FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Ђино Колега

Интервју са Џорданом Петерсоном *

Није упитно да ли постоји говор мржње или не, већ је упитан модел његове регулације, а нужно је да се регулише у најмање могуће замисливој количини. Јер у супротном предајеш моћ држави, омогућујеш јој да контролише твој језик, твоју артикулацију! А ако мислиш да је држава која има моћ регулисања твог језик и говора уједно и твој пријатељ онда си наиван у мери да је на некаквој смисленој нивоу с тобом немогуће одржавати конверзацију

Наши су животи катастрофе непоновљивих размера ", спокојно ће Џордан Петерсон у натмуреним амбијенту свог радног собичка у Торонту. Акварели и уљани мурали у просторији из које ми се обраћа, илустрације из соцреалистичких циклуса, кубистичке репродукције Шпанског грађанског рата, масакри, погубљења и Јури Гагарин на златној казачкој степи пријатељски афирмишу ту жовијална дијагнозу.

"Наши су животи катастрофе непоновљивих размера", понавља. Соба је у готово мрклом мраку, у Канади је 10 сати ујутру. "Ко би се усудио и да помисли да постоји тржиште које ће прихватити и усвојити такав мрачни жаргон?" Разумљиво стајалиште.

Пре непуне две године био је дискретни доктор клиничке психологије и редовни професор психологије на Универзитету у Торонту данас је, како га у Тајмсу номинује Мелани Филипс, "секуларни пророк ере конформизма", контракултурална икона оних који одбијају да се повуку пред диктатом постмодернизма. Али шта Петерсон говори да је тако успешан? Суштински, реч је о денунцијацији велике преваре. Према Питерсону, марксистичке се идеје на Западу нису прошверцоване под својим директним обликом, то је учињено под плаштом постмодерне.

Наједном, људско је биће постало "културно изграђено", а моралне и етичке вредности представиле су се као субјективне, релативне, контингентне. Та је концепција затим све хијерархије и судове одбацила као резултат белачке доминације моћи у вертикалној структури која се претаче на црнце, жену, Запад, чланове других култура, метрополе, колоније, у спирали бесконачног подвргавања. Но читава је концепција, осим што је промашена и лажна, појединца је оставила у вакууму, дезоријентираног у свом постојању, утопљеног у нихилизам. Постмодерни талас скептицизма и неповерења преплавио је филозофију, историју, културу, сва уверења и институције на којима је западно друштво почивало. Апсолутне истине су докрајчене, а оне које нису подређене су трибализмима. Идентитет групе постао је идентитет појединца, свака је група из темеља саградила свој храм.

Није богзнакакву чудо да у досадној, конформистичкој и политички коректној панорами која белог мушкарца детектује као прото-силоватеља, прото-расисту који ужива привилегије изломљене преко леђа згажених мањина, Петерсонове речи сондирају попут земљотреса.

Одбијање постмодерне да се пригрли са увреженим вредносним системима, последична празнина која је тим одбацивањем настала, заједно је са противинтуитивношћу пословично празног дискурса левице пружило шансу конзервативној реторици да се заодјене у заводљиво, готово револуционарно рухо. Јер Петерсон није ништа друго него конзервативни мислилац са јаком класично либералном британском традицијом. Ништа од тога што говори није нешто што га много разликује од неких других умова либералне линије попут Стивена Пинкера, Марка Лила или Џонатана Хадта.

Но, за разлику од њих, који су били кичасти посланици традиционално уштиркане англосаксонске елите, Петерсон је, и мислим то у најпозитивнијем могућем контексту, плебејац, трансцендиран на феномен интернета. И то функционише, очигледно неумољиво и горопадно, јер је међу генерацијом исцрпљеној од идеолошких искушења логичним и једноставним језиком пазарио и секуларне класичне либерале и верске конзервативце и разочарану левицу, па и неонацисте и  alt-right  идентитаријанце у намери да једног дана, под различитим кишобранима, оживотворе исте снове о дробљењу културног марксизма.

 

Докторе Петерсон, рачунао сам да би најбоље било кренути с разговором о новом канадском закону Ц-16 јер је тај закон на неки начин индуковао ваш јавни ангажман, но пружа и тематски оквир онога о чему ће бити реч у наставку разговора. Дакле, ако можете, за почетак, презентовати некакав сажети синопсис закона.

Наравно. Реч је о закону који је родни идентитет и родни израз подигао у ниво заштићених категорија. За мене, радило се о танко забарушеној ненаучној иницијативи која је у закон покушала прогурати, и у томе је успела, читави постмодерни поглед на пол. Закон је био написан на начин да се интерпретира у контексту политике коју је у Канади на провинцијском нивоу већ имплементирала Онтаријска Комисија за људска права.

Заводљиво је што легислатива, која је између осталог и заиста кратка, не изгледа нарочито опасно, но ако обратите пажњу на низ правила која чине оквир унутар којег се закон тумачи, схватите да је у тај ситни закончић угуран и читави рат против слободе говора. Федерална је влада овом легислативом прекорачила задате границе. Јер ово се догодило; дакле, није реч тек о томе да се у закон уваљала категорија по којој се пол, односно род тумачи као друштвено условљена датост, него је у складу са диктатуром легислативе мењан и језик!

Читави рат око заменица и умножавање тих апсурдних заменица је ништа друго него покушај левице да оствари предност у домену језика. Заменице уствари функционишу попут некаквих семантичких претходница радикално леве идеологије и своје корене вуку из апсолутно истог импулса који је, марксизам рецимо, искрцао у ондашњи Совјетски Савез или Маову Кину. Какав је то импулс? Онај који идентитет појединца утврђује према идентитету групе. То је фундаментална филозофија левих активиста. То су идентитетске политике. Њихова је тврдња, наравно, да саосећају с потлаченима, али радикална је левица дебелу већину својих потеза редовно правдала емпатијом. Бојим се да ја у ту емпатију не вјерујем јер сам видео шта се под истом егидом учинило са универзитетима.

Мислите да је закон неконститутиван?

Па, надам се да је неконститутиван. Нисам сасвим сигуран, јер о томе још има мора одлучивати правосуђе, а одлука им, између осталог, зависи и о тога како ће интерпретирати Повељу о правима. Мислим, то нас доводи до тога да је уосталом и имплементирање Повеље о правима у канадски политички систем била грешка. Јер ми смо се равнали британским обичајним правом, енглеским обичајним правом, а Повеља о правима, је на врх инсталирала аспекте француског цивилног права што је резултирало превеликом збрком и многим парадоксалним случајевима.

Је ли онда парадоксалан и локални Онтаријски пример? Где закон конституише род као "осећај особе по којем се та особа позиционира као мушкарац, жена, обоје, ниједно или било где у лепези родног спектра?"

Наравно! Дакле, једва да бих могао написати закон мање кохерентнији од тога. А не желиш да ти тако изгледа закон! У закон не убацујеш очигледне инкохерентности јер ти је ваљда у циљу да се овај тумачи јасно, људи који су овај закон писали напросто су толико наивни и идеолошки преплављени да не разумеју о каквој се потенцијалној катастрофи овде ради.

Зашто је пола конзервативне странке гласало у корист овог закона?

Јер се конзервативци у Канади боје да буду конзервативни. Ортодоксне струје са левице напросто су прејаке. У последње време имам прилике да разговарам са бројним члановима конзервативне странке и то је очигледан случај. Ти се људи боје да би их било какав друштвено конзервативан предлог катапултирао на рубове социјалне егзистенције и тај је страх потпуно оправдан.

 

Зашто сте ви одбили да користити родно неодређене заменице?

Јер ја не причам језиком левице! Једноставно због тога. У приватном разговору са неким, на индивидуалном нивоу, када некога упознам, можемо отворити дијалог о томе на који би начин желели да једно другог адресирамо, али да се то уређује законом? Питам се колике је миље држава прешла када узима за право субјективну организацију разговора између две одрасле индивидуе да уређује правно и законски? И људи не поседују заменице!

Ти немаш своју замјеницу, она није твоја да је поседујеш! Једнако тако као што нити једна друга реч није твоја да је поседујеш! Чак ни твоје име, у једну руку, није твоје! Не можеш заповједити људима да се не користе твојим именом! Речи су јавно, а не приватно добро! Помислио би човек да ће левица то с временом и схватити с обзиром на њихову хиперзабринутост око концепта приватног добра.

Чисто да утврдимо понеке козметичке детаље.Критика вас је номиновала као новог спиритуалног лидера alt-right покрета у САД-у и Канади ...

Ја сам одувек мислио о себи као о класичном либералу британског типа. Ја сам индивидуалиста, не Колективисти и засигурно не функционишем као фигура деснице! То је напросто апсурдно, и у интересу је радикалне левице да таквим екстремним предзнацима офарба сваког појединца са којим се идеолошки разилази!

Стотине и стотине сати мојих предавања могу се пронаћи на различитим мултимедијалним платформама, то је моја идеолошка баштина и између осталог и уточиште на рачун којег сам се успео опхрвати овој политичкој олуји, овом политичком нереду који је експлодирао у Канади и САД-у. Ја сам тридесет година живота провео подучавајући своје студенте опасностима које носи и фашизам!

Дакле, мислите онда да је последица постмодерне леве интелектуалне инвазије и то да се идеолошки центар почео кретати у десно?Класични либерали који се тумаче као конзервативци, конзервативци који се тумаче као радикална десница ...

Апсолутно. И то долази као последица радикално леве хипердоминације на универзитетима. На пример, један од пет професора хуманистичких наука данас ће се декларисати као марксист, у којој год од постмодерних деривација теорије причали. Мислим, ја могу схватити да постоји дивљења вредан сентимент у филозофији редистрибуције богатства рецимо, но можемо ли онда говорити и да је патриотизам племенита одлика радикалне деснице?

Да је апотеоза партикуларних традиционалних вредности које заступају фашисти такође резултат племенитог сентиметалног заноса? Чињеница да постоји нешто евентуално добро и племенито негде при дну претеће катастрофе не оправдава катастрофу. 1918. године након масакра Првог светског рата могли смо хипотетизирати о марксизму и социјализму и утопији егалитарног друштва. Данас је 2018. година, накупило се 100 година података и напросто нема више изговора тој идеји.

У реду, но постмодерна је једна од оних капиталних речи попут, рецимо, егзистенцијализма, у смислу да апсорбује врло широку територију деловања. Хтео бих онда да у сврху разговора лоцирамо тренутак када се идеје левице о потлаченој радничкој класи трансформишу у идентитетске политике, односно у идеје о потлаченим групама.

Наравно. Након неуспелих студентских протеста у Француској 1968. Отприлике у исто време у августу те године кренуле су да пристижу информације о све несноснијој економској и друштвеној клими у Совјетском Савезу и Маовој Кини, информације негативне у тој мери да их више нису могли толерисати ни Дерида, Фуко и остали француски интелектуалци који су од 20-их година прошлог века студиозном посвећеношћу скретали поглед са онога што се заиста догађало у тим земљама! И то лицем суочени са доказима о тоталитарној бруталности, о убилачким ауторитарним режимима које су им, између осталих, подастирали и аутори попут Малколма Мугеридгеа или Џорџа Орвела!

 

Могуће је делимично разумети разлоге њиховог одуговлачења и било би сулудо да се Шпански грађански рат па онда и Други светски рат и читави хорор који је уследио не признају за какав-такав алиби, али напослетку они су били задњи који су прихватили пропаст совјетског експеримента. Суочени с поразом и интелектуалном смрћу напросто су, широко говорећи, марксизам и социјализам пресликали у концепт постмодерне и идентитетских политика.

Притом се држећи Дериде да је искључивање једина сврха категоризације?

Знам, смешно је због тога, јер идеја, да је мисао искључује, наравно, истинита. Но идеја да је читава сврха мисаоног процеса искључивост и ексклузивност невероватно је опасна и погрешна. На пример, када гледамо у неку ствар, сам чин гледања, а нарочито фокусирања, уједно је и чин категоризације јер притом, наравно, искључујемо остале ствари у панорами.

Увек гледамо и посматрамо оно што у датом тренутку желимо да гледамо и посматрамо и у том деловању извесне елементе, ствари, појаве и феномене расчлањујемо и класификујемо у складу са њиховим  вредностима и релевантности. У том смислу можемо говорити о привилеговању партикуларних субјеката, међутим без привилеговања и класификације напросто се не може живети.

Дакле, дијагноза је у једном смислу тачна, али је у целости контаминирана агресивним политичким акцентом. То је, уосталом, и разлог зашто мислим да је овај уплив постмодерне у западну цивилизацију сада већ напросто предубок. Нема сумње да свака категоричка структура има извесну склоност тиранији, можемо о томе разговарати, но то не значи да је сваки категорички систем тиранија! То само значи да опасност од тираније вреба у категоричком систему. И што сад да радимо? Одустанемо од категоризирања уопште?

Можемо ли онда размишљати на начин да је по семиотичкој анализи деконструкције и мисао ништа друго него агент репресије?

То је одличан начин за уобличити ту идеју. Мисао као агент репресије. То је тачно тако ...

Питам вас јер ме занима у којој се мери онда о деконструкцији може говорити као о теоријској подлози неких будућих тоталитарних форми.

Управо у томе је проблем с ограничавањем слободе говора. Нема разлике између постављања ограничења говора и ограничења мисли. Већина људи мисли разговором. Заправо, свако у одређеној мери. Ја, рецимо, седим и размишљам приватно, али увек замишљам и публику, а онда када предајем, у динамици са публиком ја континуирано миењам своје ставове и идеје и оштрим их као последицу тога што моје мисли делују у јавном дијалогу.

Размишљање је индивидуалан чин, али то је и друштвени чин, а ако забрањујете говор, нема разлика између те забране и забране мисли. То је базично иста ствар. И то је у реду ако сте уверења да је мисао средство репресивног патријархата. Али није. Размишљањем, категоризовањем, класификацијом, тако се људи заустављају од тога да се не сурвају с литица у понор.

Зато изјављујете да је Дерида најопаснији човек у последњих пола века?

Не знам да ли је опаснији од Фоко или Лакан. Вероватно бисмо могли бацати новчић да ли титулу поклонити Фукоу или Дерида. Фуко је, на пример, достојан сваког презира. Не видим ништа код Фкоа, а да је вредно икаквог помена. Његове су књиге и реченице проходне, но супстанцијално у њима нема апсолутно ничега. Сматрам да Фуко привлачи људе који себе доживљајно високо интелектуалним, али не знају ништа ни о чему.

 

Слично је говорила и Камил Пагљиа када смо разговарали у септембру.

Ни не сумњам. Већина ствари о којима је Фуко писао напросто је очигледна сама по себи, на пример, 'Историја лудила у доба класицизма'. Читава једна књига проћердана да се објасни како постоје недовољно јасне арбитрарности по питању класификације менталних обољења! Уверавам те, то није била новост апсолутно никоме ко се бавио клиничком праксом, никоме ко је имао макар површно знање и био површно верзиран у клиничку праксу. Наравно, постоје психијатри и аутори који дијагностичке категорије из ДСМ приручника маркирају као да је реч о строгим научним категоријама, но то нису учени људи.

Када онда причамо о хегемонији политичке коректности и културног релативизма на Западу, можемо ли је изместити у контекст идеологије с тоталитарним тенденцијама?

Апсолутно! Притом, наравно, не ваља заборавити ни на радикално десне идентитаријанце. То је игра истих идентитетских политика с једином разликом што се игралиште радикалне деснице налази с друге стране спектра. Ако ћемо се дефинисати по атрибутима наших група и по нашем етницитету онда ћемо ми играти улогу белих етнонационалиста, то је базична политика десних идентитаријанаца. Ако је све идентитетска политика моћи, ми смо бели супремацисти и играћемо да добијемо. То је смешно!

Читава игра је напросто корумпирана. Ниједан се човек не би требао фундаментално идентификовати по колективу којем гравитира. Тај импулс напада на саму суштину западне цивилизације која је одувек у први план истрајно гурала човека као индивидуалца, која је самом човеку поверила ту позицију незамисливе одговорности, која је у центар космоса наместила одговорног индивидуалца јер је то једини могући начин!Напросто, ако самог човека замениш једном доминантном групом, која год она била једино што можеш произвести као последицу је племенски рат!

Где да се онда повуче црта код говора мржња? И ко добије право дефинисања концепт?

У томе и јесте проблем! И знам тачан одговор на ово друго питање. Последњи људи на свету којима бих поверио ту улогу да дефинишу концепт мржње. Они ће бити ти који ће је кројити. На пример, пређимо одмах на суштину ствари. Постоји ли концепт говора мржње? Наравно да постоји. О томе нема спора. Људи практикују говор мржње на готово свакодневном нивоу, човеку се отме љутња и напросто испљуне речи због којих касније жали, сигуран сам да си и ти то учинио безброј пута.

Није упитно да ли постоји говор мржње или не, већ је упитан модел његове регулације, а нужно је да се регулише у најмање могуће замисливој количини. Јер у супротном предајеш моћ држави, омогућујеш јој да контролише твој језик, твоју артикулацију! А ако мислиш да је држава која има моћ да регулиђе твој језик и говор уједно и твој пријатељ онда си наиван у мери да је на некаквој смисленој нивоу с тобом немогуће одржавати конверзацију.

Говорите у смислу да постмодерна има тенденцију да категоријски изједначи слободу говора и говор мржње

И постмодерна и неомарксизам категоријски изједначавају та два појма у свакој прилици која им се пружи. Расизам, мизогинија, трансфобија, исламофобија, антисемитизам, шовинизам, то су појмовни окидачи које левица препознаје у слободи говора. То су маркери којим ме професори са Универзитета  Queen’s  фарбају само током ове недеље.

Дакле, по вашој теорији, главни разлог напада на лингвистички териториј је деконструкција или, ако желите, деструкција језика?

Наравно, стратегија је окупирати лингвистичку основу, што су они уосталом већ нарочито ефектно и учинили. Узмимо ето тај семантички пример, не говоримо више о полу, говоримо о роду. Што значи да је битка у том подручју готово па дошла својем крају, јер фразирати аргумент на начин да у њега убаците реч 'род' значи уједно и прихватити идеолошку позицију да су род и биолошки пол две фундаментално различите категорије.

Има томе пар недеља да је изашло поприлично опсежно истраживање, парадокс уствари, о друштвеној једнакости које је, ако се не варам, спровела социолошка катедра Универзитета у Валенсији. Закључак истраживања је симптоматичан, дакле што је већи тренд раста друштвене једнакости између мушкараца и жена, што земље постају родно равноправније у својим законским легислативама и друштвеним структурама, то је родна слика мушкараца и жена у СТЕМ областима неуједначенија.

Наравно, тај тренд је присутан свуда ... Ако земље рангираш на начин да у обзир узмеш друштвени статус жена у свакој од одабраних земаља, земље у којима су жене достигле највећи ниво једнакости суочавају се са највећим одступањима у одабиру каријере, и то у оним пословима који се перципишу као класично мушка и класично женски послови. Проблем је што су то чињенице аболиране у јавном дијалогу. Када се и ако се покушају презентовати у јавном дискурсу, можете рачунати да ће левица учинити све да их багателише и напослетку сахрани. Но реч је о неким од најчвршћих социолошких истраживања икада проведених у бранши хуманистичких наука. Међутим, шта да се ради када се објективни статистички подаци не поклапају са произведеним идеологијама, човеку не преостаје ништа друго него да веша људе који су податке произвели!

Једном сте рекли да пре проналаска контрацептивних пилула није било једнакости за жене. Да феминизам није подстрекао еманципацију 60-их, да је то учинила контрацептивна пилула.

Ох, наравно. Ту је реч о још једном порицању биолошке стварности. Постоји непорецива каузална петља између идеје о женској еманципацији и изума контрацептивне пилуле. Наравно, без идеје о женској еманципацији не би се створила ни идеја о контрацептивној пилули. Али оно што је изазвало револуцију 60-их није био новокомпонирани феминистичко став о еманципираној жени између осталог и зато што није било новокомпоновано.Питање женске еманципације било је вруће политичко питање још у руским новелама забога, то је била континуирана тема, па и међу европском аристокрацијом ...

Па и Вилхелм Реих ...

Тачно, у масовној психологији фашизма! Дакле, те идеје су много старије од 60-их година, но тек је пилула омогућила реални катализатор промена.

Мајкл. Уелбек.уствари пише доста о томе. Не знам да ли сте упознати са аутором?

Наравно, нажалост нисам га још имао прилике прочитати.

На пример, у 'елементарна честица' пише о томе да је сексуално ослобођење у то време презентовано као нека врста колективног сна, међутим, да су породица и брак уствари представљали последњи острвце примитивног комунизма у непрегледном океану либералног друштва. Да су ефекти сексуалне револуције уствари уништили те посредне заједнице, последње које су појединца раздвајале од тржишта.

То је одлично написано!

Говорим вам ово јер желим направити увод у своје следећу теорију која се тиче фалогоцентризма, односно идеје да је свака хијерархијска структура, односно заједница, социолошки конструкт западног патријархата. Да је, уосталом, логика оруђе којим патријархалне институције на Западу оправдавају друштвену доминацију.

Све те глупе теорије! Имаш ли уопште представу како глупа ... То зазивање фалогоцентризма као неке врсте етеричне диктатуре којој је потребна суштинска деконструкција, то је смешно! Структура хијерархије може варирати али социокултурно ... Чим одредите да ћете деловати, морате конституисати хијерархију вредности, морате знати која ствар вреди вашег времена, а која не. Чим ту хијерархију изложите социолошкој динамици, открићете људе који поједине ствари у тој структури вредности раде боље од вас, а једнако ћете открити и оне који то чине лошије. Ако се борите против хијерархије, значи да се борите против деловања! И можете рећи, у реду, људско је деловање ионако у суштини деструктивно, јасно, можете заузети такав светоназор, међутим онда за вас не преостаје ништа осим масовног самоубиства.

А онда идеја да је неједнакост унутар хијерархијске структуре последица капитализма. То је најобичнија марксистичка тропа из архива. Осим тога, капитализам, ако ништа а оно има две предности. Прва је та да подиже људе из апсолутног сиромаштва. А друга је та да ратоборним, агресивним појединцима даје нешто што није рат. Нико не мисли о томе као о предности капитализма. Ратоборни, агресивни, остентивни појединци имају могућност стварати царства, док згрћу богатство и углед можда чак и учинити нешто добро. То је добар аранжман, човече! Уклонити ратни импулс и трансформисати га у нешто што није сасвим деструктивно. То је невероватно!

 

То је доста јунговски. Мислите да се човеку треба упознати са концептом зла да би могао бити комплетан човек?

Мислим да се не можете уопште упознати с литерарном праксом 20. века, са свим хорорима који тамо стоје уписани, а да нисте упознати са концептом зла. Мислим да су Нирнбершка суђења чак и конститсала идеју о злу као о правном концепту. Но, дакле онтолошки, ако постоји зло онда постоји и мотивација, импулс зла у људским бићима. Ако постоји и зло, постоји и добро. А добро је барем супротно од онога што је зло, ако ништа барем је то.

Дакле, могли би сте рећи да не знамо како се успети на небо, али можда знамо како се удаљити од пакла. То би био почетак. Где идемо? Па нисмо сигурни, али макар је узбрдо, не спуштамо се према Аушвицу и Дахау, не спуштамо се у гулаге. То је барем нешто. Људи знају да су њихови животи трагични. Људи знају да су вирулентни и погубни и да не мисле на добро, људи знају да имају потенцијал да репродукује чисто, аутентично, самоникло зло. Ми сви то знамо.

Говорите, још, својим студентима да би, да су којим случајем рођени 30-их, у Немачкој, највероватније били фашисти?

Апсолутно! Јер је то поразна статистичка вероватноћа! Када се људи пројектују у период Немачке из тог времена, имају тенденцију да се визуализују попут митских хероја, Оскара Шиндлера или Ане Франк. Но истина је да томе не би било тако! Деловали би по истој оној инерцији чија их динамика тако заводљиво анимира и данас. А то значи притајити се, одморити у сени државе, већина се људи напросто боји говорити или деловати изолована од доминантне структуре.

Знам то отпочетка, али нарочито о томе сведочим данас! На пример, следеће недеље држим предавање на Универзитету Queen’s-у у Кингстону, тамо и сада трају демонстрације против мојег доласка и професора и студената. Пре неколико дана примио сам позив од једног професора са истог универзитета, и он и његова жена предају на том универзитету, телефонски су изразили своју наклоност, али су ме обавестили да неће доћи да слушају моје предавање јер се напросто боје!

Таква ситуација влада у Канади! То је тренутна дијагноза! И то није нарочито изненађујуће, тај образац понашања,.. постоји цена коју човек мора платити када изложи свој врат. На пример, не знам јеси ли чуо за недавне догађаје на Evergreen  колеџу ... јеси чуо за Брета Веинштена?

Мислите на еволуционарног биолога Брета Веинштеина ?

Тако је. Дакле, Веинштеин предаје на том колежу, његов животни и политички светоназор поприлично нагиње у лево. Веинђтрин је, има томе који месец, одбио да напусти зграду колеџа јер је универзитет тај дан спроводило иницијативу  No White People Dayу кампусима. 

No White People Day?

Знам. Тешко је веровати. И Веинштеин није хтео да напусти зграде кампуса тај дан. То је једна свињарија што се после догађало, човеку су покушали да униште каријеру, требаш то да погледаш. Брет је чак и упозорио декана колеџа да ако универзитет настави с тако радикално левим политикама, да ће колеџ напросто финансијски да колабира. Јер ће било ко са имало соли у глави избегавати такве образовне институције. Ја већ неко време препоручујем студентима, и у јавно доступном образовању, да када чују окидаче попут једнакости, разноликости, инклузивности, привилегије белаца, систематског расизма, да напросто напусте своје предаваонице. Јер то су чисти маркери индоктринације.

Па је ли поднео оставку?

Јестe. Тако је, како је, напослетку, пре или после у животу, дође тренутак када човеку следи да одабере свој отров. За мене је дошао када је федерална влада намерила прогурати закон Ц-16, одлучио сам да бих радије живео у свету у којем могу рећи што мислим него у оном у којем не могу говорити уопште. У супротном, шта ти остаје? Остаје ти евентуално шанса да битку с тим бауком одложиш на неко време.

Он ће с временом нарасти до џиновских пропорција, но макар ће те сачекати у утехи коју, из данашње перспективе, носи далека будућност. И наравно, можеш притом рећи, у реду, ако коначан сусрет успием пролонгирати довољно дуго можда будем и мртав пре него што ме коначно сустигне, и то је поштен поглед на проблем. Но бојим се да је политичко постало и филозофско и теолошко и да је човеку у тим условима све теже да се сакрије.

Уосталом, шта још имаш као човек осим сопствених чувстава помоћу којих се оријентишеш у овом свету? Намераваш уистину то жртвовати? У реду, можеш одлучити да не желиш говорити онако како мислиш, но буди спреман на последице, јер то значи да нећеш ни мислити како мислиш, а то значи да нећеш ни деловати како мислиш, и онда? Шта си онда? Онда си ништа друго него роб!

А буди сигуран да ћеш бити роб ономе тиранину чију милост нећеш ценити. Јер ако те тај тиранин кажњава одузимањем репутације и практично твојег живота само јер се усудиш говорити о објективним чињеницама, замисли што ће се догодити када му твоја тишина згрне већу количину моћи.

Jutarnji

-----------------------------------

* Овај текст и следећи смо одабрали, да би смо приказали овог канадског борца против наметнутог терора "коректости" који узима све саблажњивије облике. И у Србији- већ је подужа листа, и биће још дужа, јавних и академских личности, којима су изречене казне, и забрањена јавна реч. И на Универзитетима!