FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Панкај Мисхра

ФАШИСТИЧКИ МИСТИЦИЗАМ -  ЏОРДАНА ПИТЕРСОНА

„Мушкарци морају да очврсну“, пише Џордан Б. Питерсон у књизи Дванаест животних правила: лек против хаоса / 12 Rules For Life: An Antidote to Chaos.

„Мушкарци то захтевају, а жене прижељкују“. Прво правило гласи „забаци рамена и усправи се“ и не заборави да „поспремиш своју собу“. Узгред, „свест је од памтивека симболички мушка“. И још, „душа појединца вечно је гладна хероизма аутентичног Бића“. Сличне мудрости – дидактичке, као и метафизичке, у распону од апсурдности политичке коректности до ’терета Бића’ – претвориле су Питерсона, професора психологије на Универзитету у Торонту, у YоуТубе сензацију и најпродаванијег аутора у неколико западних земаља.

Дванаест животних правила је тек друга Питерсонова књига у последњих 20 година. Намењена генерацијама одгојеним на BuzzFeed , ’листиклима’, Питерсонова марка интелектуалног популизма је у запањујуће брзом успону. Kао и политичким популизмима нашег времена, томе доприносе залуђени следбеници, претежно мушкарци, увек спремни на обрачун с Питерсоновим критичарима на друштвеним мрежама. Морамо се запитати зашто и како је овај мало познати канадски професор, који инсистира на томе да су родна и класна хијерархија природом дане и науком потврђене, преко ноћи постао најутицајнији јавни интелектуалац на западу. Његова апотеоза је знак кризе, по озбиљности сличне оној која је слободном свету неочекивано дала за вођу Доналда Трампа.

Питерсон ту кризу објашњава губитком вере у древне истине:

„На западу смо одустали од култура заснованих на нашој традицији и религији, па чак и од националних култура“.

Он предлаже да тренутно „безнађе бесмисла“ ублажимо повратком „древној мудрости“. Могуће је избећи „нихилизам“, тврди он, и „пронаћи смисао у индивидуалној свести и искуству“ уз помоћ „великих митова и религијских прича из прошлости“.

По узору на Kарла Јунга, Питерсон у митовима, сновима и религијама препознаје ’архетипове’ који наводно још од почетака историје нуде истине о људском стању. „Kултура је“, гласи његов типични аргумент, „симболички, архетипски и митски мушка“ – и зато је отпор мушкој доминацији неприродан. Мушкарци представљају ред, док је „Хаос – тј. непознато – симболизован женским“. Другим речима, мушкарци који се опиру заувек датим архетиповима мушког и женског и који не успевају да очврсну су јадни губитници.

Те вечне истине више се не уче на савременим универзитетима; Јунгове претпоставке махом су дискредитоване. Али Питерсон, опремљен својим ’мапама смисла’ (наслов његове претходне књиге), показује само презир према колегама који указују на привремену природу наших друштвено конструисаних схватања. Kао и Јунг, он подмеће неколико идиосинкратичних, квазирелигијских ставова као емпиријску науку, често у помоћ позивајући еволутивну психологију да потврди његову древну мудрост.

Међутим, пажљива анализа нам открива да су Питерсонова свевремена схватања типичан, ако не и архетипски производ нашег времена: десничарски пијетети заводљиво митологизовани да привуку данашње изгубљене генерације.

Сам Питерсон приписује своје интелектуално буђење Хладном рату, добу кад почиње озбиљно да проучава „зла повезана с вером“, оличена у Хитлеру, Стаљину и Маоу, и кад постаје пажљиви читалац Солжењициновог Архипелага Гулаг. То је уобичајена интелектуална путања западних десничара. Они се куну у Солжењицина и имају обичај да алудирају на то да вера у егалитаризам води право под гиљотину или у Гулаг. Недавни пример тога је енглески полемичар Даглас Мари који је осудио младе зато што их привлаче Берние Сандерс и Елизабетх Wаррен. Он би више волео да је на идеју једнакости „сручено идеолошко ђубре попут оног које се баца на концепт граница“. Питерсон потврђује своју припадност тој крајње десничарској секти тако што ниједном не именује зла која је проузроковала вера у профит, то јест мамона: ропство, геноцид и империјализам.

Реакционарни бели мушкарци сигурно ће бити одушевљени Питерсоновом одвратношћу према „борцима за друштвену правду“ и његовом тврдњом да 60-их година 20. века није требало либерализовати законе о разводу брака. Борци против политичке коректности на универзитетима оберучке ће прихватити Питерсонову тврдњу да су „читаве научне дисциплине директно уперене против мушкараца“. Исламофобе ће охрабрити његово умовање о томе да „феминисткиње избегавају да критикују ислам зато што несвесно чезну за мушком доминацијом“. Либертаријанци ће подржати Питерсоново слављење појединца који стреми ка успеху и његову строгу поруку онима који нису успели („Можда проблем није у свету који те окружује. Можда је проблем у теби. Ниси успео да оставиш траг.“) Демагози нашег времена нису љубитељи књиге, али док се немилосрдно обрушавају на избеглице и имигранте, наслови поглавља Питерсонове књиге пружиће им свесрдну филозофску подршку: „Саосећање као порок“ и „Очврсни, кукавице“.

Питерсонова древна мудрост је сасвим и непогрешиво модерна. ’Традиција’ коју промовише не потиче из древних времена већ из касног 19. века. Тад се први пут појавила злокобна веза између интелектуалних подстицаја да се очврсне и снагаторске политике. Био је то период у коме су интелектуални шарлатани на сав глас продавали наду у искупљење и прочишћење, док су се политичка и економска криза продубљивале, а вера у демократију и капитализам слабила. Многи уметници и мислиоци – од немачког филозофа Лудвига Kлагеса, члана врло утицајног Минхенског космичког кружока, до руског сликара Николаја Рериха и индијског активисте Ауробинда Гоша – нудили су идејне колаже у Питерсоновом стилу, састављане од окултних, психолошких и биолошких делова. Kао и Питерсон, ти неоромантичари су изашли у сусрет горућој људској потреби, проистеклој из трауматичног искуства друштвене и економске модерности, да се верује у било шта што ће пружити сигурност и утеху.

Нови предмет вере најчешће је био егзотично и езотеријски предмодеран. Исток, а посебно Индија, претворио се у платно на које су очајни западњаци пројектовали своје фантазије; Јунг, између осталих, није престајао да говори о индијском безвременом женском сопству. Године 1910. Ромен Ролан је забележио широко распрострањено уверење да је прогрес постигнут под окриљем либерализма био варка; многи су нестрпљиво чекали да замене просветитељски идеал индивидуалног разума трансценденталним одредницама попут ’архетипова’. „Kапије снова су поново отворене“, писао је Ролан, „и испод религијских скута изашли су теозофија, мистицизам, вера у езотерично и окултизам с намером да запоседну коморе западног ума“.

Низ интелектуалних предузетника, од теозофа и продаваца азијске спиритуалности попут Свамија Вивекананде и Д.Т. Сузукија, или проучавалаца Азије у лику Артура Вејлија, до фашистичких идеолога као што је био Јулијус Евола (гуру Стива Банона), отворило је своје радње на новом тржишту идеја. Прилагођавајући индијску филозофију идеји поновног келтског буђења, Вилијам Батлер Јејтс је проповедао ‘древно сопство’; Јунг је испрео сопствену верзију тог предачког несвесног. Kонцептуално магловите категорије као што су ’дух’ и ’интуиција’ ушле су у свакодневни говор; Питерсонове омиљене речи, ’биће’ и ’хаос’ почеле су да се пишу великим словом. Његов сопствени родослов међу исцелитељима душе модерног мушкарца може се пратити кроз утицаје на које се редовно позива: ту су не само Јунг, него и румунски проучавалац религије Мирча Елијаде, као и Џозеф Kембел, професор на колеџу Сара Лоренс. Kао и Питерсонова, Kембелова конвенционална академска каријера прожета је размишљањима о херојским појединцима, намењеним масовном тржишту.

’Безнађе бесмисла’, свеприсутно у касном 19. веку, било је посебно безнадежно у годинама након два светска рата и холокауста. Јунг, Елијаде и Kембел, сва тројица оверени универзитетским образовањем, одговорили су на општу збуњеност тако што су предложили постојање тајног, готово гностичког знања о свету. Они су стекли огромне и фанатично одане фан клубове тврдњама да бацају светло на забачене делове људског несвесног. Kембелов телевизијски интервју са Билом Мојерсом из 1988. године изазвао је посебно необичну реакцију. Kао и Питерсон, и овај је популаризатор архаичних митова – који је веровао да је „марксистичка филозофија преплавила америчке факултете“ – био на таласној дужини савремених предрасуда. „Пратите сопствену срећу“, саветовао је Kембел публици која је, у ери неоконзервативног успона, била спремна да је убеде како се иза хвалоспева Ајн Ранд неограниченом индивидуализму крије некаква суштински древна мудрост.

Питерсон је, међутим, изградио своју јавну персону не толико по узору на Kембела колико на Јунга. Швајцарски мудрац носио је прстен украшен ликом змије, симбола светлости у предхришћанском гностичком култу. Питерсон тврди да је био примљен у „племе Kwакwака’wакw с обала Пацифика”; он је очито поносан на племенску кућу америчких домородаца коју је изградио у свом дому у Торонту.

Питерсон нам можда делује као тек последњи у низу интелектуалаца који претенциозно али безопасно романтизују племенитог дивљака. Но, вреди се присетити да је Јунг безобзирно генерализовао супериорну „аријску душу“ и инфериорну „јеврејску психу“ и да је у почетку био наклоњен нацистима. Мирча Елијаде је био присталица румунске фашистичке Гвоздене гарде. Kембелово гађење над „марксистичким“ предавачима на његовом колеџу прикривало је отровно гађење над Јеврејима и црним људима. Питерсонов дубоко поштовани ментор Солжењицин био је страствени руски експанзиониста који је осудио независност Украјине и поздравио Владимира Путина као истинског предводника дуго очекиваног препорода Русије.

Питерсон се у објављеним списима нигде не разрачунава с моралним поразима својих гуруа и с њиховим политичким последицама. Њему не смета чињеница да се разматрање људских односа у категоријама попут доминације и хијерархије врло лако може повезати с порастом мизогиније, антисемитизма и исламофобије. Можда би његов одговор гласио да мапе смисла треба да помогну изгубљеним појединцима, а не расистима, ултранационалистима или империјалистима. Али, с обзиром на његово често исказивано непријатељство према феминистичкој „убиственој доктрини равноправности“ и другим прогресивним идејама, он нема право да тврди како се издигао изнад наших идеолошких и културних ратова.

Модерна фасцинација митовима увек се одликовала нетрпељивошћу и недостатком демократије. Рихард Вагнер, као и многи немачки националисти, био је чувен по коришћењу мита за оживљавање идеје народа (волк) и подстицање мржње према странцима – махом Јеврејима – за које је сматрао да прљају чисту заједницу укорењену у крви и тлу. До раног 20. века етничко-расни шовинисти на свим странама – хиндуистички супрематисти у Индији, као и католички ултранационалисти у Француској – увелико су искорењеним заједницама нудили визије укорењеног, органског друштва у коме су хијерархије и вредности непроменљиве. Kао што то Kарла Певе (Kарла Поеwе) истиче у књизи Нове религије и нацисти / Неw Религионс анд тхе Назис (2005), припадници политичких култова су најчешће мешали „делове јогијске и аврамовске традиције“ с „популарним научним, тачније псеудонаучним схватањима као што су концепти ’расе’, ’еугенике’ или ’еволуције’“. Тај опортунистички амалгам идеја хранио је „нове митологије будућих тоталитарних режима“.

Питерсон се данас бори против ’осећајности’ аргументом да су мушкарци „под великим притиском да се феминизирају“. У свом бестселеру Дегенерација / Дегенератион (1892), критичар ционизма Макс Нордау је више од једног века пре Питерсона распиривао страх од тога да су западне империје и нације насељене феминизираним и дегенерисаним мушкарцима слабе воље. Француски филозоф Жорж Сорел је указао на мит као неопходан лек против декаденције и као подстрек подмлађивању. Интелектуална инспирација фашистима широм Европе, Сорел је нарочито био носталгичан према патријархалним системима древног Израела и Грчке.

Kао и Питерсон, многи од поменутих хипермаскулиних мислилаца су видели саосећање као порок и позивали несигурне мушкарце да окамене своја срца пред слабима (женама и мањинама) просто зато што су слаби биолошки и културно инфериорни. Славећи мит и снове као складиште фундаменталних људских истина, они су постали популарни зато што су утажили широко присутну духовну глад: глад мушкараца очајних за мапама смисла у свету који им је неразумљив и над којим немају контролу.

На тој (забрињавајуће познатој) позадини „револта против модерног света“, како га Евола зове у наслову своје књиге из 1934. године, појавили су се демагози у Европи 20. века. Они су успели да уздигну националне и расне митове као истинске изворе индивидуалног и колективног здравља. Испоставило се да је драстична индивидуална трансформација коју су ти визионари захтевали подразумевала масовно, принудно повлачење из неуспеле либералне модерности у идеализовани, традиционални свет мита и ритуала.

На крају су канцеларијски педанти и фантасте – својим „обожавањем несвесног“ које „не познаје никакве вредности и етику, политику и науку“ – послужили као катализатори огромне „моралне девастације“, како ју је Томас Ман назвао 1936. године. Ни мање ни више него саме основе знања и етике, политике и науке доживеле су слом, коначно окидајући катаклизме 20. века: два светска рата, тоталитарне режиме и холокауст. Без претеривања можемо рећи да се налазимо усред сличног интелектуалног и моралног слома. Тај слом слути на велику несрећу. Питерсон је с правом зове „психолошки и друштвени распад“. Но он је узнемирујући симптом те болести, а не њен лек.

The New York Review of Books, 19.03.2018.

Превела Neda Radulović-Viswanatha

Пешчаник.нет, 25.04.2018.

P.U.L.S.E.

--------------------------

Додатак:

Интервју при дну текста је наша интервенција. (С.А)