FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Синиша Љепојевић 

Растакање западног савезништа је једноставно историјски процес и може само да се успори, али никако да се заустави

Распад међународног поретка са собом је донео и процес распада западног савезништва успостављеног после Другог светског рата. То је историјска, тектонска промена Запада која се последњих месеци убрзава и њене последице још нико не може да предвиди али се оне не могу зауставити. Међу јасним симболима тог убразавања је и недавни канадски самит ексклузивног западног клуба, Групе 7 (Г-7) који је и сведочанство дубине процеса распада савезништва.

Никада то савезништво, чак ни у време Хладног рата, није било онакво каквим се представљало у јавности и одувек је било сумњи и подозрења, углавном према Америци која је окосница и кључни носилац западног савезништва. То се, међутим, вешто скривало лажним саопштењима и правдало вишим интересима. Време кризе је сада донело распад. Последњи покушај је било заоштравање односа са Русијом и генерисање руске опасности али, иако се не одустаје од те формуле, показало се да то више „не пије довољно воде“. Нема више заједничких виших интереса и канадски самит Г-7 је разоткрио до које мере је отишао процес распада западног савезништва.

Медијски се тај процес покушава пребацити на америчког председника Доналда Трампа и његову изолационистичку политику, али реалност је другачија. Председник Трамп је само оголио те лажи и илузије савезништва и у ствари је једини искрен. Лажи су доспеле до јавности. Америка је деценијама спроводила своје интересе и притискала завезнике да их следе, и они су то прихватали, а председник Трамп такође спроводи америчке интересе, али више није заинтересован да ту политику савезници следе. И савезници су наједном у шоку не због америчке политике, него због тога што Трампова Америка то од њих нити тражи нити је интересује шта они мисле о томе.

Незаустављиво растакање 

Сада је најважније питање које би могле бити последице распада савезништва које симболизује годишњи самит Г-7? Прогнозе су, наравно, ризичан посао али могући одговор на то питање нема никакве везе са Г-7 и њеним помпезним састанцима. Тај елитни западни клуб је основан седамдесетих година прошлог века као симбол западне моћи и амбиције али је временом постао бесмислена институција која се претворила у причаоницу доконих политичара. После искључења Русије и онога што се звало Г-8 сада тај елитни клуб чине, изузев Немачке и Канаде, оне земље које су међу најзадуженијим на свету, које живе од туђег новца а желе да диктирају политику и онима чији новац позајмљују. У том смислу Г-7 и њени састанци уопште нису битни за распад савезништва, они су само симболи тог процеса. Вероватне последице су део ширег амбијента и далеко историјски важније.

Политика председника Трампа позната као „Америка на првом месту“ је оно за шта је већина Американаца гласала и он ту политику спроводи. То, дакле, није изненађење. Амбиција је да се амерички инвеститори принуде на оживљавање домаће, америчке индустрије и верује се да се то може постићи повећањем каматних стопа и подизањем увозних царина како би се више исплатило да се инвестира код куће и роба прави у самој Америци а не да се увози. Неизвесно је колико ће та, на први поглед рационална политика заиста имати ефекта јер постоји и друга страна медаље. Ниским увозним таксама Америка је, наиме, као највеће потрошачко тржиште привлачила компаније из целог света а највише са самог Запада. То се и десило али је истовремено било и један од узрока урушавња домаће привреде и – посебно – индустрије.

На тај начин је Америка за себе везала не само те компаније него и њихове државе и одатле је у великој мери долазио и амерички утицај на политику и економију тих земаља. Повећање увозних такси ће, међутим, довести до смањења увоза и мањег присуства страних компанија а самим тим и до мањег утицаја Америке у свету. Тога су, изгледа, свесни у Трамповој администрацији, али у овој фази то за Вашингтон није важно. Како је рекао сам председник Трамп, Америка може да има моћ само ако је изнутра моћна, ако има моћну индустрију и здраву економију, на чему је, уосталом, и створила своју моћ, а када се то поново деси онда ће њен утицај у свету доћи сам по себи. Другим речима, Трампова Америка није заинтересована за досадашња савезништва и то не крије.

По свему судећи највеће би последице могле бити међу европским савезницима окупљеним у Европској унији. Било је помало тужно гледати европске лидере на канадском самиту Г-7 како су изненађени, готово у шоку, оним што је говорио председник Трамп, који је чак напустио самит пре краја и накнадно на Твитеру објавио да не прихвата саопштење издато на крају. А то што је он говорио није ништа ново. Зашто су онда у шоку. Европски савезници изгледа још увек не желе да верују ономе што виде и што је очигледно и утисак је да Европа није спремна за новонасталу ситуацију. Забринутост и несигурност се покушавају прикрити идејама о потреби да Европска унија (ЕУ) преузме „ствари у своје руке“ и да постане самостални актер на међународној сцени.

Али, без америчке доминације, без покровитељства Вашингтона европска интеграција у ствари губи смисао, нема капацитет. Уосталом, треба подсетити, без Америке никада европска интеграција не би ни била основана. У тој нереалној амбицији све су очи упрте ка Немачкој као стубу европске интеграције. У преводу, америчку доминацију у Западној Европи би требало да замени немачка доминација. То, међутим, није реално не само због историјских предрасуда него и због чињенице да је Немачка „невољни хегемон“ и она објективно нема капацитет за такву позицију. Нити има политичког талента, тачније западног политичког инстинкта, јер Немачка је традиционално окренута ка Истоку. Тачно је, додуше, да Немачка има најјачу економију у Европи, али ни њена државна каса није „рупа без дна“. У расколу између таквих амбиција и стварних (не)могућности Европа се полако растаче и постаје уистину маргинализована на међународној сцени.

Шта све то значи за Србију ?

У једном делу европске и америчке елите доминира уверење да се распад западног савезништва и пад америчке доминације могу спречити војном силом и генерисањем страха. Верује се да је још само сила преостала. Под изговором опасности од Русије у Европи се поново оживљава „култура“ војне силе. НАТО и Америка постепено инсталирају своје снаге у земљама где до сада нису били, а и у оним где су били, пре свега у Немачкој.

Наравно, свима је јасно да званична верзија војне експанзије нема никакве везе са Русијом (Америка вероватно неће никада ратовати против Русије), него пре свега са европским савезницима, опет са Немачком која једина може да угрози америчку доминацију. Сила, међутим, изузев страдања људи не може много да помогне. То је замајавање. Растакање западног савезништа је једноставно историјски процес и може само да се успори, и то не силом, али никако да се заустави.

Истовремено, онај други део света, не-западни, не губи време. Десило да се некако у исто време када је био самит Г-7 одржавао и један други скуп, годишњи састанак Шангајске организације за сарадњу (ШОС) која као пуноправне чланице окупља земље, Азије међу којима и Кину, Русију и Индију, а као посматраче, придружене чланове и будуће чланице протеже се све до Ирана и Турске. Тај део света је и моторна производна снага Планете и, за разлику од Г-7, која се само љути и оптужује, говорило се о развоју и новим инвестиционо-развојним пројектима. И, наравно, уз пуно међусобно разумевање и поштовање. Та два скупа су аутентична слика савременог света и његовог стварног стања. Све друго је махом узалудна пропаганда.

Шта би све то могло да значи за Србију? Могло би да значи много. Србија је доведена у необичан положај „између неколико ватри“. Званично, стратешко опредељење је за ЕУ али из те интеграције стижу поруке да Брисел не жури и да ће до евентуалног чланства протећи још доста времена. Ако тада ЕУ уопште буде постојала у садашњој форми. Истовремено, Србија се определила, везала и за Немачку као кључног европског партнера а актуелни догађаји сведоче да би то могла бити деликатна веза ,јер Немачка је међу потенцијалним жртвама распада западног савезништва. Утолико пре што је званична Србија у стварности много више везана за Америку и америчку политику, а амерички интереси би, у процесу распада савезништва, у највећој мери могли бити усмерени против Немачке.

Истовремено, Србија се, пре свега политички, све више ослања на Русију, а економски на Кину и помало Турску. То је, у ствари, изузетно деликатна и незахвална позиција. Поред неумитности географског положаја и наслеђа западне перцепције распада Југославије, стиче се утисак да је за тако незахвалну позицију добрим делом одговорна и политичка елита Србије. Нереаланим проценама и нејасним дефинисањем, тачније неуважавањем, државних и националних интереса Србије, политичка елита је Србију довела у ситуацију да свакога дана чека са које стране ће доћи нова непријатност.

Реалне процене и широки консензус о минималним националним интересима и ослањање на сопствене потенцијале – а не на такозване стране инвестиције – су основни услови промене садашњег стања. Уз то, политичка елита би требало да напусти улогу пропагатора политика страних земаља и интереса страних компанија. Утолико пре што је сасвим могуће да последице распада западног савезништва и процеса стварања нових односа у свету доведу и до новог ратног сукоба ширих размера. И то у Европи.

Стандард