизацију где год пожели, што је главна одлика спољне политике неоконзервативне елите. Ако америчка јавност због неких остварених повластица Обамину еру још памти с носталгијом, то сигурно не мисле Пентагон и нови становници Беле куће, који се сада утркују с временом у борби како би спречили препород противничког табора, не нужно демократа, те елиминисали преостале џепове антиамеричког отпора у свету.

Дневни ред спољне политика Трмпове администрације је врло експлицитан и не оставља простора за произвољна тумачења. Циљ је до 2020. ослабити супарнике и присвојити богатства великих светских сила, чиме би из пепела подигао и реализовао неоконзервативне снове о Новом америчком веку. Као и његови претходници, Трамп мора испунити врло тежак задатак, по амбицијама сличан и рискантан оном који је испунио Реган.

Трамп врло добро зна шта жели када каже да не жели наставити водити бескрајне и врло скупе ратове попут оног у Авганистану и исто тако заглавити у Сирији. "Стратешко повлачење" из подручја где не добија ништа му даје могућност да се усредсреди на подручја која стварно нешто вреде. На Кину, Европску унију, Русију и Иран, јер су то четири силе које највише забрињавају америчку елиту.

Кина је на мети јер је једини кандидат који је уистину у стању да изазове и можда победити "Америчко царство". Европска унија се мора сломити и додатно покорити центру због универзалистичких амбиција Француске и економске моћи Немачке. Русија мора "пасти" јер под Владимиром Путином спроводи план препорода и враћа статус којег је некада у евроазијском простору и широм света имао СССР. На крају имамо Иран, који је у фокусу америчке спољне политике само из разлога што представља егзистенцијалну претњу плановима јединим правим америчким савезницима на Блиском истоку, а то су Израел и Саудијска Арабија.

Трамп неће лако остварити ове планове, јер су сви од наведених противника проширили и ојачали свој утицај у свету. Доналд Трумп зна и да има мало времена на располагању, јер се Путинови евроазијски снови полако остварују, а поједностављени Нови пут свиле је већ у фази реализације. Отпор Техерана је јачи него икад, а Европска унија је економски див који алтернативним решењима одговара на наредбе Вашингтона, што је раније било незамисливо.

У овом контексту глобалног хаоса су уобличене неколико дипломатских и стратешких иницијатива Трампа. Видљива је пдршка евроскептичном популизму у Европској унији којом жели поткопати либерални блок на челу са Француском, трговински рат против Кине којим жели ослабити способност оживљавања кинеског пројекта Новог пута свиле, утркује се с временом да спречи обнову Русије као глобалне суперсиле, присиљавајући Москву да почини исте грешке које су узроковале колапс Совјетског Савеза, што је Путин препознао, те прецизну и артикулирану стратегију за Блиски исток са циљем да револуционарна влада Исламске Републике на крају капитулира. У све четири битке се Трамп понаша врло прагматично, због чега у Европи, на пример, добија симпатије одређених кругова који с пуним правом не могу смислити "врли нови свет неолиберализма", иако је коначни циљ Вашингтона завладати земљама Европске уније, као и онима које нису део блока, искључиво због предности које ће то донети Америци, никако не због некакве "слободе" коју његов "бивши" блиски сарадник Стив Банон управо пропагира међу Европљанима.

Посматрање сваког од ова четири театра сукоба и стратегија која се проводе истиче једну ствар. Трамп има успеха, а они који тврде супротно то игноришу, или познају мало стварних чињеница или то једноставно чине у лошој вери. У том контексту и притисак који врши како би свргнуо владу у Венецуели, што није новост, уоквирен је у контексту борбе против мултиполарног светског поретка у настајању.

Управо у овој земљи влада последњи представник револуционарне и антиамеричке левице који, уз Кубу и Никарагву, прелази у интересну сферу Кине, Русије, Ирана, па чак и "привремено одметнуте" Турске. Уништење "чавизма", не као венецуеланског, већ латиноамерицког покрета, истовремено је удар на сваку од наведених земаља, јер се претпоставља да би се убрзо на мети и пред рушењем нашла "сандинистичка" влада Даниела Ортеге у Никарагви, на крају и Куба. Стога не чуди што су међу Мадуровим присталицама и ове земље, као што не чуди да је Русија, која је пре само неколико година Хавани отписала дуг од 32 милијарди долара, сада позајмљује кубанским властима 38 милиона долара за ново оружје, иако Москва ни сама не зна када ће и како Куба тај новац вратити. Никарагва и Куба су повезане са наследником Хуга Чавеза из различитих разлога, али их повезује чињеница да су "отровна ружа" у заједничком и изнова консолидованом "америчком дворишту", баш онаквом како га је у својој доктрини крајем XIX века замишљао амерички председник Џејмс Монро.

Русија и Кина већ имају бројне споразуме о енергетској и привредној сарадњи са Венецуелом, земљом са највећим резервама нафте на свету, док је за Иран антиамерички Каракас кључан као мост за продор у латиноамерички континент, где припадници Хезболаха долазе још од времена Чавеза.

Француска и Немачка су у овом питању одмах следиле вољу Вашингтона, иако су Париз и Берлин врло добро знали да признањем "уличарског председника" стварају опасан преседан. Наиме, Хуана Гуаидо се није прогласио председником поштујући закон и устав, на чему земље Европске уније инсистирају, а то у будућности може створити врло непријатне ситуације. Нико не може рећи да је државни удар у Венецуели успео и Трамп овај процес још увек треба привести крају. Али шта ако се покаже да је ово био само један у низу покушаја свргавања "чависта" у Каракасу, а они сутра, на пример, признају независну Каталонију? Европа се овде понаша врло недоследно, али само због страха од нових трговинских свађа и надајући се да ће се Трамп предомислити, што се неће догодити. Једина доследна земља је била Италија и вреди прочитати одговор којег је италијански потпредседник владе Луиги ди Маио 6. фебруара упутио Хуану Гуадиоу, који је дан раније тражио признање његова предсједништва из Рима.

"Поштовани председниче Народне скупштине, хвала Вам на љубазном писму од 5. фебруара и речима којима сте описали блискост коју су народ и италијанска влада увек показивали према Венецуели, и ту блискост и солидарност желим потврдити. Свесни смо да Венецуела пролази кроз сложено и болно раздобље историји. У том погледу, као што знате, моје је пуно уверење да италијанска влада мора избећи било какво спољно мешање и већ смо посредник између странака са жељом да помогнемо Венецуели да пронађе заједнички пут до политичког легитимитета који долази кроз нове слободне изборе под надзором међународних организација. Нека Венецуеланци одлуче своју будућност на миран и демократски начин, али пре свега на биралиштима. Верујем да је потребно да италијанска влада задржи неутралан и неометан приступ процесу који води до ових избора, подстичући пре свега конструктиван дијалог између странака, уједно с циљем да се не подстакне даља подела на међународном нивоу и њене могуће последице у смислу дестабилизације земље. У том смислу мислим да су речи папе Фрање врло важне, а користан одговор на овај позив би била одлука за покретање успостављање дијалога. Италијански министар спољних послова Моаверо биће у Монтевидеу како би 7. фебруара присуствовао министарском састанку међународне контактне групе за Венецуелу, како би радио на том циљу, којег сматрамо јединим одрживим путем за будућност венецуеланског народа. Користим ову прилику да Вам пошаљем своје најбоље поздраве. Луиги Ди Маио" 

Дакле, само је Рим експлицитно и недвосмислено и писаним путем стао у одбрану међународног права и, слободно се може рећи, мултилатералног светског поретка. Луиги ди Маио није случајно поменуо папу Мариа Бергогља, који је исти позив упутио пре свог одласка на пут у Уједињене Арапске Емирате. Иако многи верују у супротно, често без икаквих доказа, Ватикан је изузетно заинтересован за Латинску Америку, али се политике Вашингтона и Свете столице тамо сукобљавају.

Наиме, када је изабран овај папа, готово сви познаваоци прилика у Римокатоличкој цркви су то протумачили као окретање Латинској Америци, континенту где католичка црква губи све више верника. Но они не постају комунисти или неверници, већ прелазе у разне евангелистичке заједнице, све до једне са седиштем у Сједињеним Државама. "Геополитичка евангелизација" коју спроводи Вашингтон је само у Бразилу католичкој цркви отела 30% верника. Укључујући остатак потконтинента, број "обраћених" се рачуна у десетинама милиона, што је видљиво и током изборних и других процеса у латиноамеричким земљама. Ватикан свакако жели наћи начин да се томе стане на крај, због чега је у необјављеном сукобу с белом протестантском елитом у Вашингтону. Тако се може рећи да је у ову наизглед периферну борбу за глобалну хегемонију, иако у другом својству, укључен и Ватикану. Садашњи папа је, између осталог, изабран и да заустави одлив верника Латинске Америке у цркве Вашингтона. А нико боље од папе Бергоља, који је родом оданде и стога дубоко познаје унутрашње динамике, не би могао да испуни ову мисију. Успех или неуспех аргентинског папе ће се мерити по наслеђу у борби против пролиферације евангеличких секти, али је у међувремену потребно разумети информациони рат којег против Ватикана води актуелна америчка управа. Сви скандали који су се крили годинама, а који су поткопали веродостојност овог понтификата, повезани су са Трамповим ратом против мултиполарног света.

Док се претходни папа Иван Павле II, након што је у Пољску однео новац којег је ЦИА одвојила за Лех Валенса, солидарност и рушење комунизма, фокусирао на религијски екуменизам, папа Фрањо је гурнуо Ватикан да озбиљно ради на изградњи мултиполарног поретка, чиме је за САД прешао границе прихватљивог. Актуелни папа је подржао продубљивање односа с Ираном, подупире нуклеарни споразум и поздравља рад председника Хасана Роханија. У односима са Русијом, папа је потписао историјски споразум с патријархом Руске православне цркве Кирилом И на Куби и није признао неканонску Украјинску православну цркву. С Кином је потписиван споразум о именовању бискупа и планира се прва посета једног папе Северној Кореји. Све се то догодило у позадини непрестаних напада и од стране десничарских популиста, који необично и једнако горљиво бране атлантски евангелизам и јудеокршћански идентитет западне цивилизације, али оштро критикују Ватикан и његову подршку умирућој латиноамеричкој левици.

Како год било, наведена четири стуба мултиполарног света имају подршку Ватикана, који је већ покренуо свој црквени апарат у Венецуели како би се покушао изградити канал дијалога између извршне власти и опозиције. Ако погледамо одговор италијанског заменика премијера Луигиа ди Маиа, ове су активности готово координисане са владом Италије. Свидело се то некоме или не, Римокатоличка црква је још увек један од кључних фактора у политичком животу латиноамеричког континента. Папа сада делује у нади да ће његови напори дати исти резултат као у Колумбији, где је његова улога била кључна у постизању мировних споразума из 2016. године између владе и левичарске гериле ФАРК.

Исто тако, Русија и Кина, заједно са Мексиком и Уругвајем, такође раде на гушењу америчких покушаја насилног свргавања владе, избегавању грађанског рата, заштити Мадура и увјеравању опозиције у потребу дијалога.

Стога је Венецуела посебно важна, не само због њених драгоцених резерви нафте, како се мисли. У питању није само слобода венецуеланског народа, већ и судбина међународних односа. Овде се води борба о чијем исходу зависи хоће ли превладати мултилатерални светски поредак или ће Трамп успети реализовати снове неоконзервативаца о глобалној америчкој хегемонији и Новом америчком веку.

 

1. Foreign Affairs;

1.a. Foreign Affairs: Prošle su dvije faze Trumpova predsjedanja i počinje treća, ona za cijeli svijet

Logično