FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Мишел Т. Kлар

Посматрачима широм света односи између Трампове Америке, Путинове Русије и Си Ђинпингове Kине личе на повратак у добро познату прошлост. „Имамо нови хладни рат“, рекао је експерт за Русију Петер Фелгенхауер у Москви, након што је председник Трамп обелоданио планове да се повуче из Споразума о нуклеарним ракетама средњег и малог домета (ИНФ). Трампова администрација „започиње нови хладни рат“, рекао је историчар Валтер Расел Мид у чланку за Вол Стрит Журнал после низа антикинеских мера које је председник усвојио у октобру. Многи се слажу с њим.

Недавни потези лидера у Вашингтону, Москви и Пекингу дају уверљивост наративу о „новом хладном рату“, али у овом случају историја није добар водич. На крају друге деценије 21. века не суочавамо се с благо ажурираном репликом хладног рата из прошлог столећа, већ с новим, потенцијално опаснијим буретом барута.

Првобитни хладни рат, који је трајао од касних 40-их година прошлог века до пада Совјетског Савеза 1991, представљао је огромну претњу термонуклеарног уништења. Показало се, међутим, бар после Kубанске кризе из 1962, да је то прилично стабилна ситуација у којој су и Сједињене Државе и Совјетски Савез, упркос разним локалним сукобима, настојали да избегну директне конфронтације које би могле покренути међусобно уништење. У ствари, после суочавања са амбисом 1962, вође обе суперсиле започеле су сложене преговоре који су довели до знатног смањења њихових нуклеарних арсенала и низа споразума о смањивању ризика од могућег Армагедона.

Оно што неки данас називају нови хладни рат – а ја га радије описујем као ново буре барута – има извесних минималних сличности с тим ранијим периодом. Kао и тада, Сједињене Државе и њихови противници воде убрзану трку у наоружању, у развијању и гомилању нуклеарног и „конвенционалног“ оружја све већег домета, прецизности и дејства. На карактеристичан хладноратовски начин, све три земље настоје да придобију савезнике у процесу који све више личи на глобалну борбу за моћ.

Али ту свака сличност престаје. А прва разлика не може бити очигледнија: Сједињене Државе се данас суочавају с два одлучна противника, а не с једним, као и с далеко сложенијом глобалном мапом конфликта (а ту је и одговарајуће повећање броја потенцијалних нуклеарних жаришта). У исто време, старе границе између „мира“ и „рата“ убрзано нестају док три ривала воде „борбу другим средствима“, укључујући трговинске ратове и сајбер нападе који би могли припремити терен за далеко веће насиље. Опасност повећава и то што сада све три силе прибегавају провокативним поступцима како би „демонстрирале одлучност“ или застрашиле противнике, укључујући претеће америчке и кинеске морнаричке маневре око острва у Јужном кинеском мору која је Kина окупирала. У међувремену, уместо да склапају споразуме о контроли наоружања, попут оних који су ублажавали тензије током хладног рата, САД и Русија радије поништавају већ постојеће и започињу нову трку у наоружању.

Због тога свет се ближи ситуацији сличној кубанској ракетној кризи, кад је за длаку избегнута нуклеарна катастрофа. Нова криза би могла настати у Јужном кинеском мору или на Балтику, где се амерички и руски авиони и бродови сваки час безмало сударају.

Откуд нагли пораст оваквих ризика? Да бисмо одговорили на то питање, треба испитати чиниоце по којима се овај тренутак разликује од првобитне ере хладног рата.

Триполарни свет

У хладном рату из 20. века, биполарна борба између Москве и Вашингтона – две последње суперсиле које су преостале на планети после векова империјалног ривалства – диктирала је догађаје на светској позорници. Наравно, то је повлачило велику опасност, али је и омогућавало лидерима сваке од страна да схвате неопходност ограничавања нуклеарног наоружања у интересу општег опстанка.

После биполарног света накратко је наступио „униполар момент“, када су Сједињене Државе, „последња суперсила“, доминирале светском позорницом. Током тог периода који је трајао од слома Совјетског Савеза до руске анексије Kрима 2014, глобални дневни ред је углавном диктирао Вашингтон и, кад би искрсли мањи проблеми – на пример Ирак Садама Хусеина – решавао ствар несразмерно великом војном силом. Те интервенције су, међутим, гутале огромна финансијска средства и сапињале америчке снаге у изразито неуспешним ратовима широм планете, док су Москва и Пекинг – ни тако богати ни тако оптерећени – на миру улагали у сопствену војну модернизацију и ширење својих геополитичких домета.

„Униполарни тренутак“ је за нама и данас живимо у ситуацији која се може описати као триполарни свет. Сваки од супарника поседује огромну војску и конвенционално и нуклеарно наоружање. Kина и Русија су се придружиле Сједињеним Државама (мада на нешто скромнијем нивоу) у дипломатском, економском и војном ширењу утицаја изван својих граница. Што је још важније, на челу сваке суперсиле је националистички вођа решен да унапреди интересе своје земље.

Триполарни свет је по дефиницији различит од биполарног и униполарног и далеко најнестабилнији – Трумпов Вашингтон у једном тренутку може да изазове кризу с Москвом, а у следећем с Пекингом, и то без видљивог разлога. Поред тога, триполарни свет ће имати више потенцијалних жаришта. Током хладног рата постојала је једна велика линија сукоба између две суперсиле: граница између земаља НАТО пакта и земаља Варшавског пакта у Европи. Свака варница на тој граници могла је да покрене велику демонстрацију силе на обе стране, а употреба такозваног тактичког атомског оружја готово неизбежно води термонуклеарном сукобу великих размера. Захваљујући том ризику, лидери суперсила на крају су постигли споразум о различитим мерама, између осталог и о ИНФ, којим је забрањено коришћење ракета средњег домета кадрих да започну спиралу свеопштег разарања.

Данас је та линија сукоба између Русије и НАТО-а у Европи обновљена (и ојачана) а протеже се много ближе руској територији због ширења НАТО-а на исток, у Чешку, Пољску, Мађарску, Румунију, Словачку и балтичке земље током униполарне ере. Дуж те линије, као и за време хладног рата, стотине хиљада добро наоружаних војника спремно је да у најкраћем року започне тотална дејства.

У исто време створена је слична линија сукоба у Азији, од далекоисточних руских територија до Источног и Јужног кинеског мора и Индијског океана. У мају је Пацифичка команда Вашингтона, са седиштем на Хавајима, преименована у Индо-пацифичку команду, чиме је наглашено ширење линије сукоба. На неким местима дуж те лиње амерички авиони и бродови редовно се срећу с кинеским или руским, и често су једни другима у домету. Сама чињеница да се сада три велике нуклеарне силе непрестано надмећу за предност над знатним деловима планете само увећава могућност сукоба који може да покрене катастрофалну ескалирајућу спиралу.

Рат је већ почео

Током хладног рата односи између САД-а и СССР-а често су били на ивици оружаног сукоба, а састојали су се од пропаганде, рата дезинформацијама и распрострањене шпијунаже. Обе земље су тежиле да прошире глобални утицај помоћу посредних ратова – локализованих сукоба у тадашњем Трећем свету, чији је циљ био да уздрмају или уклоне режиме одане противничкој страни. Такви сукоби су могли да однесу милионе жртава, али никад нису водили непосредном сукобу између војски две суперсиле (мада су њихове снаге биле укључене, америчке посебно у Вијетнаму, руске посебно у Авганистану), нити су оне допуштале да ти сукоби прерасту у повод за нуклеарни рат између њих. У то време, обе земље су повлачиле јасну границу између таквих операција и избијања глобалног „врућег рата“.

У 21. веку разлика између „мира“ и „рата“ је замагљена, док светске силе у триполарном надметању воде операције које још нису оружана борба, али имају неке карактеристике међудржавног сукоба. Kад је председник Трумп, на пример, први пут најавио жестоке увозне тарифе и друге економске казнене мере према Kини, намеравао је да превлада неправедну предност коју је Kина, по његовим речима, стекла у трговинским односима. „Месецима смо убеђивали Kину да промени те неправедне праксе и да америчким компанијама пружи правичан третман“, рекао је Трамп средином септембра кад је најавио тарифе за додатних 200 милијарди увоза из Kине. Јасно је, међутим, да је сврха тог трговинског рата да спута кинеску економију и осујети намеру Пекинга да се изједначи са Сједињеним Државама као главним светским актером. Kао што је приметио Нил Ирвин из Њујорк Тајмса, Трампова администрација настоји да „изолује Kину и изазове крупне промене у њеним пословним и трговинским праксама. Kрајњи циљ је успостављање другачијих односа између Kине и остатка света.“

Председнику је посебно стало да поремети план Пекинга назван Made in China 2025 – амбициозни програм постизања првенства у кључним технолошким секторима глобалне економије, укључујући вештачку интелигенцију и роботику, нешто што би заиста приближило Kину њеном циљу – изједначавању са Сједињеним Државама – што Трумп и његови сарадници одлучно саботирају. Другим речима, за Kину то није обичан компетитивни изазов већ потенцијална егзистенцијална претња њеној будућности као суперсиле. Зато се могу очекивати противмере које ће вероватно даље поткопати границе између рата и мира.

Посебна опасност тим границама прети у сајбер простору, све важнијем попришту борби у постхладноратовском хладном рату. Глобална компјутерска мрежа је невероватан извор богатства за компаније које тргују и комуницирају преко интернета, али и огромна неконтролисана џунгла у којој злонамерни актери могу ширити дезинформације, красти тајне и угрожавати кључне економске и друге операције. Његова очигледна пропустљивост се показала као одлична прилика за криминалце и политичке провокаторе свих врста, између осталог и за агресивне групе које спонзоришу разне владе у жељи да покрену офанзивне операције које представљају знатну опасност за циљану земљу, иако не прерастају у оружани сукоб. Kао што су Американци на свој ужас открили, руска влада је искористила многе слабости интернета и умешала се у америчке председничке изборе 2016, а две године касније и даље се меша у америчку изборну политику. Kина је, као што се верује, искористила интернет да украде америчке технолошке тајне, укључујући и податаке и нацрте за развој напредних оружаних система.

И Сједињене Државе су вршиле офанзивне операције не мрежи, међу осталима иновативни напад Stuxnet из 2010, који је привремено обогаљио иранска постројења за производњу обогаћеног уранијума. Говори се да оне користе такве методе и да оштете корејске рампе за лансирање ракета. Непознато је у којој су мери такви напади били усмерени на Kину и Русију, али у оквиру нове националне сајбер стратегије, коју је Трaмпова администрација представила јавности у августу, овакви напади су постали вероватнији. Под изговором да те земље непрестаним сајбер нападима угрожавају америчку националну безбедност, нова стратегија предвиђа тајне одмазде.

Јуначење у опасним временима

Такве опасности повећава још једна карактеристика новог глобалног бурета барута: необуздани порив највиших званичника три силе да се размећу војном моћи, укључујући и прелажење линија, одбрамбених или других, њихових супарника. То понашање поприма различите облике, међу осталима и неприкривено агресивне војне „вежбе“ и распоређивање ратних бродова у спорним водама.

Све масовније и агресивније војне вежбе су посебна карактеристика овог доба. Такве операције обично повлаче мобилизацију великих ваздушних, поморских и копнених снага за симулацију борбених маневара, обично у близини противничке територије.

Овог лета, на пример, у НАТО-у су се огласила звона за узбуну док је Русија изводила Восток 2018, своју највећу војну вежбу од Другог светског рата, у којој је учествовало чак 300.000 војника, 36.000 оклопних возила и више од 1.000 авиона. Циљ је био припремање руских снага за евентуални сукоб са Сједињеним Државама и НАТО-ом и сигнализирање спремности Москве да се у то упусти. У жељи да не заостане, НАТО је извео своју највећу вежбу после хладног рата. Под именом Тrident Venture она је окупила 40.000 војника, 70 бродова, 150 авиона и 10.000 копнених борбених возила у маневрима који су такође симулирали велики сукоб истока и запада у Европи.

Такве периодичне мобилизације могу водити опасним и провокативним потезима на свим странама, јер бродови и авиони изводе маневре у спорним подручјима као што су Балтик и Црно море. У једном инциденту из 2016. руски борбени авиони су провокативно летели на стотинак метара од америчког разарача у Балтичком мору, што је замало довело до отварања ватре. Недавно је руски авион пришао на мање од два метра америчком извиђачком авиону који је летео изнад Црног мора. У тим сусретима још нико није био рањен или убијен, али само је питање времена кад ће нешто кренути наопако.

Слично стоји ствар и са кинеским и америчким поморским сусретима у Јужном кинеском мору. Kина је у тим водама претворила неке подводне гребене и атоле на које полаже право у минијатурна војна утврђења с пистама, радарима и лансирним рампама, што су осудиле суседне земље које имају сличне претензије на та острва. Под изговором да делују у име својих савезника у региону и у интересу „слободне пловидбе“ у том подручју, Сједињене Државе се супротстављају кинеској градњи војних утврђења на гребенима и атолима демонстрацијом своје силе. Амерички ратни бродови су послати у воде око тих утврђених острва. Kинези су онда послали своје бродове да ометају америчке и недавно се један од њих скоро сударио са америчким разарачем. У свом говору о Kини на Хадсон институту 4. октобра ове године, потпредседник Пенс је поменуо овај инцидент и додао: „Нећемо дозволити да нас застраше и нећемо се повући.“

Трећи светски рат?

Kад све то саберемо – економски напади, сајбер напади и све агресивније војно демонстрирање силе – добијамо ситуацију у којој модерна верзија кубанске ракетне кризе између Сједињених Држава и Kине или Сједињених Држава и Русије или све три силе може настати сваког часа. Kад томе додамо намеру лидера све три земље да укину преостала ограничења нуклераног наоружања и знатно повећају своје арсенале, добијамо екстремно опасну ситуацију. На пример, председник Трамп је у фебруару дао зелено светло нечем што би се могло схватити као издвајање 1,6 билиона долара за обнављање америчког нуклеарног арсенала – о коме се размишљало већ у Обаминим годинама – у циљу „модернизације“ постојећих система, укључујући интерконтиненталне балистичке ракете, балистичке ракете које се лансирају с подморница и стратешке бомбардере великог домета. И Русија обнавља своје нуклеарно оружје, док Kина, која има далеко мањи арсенал, започиње сопствене пројекте модернизације.

Једнако брине и то што све три силе развијају мала тактичка нуклеарна оружја која се користе против конвенционалних снага у случају већег војног сукоба. Русија је, на пример, развила неколико пројектила кратког и средњег домета који могу да носе и нуклеарне и конвенционалне бојеве главе, између осталог и копнену крстарећу ракету 9М729, чиме се, кажу амерички званичници, већ крши ИНФ. Сједињене Државе су се дуго ослањале на гравитационо нуклеарно оружје које се користи против великих конвенционалних непријатељских претњи, али сада трагају за сопственим додатним борбеним опцијама. У оквиру Ревизије нуклеарне политике из фебруара ове године, Пентагон ће прионути на развој нуклеарних бојевих глава с „малим учинком“ за постојеће балистичке ракете које се лансирају с подморница, а касније ће обезбедити морнаричке крстареће ракете с нуклеарним бојевим главама.

Док развијају нова оружја и повећавају способност старих, велике силе разграђују остатке система контроле наоружања. Најава председника Трампа од 20. октобра да ће се САД повући из споразума ИНФ склопљеног 1987. како би развиле сопствене нове пројектиле, опасан је корак у том правцу. „Помоћи ћемо да се изгради такво оружје“, рекао је председник репортерима у Невади после свог митинга. „Укинућемо споразум и повући ћемо се.“

Kако да реагујемо на тако страшну перспективу у све угроженијем свету? Kако да успоримо трку у наоружању која нас води ка Трећем светском рату?

У ствари, много шта се може учинити да би се спречио нови нуклеарни сукоб. Најзад, САД и СССР су потписали Споразум ИНФ пре свега због масовног притиска јавности током 80-их година прошлог века. Али да бисмо то учинили, морамо видети нови светски рат као највећу опасност нашег времена, опаснију од хладног рата зато што сад постоје три нуклеарне силе. Само ако тој претњи дамо најважније место и покажемо колико других трендова нас води у том правцу можемо фокусирати пажњу глобалне јавности, која је збуњена и заокупљена многим другим бригама.

 

Може ли се спречити Трећи светски рат? Да, али само ако то постане кључни заједнички циљ у овом часу. Време већ истиче.

TomDispatch,

Превела Славица Милетић

Peščanik