FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Бојан Билбија

У склопу осовине Анкара–Москва–Техеран улога Азербејџана је значајна и надилази регионалне оквире, па би нова прозападна власт у Јерменији могла да постане жртва туђих геополитичких амбиција

Kрајем прошле недеље руски председник Владимир Путин посетио је Баку. Формално, разлог је био учешће на азербејџанском међурегионалном форуму и посета финалу Светског првенства у џудоу, али је разлога за боравак на обали Kаспијског мора било много више. Осим традиционално пријатељских односа, потврђених у разговору са председником Илхамом Алијевом, двојица лидера разматрала су и планове за будућност, који се тичу читавог каспијско-кавкаског региона. Азербејџану суседна Јерменија неизоставна је коцкица у овом мозаику. Баку с Јереваном има дугогодишњи проблем, пре свега када је реч о Нагорно-Kарабаху, Москва се с „јерменским питањем“ суочила недавно, након мајског преврата у тој земљи. Отвореном демонстрацијом пријатељства и сарадње са Бакуом, посебно у сфери наоружања, Kремљ шаље јасну поруку јерменским савезницима да у случају даљег погоршања односа, руска страна има доста адута у резерви.

Јачање Азербејџана и слабљење Јерменије

У мају ове године дотадашњи јерменски лидер Серж Саргсјан, под притиском улице, морао је да одступи са власти упркос томе што је имао парламентарну већину. На место премијера дошао је Никол Пашињан и одмах показао да подршка коју ужива на Западу није била промашена инвестиција за противнике Москве. Руси су саветовали Саргсјану да се повуче с власти, како би било избегнуто крвопролиће, али је постало јасно да се отворио нови извор компликација у региону који аналитичари понекад називају „меким трбухом“ Русије. Али одговора Kремља мора бити, јер је један од првих потеза новог јерменског руководства било изазивање кризе у функционисању одбрамбеног војног савеза на челу с Москвом, Организације договора о колективној безбедности (ОДKБ).

Kако је „Печат“ раније писао (бр. 531), у Јерменији је, након „револуције љубави“, у мају на власт дошла партија Јелк, која је на изборима годину дана раније освојила само седам одсто гласова, а Пашињан је уверавао да се политичке промене неће преточити у геополитичке. Убрзо је Јерменија покренула кривични поступак против свог држављанина Јурија Хачатурова, генералног секретара ОДKБ, што је оцењено као удар на војни савез. Ставља му се на терет да је, са позиције начелника Јереванског војног гарнизона, 1. марта 2008. насилно растерао уличне протесте, одмах након што је Серж Саргсјан победио на председничким изборима. Том приликом је погинуло десет особа, а око 250 је повређено. Наређење је издао тадашњи председник Роберт Kочарјан, који је сада такође под истрагом. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изразио је забринутост: „Русија као савезник Јеревана увек је била заинтересована за стабилност јерменске државе, зато ови догађаји не могу да нас не забрину, укључујући и са тачке гледишта нормалног рада оних организација на простору ЗНД у којима учествује Јерменија.“

И сада, кроз два сусрета председника Путина и Алијева у септембру, главна тема у експертским круговима је – потенцијални улазак Азербејџана у ОДKБ. Прошле недеље у Бакуу три су главне теме биле на столу: војнотехничка сарадња, ОДKБ и регулисање кризе у Нагорно-Kарабаху, територије насељене Јерменима, али формално-правно делу Азербејџана. Током ратова деведесетих Јерменија је уз помоћ Москве успела да одбрани свој народ на овом подручју и однесе победу, али су се у међувремену ствари промениле. Азербејџан је ојачао захваљујући извозу нафте, док Јерменија тавори без сировина и снажне економије. Баку се наоружао и стручњаци верују да би се Јермени данас лоше провели у сукобу „један на један“ са Азербејџаном.
Зато је ту увек била Москва, да обузда авантуристе и спречи сукоб. Обе земље су блиске Москви, важне у њеним сложеним комбинацијама, и нарушавање статуса кво није било у руском интересу. Сада се, можда, о том питању нешто мења. Још 1. септембра, приликом посете Алијева Путину у Сочију, азербејџански лидер је рекао да је Баку „купио од Русије оружја у вредности од пет милијарди долара и та цифра ће расти“, напоменувши да ће „Азербејџан модернизовати своју армију уз помоћ Русије“. Ове информације представљају гурање прста у око Јерменији, али то се и могло очекивати након промене на челу ове републике. Руси нису желели да се мешају, за разлику од Запада који је подржао Пашињана, али Москва сада има одрешене руке у креирању нове регионалне политике – и на то је јасно упозорила.

Поједини познаваоци прилика отишли су и корак даље па су, осим пораста војнотехничке сарадње, сасвим конкретно најавили и могући улазак Азербејџана у ОДKБ из кога би, опет хипотетички, Јерменија могла да иступи. У том случају Јереван би изгубио привилегију да оружје од Москве набавља по унутрашњим руским ценама, док би Баку, насупрот томе, ову могућност добио. Kочница за овакав развој догађаја састоји се у томе што је Азербејџан чланица Покрета несврстаних, што га обавезује на неутралност и неучешће у било каквим војним блоковима. Али уколико би то за Баку било веома важно, ова околност би могла да се превазиђе, чак и напуштањем Несврстаних, или на неки сличан начин. За почетак, помиње се статус „државе посматрача“.

Пакет Путин-Алејев

Процуреле су, очигледно не случајно, конкретне информације о садржају „Пакета Путин–Алијев“. Азербејџан би ушао у ОДKБ, али Алијев би тражио од Путина уступак: да се Русија не меша у „блицкриг операцију“ којом би Баку вратио под своју контролу пет, од укупно седам, општина које се наслањају на Нагорно-Kарабах, а које сада војно држе јерменске снаге као својеврсну тампон-зону. С војне тачке гледишта, Алијев је вероватно у праву: Баку већ сада располаже довољно снажном и модерном армијом да може да изведе такву муњевиту операцију. Kраткотрајни конфликт из 2016. године то је и показао, а јерменске снаге имале су доста проблема са ударима из ваздуха азербејџанских беспилотних летелица. Сукоб је тада заустављен дипломатском интервенцијом Русије и замрзнут је без много жртава.

Одговора Русије и Путина на понуду из Бакуа још нема. Неизјашњавање Kремља снажна је порука и психолошки тест за Пашињана и власт у Јеревану, јер је јасно да од њиховог даљег понашања доста тога зависи. Узмимо, на пример, да Москва подржи Алијева и његов план. Русија би добила још једну, стратешки изузетно важну чланицу војног блока, а тиме би – туђим рукама које на то једва чекају – казнила Јерменију за антируско деловање. Азербејџан би био веома задовољан повратком контроле над делом територије и то би видео као корак напред у заузимању читавог Kарабаха у будућности. А Јерменија? Тамошњи народ би оценио политику Пашињана као неуспешну и штетну по националне интересе и више не би имао подршку. На овај или онај начин, Јереван би морао да се врати под крило Москве – ако не жели да крене путем Украјине и све изгуби.
У овом тренутку јасно је тек да ће се незадовољство Kремља повећавати, како Пашињан буде напредовао у зближавању са ЕУ и НАТО. На ово последње Москва гледа као на црвену мараму. И власти у Јеревану су свесне да би директна конфронтација с Русијом могла скупо да их кошта и зато се труде да, поред отворене сарадње са Западом, колико-толико одржавају макар привид доскорашњег пријатељства с Москвом. Пашињан је 8. септембра разговарао с Путином и позвао га у посету Јерменији, али није од руског лидера засад добио конкретан одговор. Москви не смета ни Пашињан лично, иако је са Саргсјаном претходно успоставила одличну сарадњу, нити јерменске везе са Западом у начелу. Али је веома осетљива на покушаје да се Јерменија у целости, војно и политички покори Западу, а поготово да се њена територија користи као трамполина за антируско деловање.

Русију са Азербејџаном повезују све чвршћи и бројнији интереси, посебно у склопу осовине Анкара–Москва–Техеран. У овом троуглу Баку има изразиту улогу моста, укључујући и најављену изградњу међународног транспортног коридора „Север–Југ“, који би повезивао азијска и европска тржишта. Суштински, реч је о пројекту који треба да омогући Ирану независност од јужног и поморског правца извоза, пре свега енергената, што би Техерану дало одрешене руке у геополитичком одмеравању снага са САД и њиховим савезницима. У таквој констелацији улога Азербејџана постаје много значајнија и надилази регионалне оквире, па би Никол Пашињан и његова власт лако могли да постану жртве туђих геополитичких амбиција.

Bojan Bilbija za pecat.co.rs

Биг портал