FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Филип Родић

Kо је лидер побуне у Венецуели?

Попут „неочекиване силе која се изненада појављује и решава ствар“ Хуан Гваидо, за којег је до 22. фебруара мало ко знао и у Венецуели, а камоли у иностранству, стао је на чело антиболиварске побуне у овој земљи одмах освојивши симпатије и подршку већине западних престоница

Саветник за националну безбедност америчког председника Џон Болтон изгледа има склоност да чини, мање или више случајне, грешке које много говоре. У прошлом броју, када смо писали о ситуацији у Венецуели, указали смо на пропуст који је учинио на конференцији за новинаре, јавности јасно показујући своју бележницу на којој је писало „5.000 војника у Kолумбију“. Случајно, или намерно, овим је показао да Вашингтон разматра планове за решавање кризе у Венецуели који нису баш мирољубивог карактера. Друга његова грешка почињена два дана раније (27. јануара) много је мање ствар прорачунатости, а много више подсвести. У једном „твиту“ у којем разматра ситуацију у Венецуели, Болтон је, наиме, погрешно написао име самопроглашеног председника нафтом најбогатије земље на свету и уместо Гваидо (Гуаидó) написао Гијадо (Гуиадо) што на шпанском значи „вођен“, „онај којим се управља“, односно, у слободнијем преводу, „марионета“. Да ли је Џон Болтон овим лапсусом у ствари рекао оно што заиста мисли о најновијем венецуеланском борцу за демократију? Могло би бити, пошто постоје озбиљне индиције да су Хуан Гваидо и његови саборци „бебе из епрувете“ америчке лабораторије за обојене револуције.

Овај „опскурни лик“ из „политички маргиналне партије“ (његова странка „Народна воља“ у Скупштини Венецуеле има свега 14 од 167 посланика), како га у тексту „Стварање Хуана Гваида: Kако је америчка лабораторија за смену режима створила лидера удара у Венецуели“ описују амерички истраживачки новинари Ден Kоен и Макс Блументал, постао је председавајући Скупштине иако је и у сопственој партији доскора био кадар средњег нивоа. Све се то, наводе они, променило „после једног телефонског позива потпредседника САД Мајка Пенса“ када се Гваидо прогласио за прелазног председника Венецуеле.

Да се заиста врло вероватно ради о координацији с Вашингтоном, указује и промптна одлука председника САД Доналда Трампа да га призна за новог вођу ове јужноамеричке државе, али и хорско одобравање водећих америчких медија главног тока попут „Њујорк тајмса“ („човек освежавајућег стила и визије који ће Венецуелу повести напред“), „Блумберга“ („надајмо се да ће се Гваидов ризик исплатити, за шта ће му бити потребна помоћ споља), или „Волстрит џорнала“ („Гваидо је нови демократски вођа Венецуеле“).

Трећи човек из Каракаса 

Иако делује као да се створио ниоткуда, Гваиду су пут до позиције опозиционог првака (за сада само опозиције) утабала двојица његових претходника – Енрике Kаприлес и Леополдо Лопез. Kаприлес, вођа најјаче опозиционе партије „Правда пре свега“, у два наврата је безуспешно покушао да „чависте“ свргне с власти на председничким изборима (2012. је изгубио од Уга Чавеза и 2013. од Николаса Мадура). Америчка агенција „Асошијетед прес“ га је својевремено описала као „потомка једне од најбогатијих венецуеланских породица, али често вулгарних манира и говора“. Леополдо Лопез, који се сматра Гваидовим директним ментором, лидер је његове „Народне воље“ и припадник самог врха венецуеланске аристократије, с обзиром на то да је један од директних потомака првог председника Венецуеле Хозеа Антониа Паеза. Свестан да, за разлику од Kаприлеса, нема ни најмање шансе да „чависте“ скине с власти легалним путем, победом на изборима, Лопез, образован на Принстону и Харварду, прибегавао је другој тактици – организовањем нереда и других насилних акција које су се често граничиле с тероризмом. Због тога је, пошто је осуђен на скоро 14 година затвора септембра 2015, смештен у кућни притвор где се налази и данас.

Гваидо је, како пишу Kоен и Блументал, „производ више од деценије дуге марљиве тријаже елитних америчких фабрика за промену режима“, те је „одгајан како би подривао венецуеланску социјалистичку владу, дестабилизовао земљу и једног дана преузео власт“. „Иако је био минорна фигура у венецуеланској политици, он је годинама тихо доказивао своју ваљаност у америчким коридорима моћи“, наводе они. Аргентински социолог и стручњак за венецуеланску политику за њега је рекао да је направљен „логиком лабораторије – мешавина је више елемената који стварају личности које, искрено, осцилирају између смешног и забрињавајућег“.

Гваидо се данас јавности продаје као херој који ће вратити изгубљену демократију, поштовање људских права и слободу, али је читаву своју политичку каријеру провео у најнасилнијој и најекстремнијој венецуеланској политичкој партији под окриљем већ поменутог Леополда Лопеза која је у великој мери изолована и у венецуеланској опозицији. Према политичком аналитичару и истраживачу јавног мњења Луису Висентеу Леону, Гваидова партија је усамљена јер већина становништва „не жели рат него решење“. Али, према Kоену и Блументалу, управо то је разлог због којег је Вашингтон изабрао њега – од Гваида се не очекује да Венецуелу води ка демократији, него да уруши земљу која је последње две деценије била бастион отпора америчкој хегемонији.

Београдски ђак

Пореклом из скромне породице, Гваидо се, како је рекао, са 16 година разочарао у Уга Чавеза када је у катастрофалном клизишту које је 1999. погодило његов родни Варгас погинуло више десетина хиљада људи. Пошто му је постало јасно да „земља под Чавезом клизи ка тоталитаризму“, по завршетку основних студија 2007. отишао је у Вашингтон на постдипломске студије јавне администрације на Универзитету „Џорџ Вашингтон“ у америчкој престоници. То што је богати Kаприлес студирао у Америци није толико чудно, али је интересантно да је и сиромашни Венецуеланац Гваидо имао ту прилику.

Пре одласка у Вашингтон, међутим, сумња се да се Гваидо обрео и у Србији заједно са „групом студената из Венецуеле“ који су, како је 2007. писала приватна америчка обавештајна агенција са блиским везама са званичном америчком обавештајном заједницом „Стратфор“, „5. октобра 2005, на пету годишњицу пада Милошевићевог режима, допутовали у Београд на обуку у Kанвас, који је тада своју пажњу усмерио на Венецуелу“. За Центар за примењену ненасилну акцију (Kанвас), који предводи бивши отпораш Срђа Поповић, у овом тексту се наводи да је „савезник Фридом хауса и Института Алберт Ајнштајн, а преко њих са УСАИД-ом и америчким Стејт департментом“. „Венецуелански студенти су тек недавно постали активни у борби против Чавеза“, писао је 2007. „Стратфор“, додајући да су „представљали кичму опозиционог противљења одлуци владе да се не продужи лиценца за емитовање јединој смисленој приватној телевизијској станици у земљи, РЦТВ“. Занимљиво је да су ти протести, демонстрације у заштиту телевизије која је имала водећу улогу у неуспелом војном удару против Чавеза из 2002. године, први на којима је Гваидо активно учествовао и имао конкретне задатке.

Из тих демонстрација рођена је група под називом „Генерација 2007“, чији је и Гваидо припадник и која има водећу улогу у рушењу боливарских власти у Венецуели. Нешто попут нашег „Отпора“. На ову „генерацију“ се, како откривају документа из 2007. која је објавио „Викиликс“, озбиљно рачуна, а тадашњи амерички амбасадор у Венецуели Вилијам Браунфилд је за њих пун речи хвале.

Гваидо је и 2010. ишао на обуку и консултације са проамеричким и америчким стручњацима за обојене револуције. Влада Венецуеле објавила је 2014. документа која указују да је новембра те године Гваидо у друштву још неколико својих колега био на тајном састанку у Хотелу „Фиеста мексикана“ у Мексико Ситију који су организовали Ото Рајх, бивши помоћник америчког државног секретара, и бивши председник Kолумбије, главна америчка полуга у борби против Уга Чавеза Алваро Урибе. Према овим документима, за обуку венецуеланских отпораша „српским фацилитаторима“ је плаћено 10.498 долара. Састанку су, према документима, присуствовала и тројица крупних играча у трговини нафтом – Густаво Торар, Елигио Седењо и Педро Бурели – који су и платили укупне трошкове састанка у износу од 50.326 долара. Торар, који се сматра филантропом, повезан је с приватном мексичком нафтном компанијом „Петроквемика дел Голфо“, Седењо је одбегли венецуелански бизнисмен који је тражио азил у САД, а Бурели је бивши директор венецуеланске нафтне компаније ПДВСА, и један од директора у америчкој инвестиционој банци „Џеј-Пи Морган“.

Све и да ниједан од изнетих навода није тачан и да Гваидо никада никакве везе није имао са америчким естаблишментом, Kанвасом и сличним организацијама, чудна је коинциденција да је, опет по писању „Стратфора“ од 4. фебруара 2019, обећао да ће „његова влада“ укинути ограничења страним компанијама у експлоатацији венецуеланске нафте, што никако није у интересу ни горе наведених бизнисмена/филантропа, нити Вашингтона. А ако верујете у коинциденције, онда је, можда, кључни доказ да су Гваида за садашњу улогу годинама припремали Американци у изјави високог америчког званичника из Беле куће „Вашингтон посту“: „Годинама спроводимо исту стратегију – стварање међународног притиска, организовање међународне опозиције и рад на мирном обнављању демократије. Али фалио нам је тај унутрашњи део. Он је био потребан да би наша стратегија била кохерентна и комплетна.“

Пише: Filip Rodić za pecat.co.rs

Биг портал

----------------------------

Видети још:

http://standard.rs/2019/02/10/pucisti-iz-venecuele-su-obucavani-u-beogradu/