FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Душан Пророковић 

Штефан Филе је жив! Огласио се током другог „ТРТ светског форума“ у Истанбулу, на панелу који би се могао назвати: „Куцамо на врата заборављених асова“. Као и док је био „прво лице Брисела“ за политику проширења, ни сада ништа није рекао. Таштина празнине унутар празнине. Или што би Срби рекли: млаћење празне сламе.

На почетку је, потпуно филозофски и наглашено замишљен поставио питање: „Треба ли ЕУ да буде ексклузивни клуб? Или инклузивна интеграција која ће својим правилима и условима бити привлачна другима?“

Нешто Турака, који и даље схватају озбиљно Филеову некадашњу функцију, ваљда зато што још схватају озбиљно и Европску комисију, упозораваху друге да се утишају и претворише се у ухо. Помислише да ће добити одговор. Па какав-такав. Али уследиле су: пароле, пароле, пароле. И покоје реторичко питање.

Колеге Турци не могу да поверују, али: није Филе својевремено постао комесар за проширење зато што нешто зна. Већ управо супротно: зато што ништа не зна.

У прилог овој тези свакако иде и податак да се од силаска са функције њему губи сваки траг у озбиљнијој континенталној политици. Неки се претходних година запиташе и за његово здравље. Жив ли је? Исто као што се изгубио траг његовим претходницима и као што ће се изгубити актуелном комесару – Јоханесу Хану.

Као и у совјетско доба, комесари су људи (част изузецима, којих увек има) скромних капацитета, апаратчици постављени да „завршавају посао“, техничка лица од којих се очекује да одређену ситуацију приведу крају. По сваку цену. Као што се може видети у случају сиротог Хана, који је прославио „историјску победу“ на референдуму у Македонији.

Наравно, није овако увек било. За време Жака Делора, на пример, у најважнијем телу ЕУ је седело неколико сјајних политичара, људи са „чврстом кичмом“ и јасним идеолошким и вредносним вертикалама. Њих је требало слушати. Са њима је било тешко преговарати. Зато што су се ослањали на чврсте аргументе. Тренд упропашћавања ЕУ-институција у квалитативном смислу метастазира од прве деценије овог века. И не види му се крај.

Не зато што су „лоши“ победили „добре“. Већ зато што је то одраз наметања политичке коректности. Ако желите да успете у институционалном апарату, морате бити „политички коректни“. Односно, да пратите зацртану линију, савијате кичму пред насртљивим лоби групама (од идеолога међународног хомосексуалног покрета и центара задужених за исмевање породичних вредности, преко агресивних економских неолиберала, до геополитичара из НАТО структура задужених за „цртање нових граница“ помоћу злоупотребе питања људских права) и не постављате проблематична питања.

„Косово је независно! Референдум у Македонији је успео! Срби у Босни су реметилачки фактор! Мило је (још увек?) поштен! Руси су зли! Кинези подли и опасни! У Техерану живе лудаци!“ Не постоји: зашто? Не постоји: како? Нема удубљивања, мукотрпне анализе и стрпљивог тражења решења. Све је део разрађене матрице. Политичка коректност пре свега.

Ово је ЕУ већ много коштало, ескалација неколико паралелних криза се одиграва између осталог и због наметања концепта политичке коректности. Али, све су прилике, још ће више да је кошта.

Јер док је Штефан Филе говорио (или више глумио) на једном крају Истанбула, на другом крају града је после састанка Главног одбора владајуће АКП грмео партијски портпарол Омер Челик: „Европска екстремна десница се не разликује од ДАЕШ-а! Европски ДАЕШ су екстремне десничарске групе!“

Наравно, није познато да су европски екстремни десничари, ма шта под њима подразумевали и како их класификовали, одсецали главе неистомишљеницима пред ТВ камерама, проглашавали за политички циљ глобалну доминацију својих идеја, минирали џамије и синагоге или финансирали и организовали терористе. Самим тим је и поређење са ДАЕШ-ом не само претерано, већ и безобразно.

Али Омар Челик са пуним правом и великим самопоуздањем наступа зато што се ослања управо на стереотипе конструисане унутар концепта политичке коректности.

Јер, десничари су увек екстремни, религијски затуцани (а као и у доба комунизма и за политички коректне религија је опијум за народ), агресивни у пропагирању ставова, антимодерни, против мултикултурализма, самим тим и против људских права и слобода. Они су неприхватљиви. У борби против њих је, како нам рече председник Макрон, много тога дозвољено. Па када може Макрон тако по европској десници, зашто не може и Челик. Ако је много тога дозвољено, зашто не поредити Матеа Салвинија са Абу Бакром ел Багдадијем, а Виктора Орбана са Абу Салехом ел Обеидијем.

Елем, несрећа тек може да уследи. А цена коју ће Европа платити расте до неслућених висина. Јер ако некога поредите са ДАЕШ-ом, онда против њега можете да предузимате све мере као и против ДАЕШ-а. То може да чини и сам ДАЕШ, који добија новог непријатеља у Европи, а политички коректна Европа ће можда још и помоћи ДАЕШ-у да се укључи у тај обрачун.

Јер, пре свега, за политичке коректне је сасвим нормално да се прво обрачунамо са некоректнима у својим редовима. Да почистимо у свом дворишту.

Нема никакве сумње, унутар прокламованог концепта политичке коректности могло се пронаћи доста тога доброг, неке од промовисаних вредности су универзалног карактера, али истовремено треба подвући и да се некритичко инсистирање на њему током времена претворило у сушту супротност. До те мере да сада и други дају себи за право да коментаришу наше унутрашње политике које се тичу само нас (извините, али шта кога брига у свету колике ће квоте за легални пријем имиграната прописати која земља?), наша унутрашња преиспитивања, (зло)употребљавајући политичку коректност.

Може ли то Европа да препозна?

Судећи по ставовима и судбини Штефана Филеа – ЕУ апарат то нити види, нити разуме. Али судећи по резултатима избора из неколико европских држава – Европљани постају свесни: одбацивање овакве (лажне и наметнуте) политичке коректности јесте начин да се сачува Европа.

Јер ако преживи филозофија овакве политичке коректности, неће преживети Европа!

Спутњик

-------------------------------

Презентација нове књиге Д.Пророковића: Ера мултиполарности