FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Весна Кнежевић 

Почетком децембра, Вашингтон је најавио да се повлачи из три деценије старог уговора о елиминацији ракета кратког и средњег домета (ИНФ), образлажући то чињеницом да Москва већ одавно не поштује његове одредбе. Како Европљани традиционално не дају да им се кваре дани пред Божић и Нову годину, нико се није претерано узбуђивао. Сад се одједном сви преслишавају шта су то чули пре месец дана. Код лоших вести, најважнији је тајминг.

После војних ваздушних вежби изнад Србије 1999, после звезданих тренутка са увођењем западних санкција Русији 2014, НАТО ове 2019. стоји на прагу још једне успешне године. Док се у европским политичким јавностима води жустра расправа колико националне суверености се сме, може и мора пренети на заједничка тела ЕУ, а колико задржати код куће, читава Европа шапатом постаје талац политике НАТО-а.

Најједнставније би било рећи – НАТО, то су Сједињене Америчке Државе. Ствар је, међутим, у томе да нема ничег једноставног и праволинијског у томе како НАТО доприноси укупној продукцији европске стварности. Он није само амерички.

До распада Совјетског Савеза, НАТО је био идеолошка организација у борбеној формацији. Симболичка паралела би био језуитски ред противреформације – као што су језуити бдели над посттридентинској обнови католичанства, тако је НАТО чувао либералну демократију после Другог светског рата.

Ако се овде у име прегледности прескоче прелазне фазе, НАТО је данас, посебно од доласка Трампа на власт, организација за економисање глобалног америчког утицаја. Историјска паралела би ту била британска империјална политика из 19. века – кад се неком колонијом више није могло управљати туђим финансијским средствима јер је ситуација захтевала и улагање властитих британских, Лондон би се повлачио.

Конкретно то значи да ће Вашингтон ове године тамо где је ангажован унутар и кроз НАТО бити спремнији за компромисе код секундарних циљева, али тим неумољивији код оних с приоритетом. Ове године је приоритет надметање с Русијом и Кином, као и обрачун с Ираном. Све друго – рат против тероризма, Сирија, Авганистан, Ирак, раст турске моћи, евентуално и питање Косова (изјава Јенса Столтенберга из децембра да „жали због формирања војске Косова“) јесте деградирано у пакет секундарних интереса.

Добра вест за ову годину је то што се Америка коначно учи да рационализује своје глобалне интересе. Лоша је то што је НАТО у ту сврху трансформисан у агенцију за тестирање пробних сценарија и менаџмент лоших вести.

Европљани покрите се декицама 

Будућност ИНФ-а (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty) је врло мрачна. Документ су 1987. потписали тадашњи председници Роналд Реган и Михаил Горбачов, чиме су се две земље обавезале на елиминацију и уздржавање од даље производње/тестирања лансирних система и ракета с дометом од петсто до пет и по хиљада километара. Договор се односио само на копнени арсенал, не и онај стациониран на ратним бродовима, али је свеједно то био велики корак ка детанту.

У само неколико дана, између 4. и 6. децембра прошле године, и тај нестабилан мир је нестао. Амерички министар спољних послова Мајк Помпео тада је на НАТО скупу у Бриселу изјавио да Америка више неће толерисати руско кршење ИНФ уговора. Русима је дат ултиматум да се у року од 60 дана јавно посраме. Ако Москва до почетка фебруара не престане са тестирањем ССЦ-8 крстарећих ракета (из Новатор серије), за Вашингтон је ИНФ умро.

Сви директни актери су сад јако тужни што су им руке везане. Јасно је да ће прва жртва отказивања уговора бити Европа, односно европске нације у целини, па њих треба и тешити. Сви се утркују с изјавама саучешћа Европи. Столтенберг у првој поруци Европљанима: „Јако ми је жао што ће то вероватно бити крај споразума.“ Да то није било пред Божић и новогодишњу ноћ, европске јавности би још у децембру схватиле да им је то Столтенберг у ствари рекао „јако ми је жао што ћемо вас побити ми или Руси“. Помпео: „Ми своје пријатеље у Европи нећемо оставити саме“. У преводу: ,,Довући ћемо још моћније оружје у европске базе како бисмо подигли ефикасност дражења Руса“.

Руски шеф Генералштаба Валериј Герасимов у Москви пред страним војним аташеима: „Ви као професионалци ваљда знате да циљ руске одмазде не би био америчка територија, већ европске државе где су стациониране ракете средњег домета“. Преведено, Герасимов је рекао „европска браћо, врло нам је жао, али бисмо могли распалити по вама ако ово не одиграте паметније“.

Узмимо пешчани сат и пратимо како песак цури 

То је било почетком децембра, у временском прозору који традиционално не подноси лоше вести, па су и јавне реакције биле ретке. Сад у петак, пре два дана, Столтенберг је објаснио проблем (интервју немачкој агенцији ДПА) свима који га нису добро чули први пут. Прво, НАТО врши припреме за сахрану ИНФ уговора, који ће убити Руси кад за месец дана директно или индиректно одбију западни ултиматум. Друго, Европи предстоји дискусија о повећању нуклеарног арсенала на њеној теритоирији. Треће, у датој ситуацији Алијанси не преостаје ништа друго него да реагује. Како и на који начин, он не жели да спекулише „и овог тренутка отежава једну ионако тешку ситуацију“. Има времена, сад ће други Божић, нек се и он у миру прослави, па ћемо онда у детаљима како НАТО мисли да отежа једну ионако тешку ситуацију.

Наде још има. Када Трамп 4. или 5. фебруара прогласи крај ИНФ-а, то не значи да се завеса аутоматски спустила, већ да почиње да тече уговором предвиђени рок од шест месеци, током којег Вашингтон и Москва могу да постигну договор и Европљане сачувају судбине „седеће патке“ (глиненог голуба), „sitting duck“, лаког плена.

Ако се ни ту ништа добро не догоди, ето нас од касног лета у сред хектичне трке за развијање, умножавање и распоређивање нове генерације атомског и конвенционалног наоружања. Што се тиче фактичног стања поводом питања ко крши ИНФ, оно није одлучујуће за најновије заоштравање између Вашингтона и Москве. Путин је још у зиму 2007. изјавио да тај уговор више не служи руским интересима пошто је Америка планирала ширење антибалистичког програма (ГМД, Ground-Based Midcourse Defense) на базе у Чешкој и Пољској (на крају су то биле Румунија и Пољска).

Развој због којег се сви актери извињавају да би нас ненамерно могли побити више је логична последица постепеног раста америчко-руског непријатељства од украјинске кризе у јесен-зиму 2013. Запад је одлучио да неће стати док не сломи Русију, или, како се овде често може прочитати у коментарима, док Русија не постане „нормална земља“. Нормална не у смислу супротно од „луда“, већ обична, свакодневна, мала, тиха, сива, несигурна и поколебана у свом националном осећању.

Тај је процес систематски на делу кроз низ епизода од 2013, где сваки нови потез има обавезу драматичне прогресије, јер ако остане истог интензитета, чему онда сав тај детаљистички труд око сумрака белих цивилизација! У таквом контексту је сасвим разумљиво да се једног тренутка с политичких претњи пређе на војне. Са своје стране, руске власти су напустиле тон пун духа и хумора, евидентан у прве две године санкција. Смртно озбиљни, они сада воде политику стриктног паритета. Запад је створио и сад вештачки одржава ситуацију у којој неко мора да победи. Руси знају да ту нико не може да победи, али свеједно прихватају изазов, не би ли другој страни доказали да су већ сви изгубили.

Кина, на тамној страни Месеца 

Горња ситуација је описана као да њен даљи развој зависи само од Сједињених Држава, Европе и Русије, а није тако. Ако је прошлог децембра европским јавностима промакла драма која им се кроз НАТО спрема ове године, она о успону Кине није. Кина се у европским медијима одједном види на нови начин. Сигурно да су се и до сада чуле констатације како „Кина преузима свет“, али је то имало функцију хорор филма од сат и по – одгледаш, па се вратиш у своју супериорну европску стварност. Констатација „Кина преузима свет“ поседовала је степен вероватноће као процена да би Земљу ударио метеорит величине Месеца.

Од ове зиме све је другачије. Технолошка надмоћ Кине се тематизује као готова ствар, а ефикасност којом је спојила комунистички оквир, капиталистички садржај, друштвену стабилност, нелибералну демократију, и још успешно тестирала потпуно нове форме колонијалног односа према свету, у неверици се прима к знању. Многи коментари у немачакој и аустријској штампи спекулишу да Американци не планирају напуштање ИНФ уговора толико због Руса, колико због Кинеза. Аргументација је да се Вашингтону не свиђа то да тај документ из 1987. обухвата само Русију и САД, не и Кину.

Али било би то превише далековидости од америчке политике, која и поред свих дугорочних стратегија у међународним односима увек реагује на кратке и непосредне циљеве. Година 1987, било је то време кад кинеско вођство још није прегазило демонстранте на Тргу небеског мира, још није увело капитализам у комунизам, и још није послало свемирску станицу на тамну страну Месеца.

Сад је ситуација другачија, па би Вашингтон најрадије спустио читав систем ИНФ-а на нулу, а онда га као компјутерски систем ресетовао и подигао у новој комбинацији Вашингтона, Москве и Пекинга. Онда добро – сад би требало да нам буде лакше, јер ће Кина сигурно много питомије реаговати на западне ултиматуме од Русије!

Ево доле једне изабране епизоде која одсликава нервозну америчку потребу да се увек истрајава у властитим грешкама. Узета је из интервјуа који је аустријском дневнику Пресе 7. децембра прошле гоодине дао Бредли Веб, шеф Специјалне јединице ваздхопловних снага САД, широј публици познат као човек који је командовао операцијом ликвидације Осаме бин Ладена.

Веб: ,,Наша национална стратегија је једноставна: ми видимо повратак ере у којој су светске силе стајале у односу надметања. Годинама смо водили рат против тероризма, сада је такмичење са другим суперсилама постало важније. Наш приоритет је сукобљавање са Русијом и Кином.“

Али, пита преплашени новинар који је схватио да разговара са „др Стрејнџлавом“, колико је претња од стране Русије и Кине уопште непосредна и реална?

Веб: ,,Нови фокус наше безбедносне стратегије је само мера предострожности. Но, ако је потребно, у најкраћем времену можемо узвратити смртоносном силом. У политику се не мешам и само вам толико могу рећи – ми смо у свако доба спремни да као муња ударимо брзо и смртоносно.“

Лоша вест за ову годину – рат кога се сви боје од увођења западних санкција Русији већ је избио као отровна хибридна гљива, негде тамо од афере „Скрипаљ“, и сад траје. Добра вест – то што сад видите, то је то; опустите се, рат неће бити гори него што већ јесте. А ако којим случајем и буде, тек га онда нећете видети.

РТС