FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Бранко Милановић 

Већ сам говорио (у једном твиту) о томе колико свако ко путује кроз западну Европу, нарочито лети, мора бити импресиониран богатством и лепотом овог континента и квалитетом живота локалног становништва. То је мање уочљиво у САД (упркос већем дохотку по глави становника), делом због тога што је земља већа, а густина насељености мања: Америка не пружа спектакл савршено уређених предела начичканих замковима, музејима и одличним ресторанима који нуде бесплатан ви-фи, какав нас очекује у Француској, Италији или Шпанији.

Верујем да се основано може тврдити да у историји света нико није живео тако добро као што данас живе Европљани, нарочито Италијани. А ипак, као што знамо, континентом се шире тескоба и незадовољство, не само у Италији: незадовољство функционисањем европског политичког система, имиграцијом, изгледима за нове генерације, неизвесношћу на послу, неспособношћу да се конкурише јефтинијој радној снази из Азије или да се сустигну амерички ИТ гиганти и америчка старт-уп култура. Али данас нећу говорити о томе него о два парадоксална „проклетства богатства“, која у себи крије европски просперитет.

Прво проклетство богатства је миграција. Чињеница да је Европска унија тако просперитетна и безбедна у поређењу са источним суседима (Украјина, Молдавија, Балкан, Турска) и, што је још важније, земљама Блиског истока и Африке, чини је савршеним одредиштем за емиграцију. Разлика у дохотку између „старе“ Европе коју чини некадашња ЕУ15 и земаља Блиског истока и Африке не само да је огромна, него је и у порасту. Данашњи БДП по глави становника у западној Европи износи готово 40.000 интернационалних долара, а подсахарски 3.500 (однос 11 према 1). Западноевропски БДП по глави становика 1970. године износио је 18.000 долара, а подсахарски 2.600 (7 према 1). Будући да пресељењем у Европу становник Африке може удесетостручити своје приходе, не изненађује то што упркос препрекама које Европа у последње време поставља на миграцијске руте Африканци и даље полазе на пут у Европу. (Шта би одлучио становник на пример Холандије, ако би могао да бира између годишњег прихода од 50.000 евра у Холандији и пола милиона евра на Новом Зеланду?)

Имајући у виду разлику у дохотку, можемо претпоставити да ће се миграцијски притисак наставити бар још 50 или више година – чак и ако Африка у овом веку почне да сустиже Европу (то јест, да бележи веће стопе раста него Европска унија). Такође, у погледу броја људи који пристижу пред капије Европе тај притисак неће бити стабилан. Будући да је Африка континент са највећим очекиваним растом становништва, број потенцијалних миграната ће се увећати. Данашњи однос броја становника подсахарске Африке и ЕУ је 1 милијарда према 500 милиона. За 30 година тај однос ће бити 2,2 милијарде према 500 милиона.

Миграција, као што знамо, производи неодржив политички притисак на европске земље. Читав њен политички систем је у стању шока – Италија оптужује европске партнере да су је оставили на цедилу у мигрантској кризи, док Аустрија и Мађарска подижу ограде на границама. Готово да нема земље у Европи чији политички систем није уздрман проблемом миграције: тако је дошло до померања удесно у Шведској, Холандији и Данској, уласка АфД-а у Бундестаг и раста популарности десничарске Златне зоре у Грчкој.

Поред миграције, други велики проблем који изазива политичке невоље у Европи је доходовна и имовинска неједнакост. Неједнакост у Европи је делом производ „проклетства богатства“. Богатство земаља чији годишњи доходак већ деценијама расте не увећава се само пропорционално оствареном расту него и више од тога, захваљујући штедњи и акумулацији богатства кроз време. Швајцарска је богатија од Индије не само мерено годишњом производњом добара и услуга (разлика у БДП-у по глави становника између ове две земље, изражена на основу тржишног курса валута, износи око 50 према 1), него је богатија и по количини богатства по одраслом становнику (ту је однос готово 100 према 1).

Земља Богатство по одраслом становнику 2011 БДП по глави становника 2011 K/Y коефицијент (или β)

 

Швајцарска   540.000   83.000   6,5

САД                  248.000   50.000   5,0

Јапан               249.000   46.000   5,4

Kина                   21.000     5.600    3,8

Индонезија      12.000     3.600    3,3

Индија                 5.500     1.500     3,7

Подаци преузети из Davies, Shorrocks i Lluveras (2013 Credit Suisse Report)

 

Раст коефицијента односа између богатства и дохотка који се јавља са растом просперитета имплицира да приходи од капитала расту брже него БДП. Kада је богатство високо концентрисано, као што је случај у свим богатим земљама, раст удела капитала у укупно оствареном дохотку готово аутоматски доводи до раста доходовне неједнакости унутар земље. Једноставније речено, доходак из извора који су веома неједнако дистрибуирани (профити, камате, дивиденде) расту брже од дохотка из извора који је мање неједнако дистрибуиран (плате). Отуда, ако сам процес раста показује тенденцију да генерише већу неједнакост, јасно је да треба увести оштрије мере за сузбијање тог тренда. Али у Европи, као и у САД, нема политичке воље (коју у доба глобализације, када је капитал веома покретљив, није лако призвати) за подизање пореских стопа за богате, поновно увођење пореза на наследство или политика које предност дају малим инвеститорима у односу на велике. Зато је наступила политичка парализа, упркос евидентним политичким проблемима. Kада саберемо та два дугорочна тренда: континуирани миграторни притисак и практично аутоматски раст неједнакости, то јест два проблема који данас трују политичку атмосферу у Европи, и упоредимо добијену слику са тешкоћама које стоје на путу њиховом одлучнијем решавању, очевидно је да можемо очекивати да се политички потреси наставе. Проблеми се неће разрешити за неколико година.

Такође, јасно је да је бесмислено оптуживати „популисте“ за неодговорно понашање или тврдити да су гласачи заведени „лажним вестима“. Ради се о стварним проблемима који траже стварна решења.

Global inequality 31.05.2018.

Превео Ђорђе Томић

Peščanik