FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Каква је позиција данас Новорусије?

Она се може посматрати пре свега у војном смислу, имајући у обзир тешке свакодневне борбе које се воде већ месецима за њен опстанак, односно где кијевски режим покушава да је војно порази и уништи. Поред тога Новорусија има и своју међународну позицију, унутрашњо-друштвену, политичку, привредну.

У војном смислу, ДНР и ЛНР се и даље грчевито боре за опстанак. Заправо је феномен, да једна унутрашња побуна у делу земље који чини тек око шестине-седмине украјинске популације и простора (у простору још и мање), економски нешто значајнија, може опстати у дужем року услед жестоких напада и мобилизације снага кијевског режима и дела стране подршке. Побуњеници су кренули фактички ни из чега, и ако је њихова снага у сталној борби са режимском армијом (и плаћеничким и страним војскама) бројчано и по наоружању стално расла, ополоченици и данас вишеструко заостају за прокијевским снагама бројчано и посебно изражено у техници и наоружању.

У протеклим вишемесечним борбама обе стране се жестоко исрпљују, и свака има по неки успех којим може тврдити да је на неки начин успешна и да иде ка победи. Кијевске снаге су се до сада прилично обрукале у борбама, имале су несразмерно више изгубљених бораца, посебно у пешадијским сучељавањима, као и катастрофалне губитке у техници – ваздухопловству, оклопним и артиљеријским снагама. Са друге стране употребом масивних снага у односу на могућности проруских бораца, са изузетном премоћи у техници, они су успели да заузму територијално значајан део ДНР и делове ЛНР, истина далеко ређе насељен од преостале шире агломерације мегаполиса индустријско-рударског комплекса Донбаса, где је сконцентрисано језгро одбране Новорусије.

Највећи успех прокијевских снага је можда у чињеници да проруски борци сем ретких изузетака и ексцеса, нису успели ни једног тренутка да преузму статешку иницијативу на фронту и поврате део изгубљених територија, те посебно не да организују герилске и партизанске акције и у другим областима Југоистока, где је на сцени нека врста полицијског часа.

Снаге Новорусије су у сталној борби успеле да порасту и бројчано и у наоружању, у директним пешадијским биткама су се показале далеко успешније, храбрије и жилавије од режимских бораца. Међутим, прокијевске снаге су у својим неселективним, и практично злочиначким бомбардовањима урбаних агломерација, убиле и раниле већи број цивила, оставиле колосална ратна разарања и девастирале Донбаски индустријски мегарегион, практично најбогатији привредни простор у Украјини до овог сукоба, где се штете већ до сада могу мерити десетинама милијарди еура. Поред тога стотине хиљада људи су емигрирали у Русију, Украјину (и ретко и у треће земље), што ће оставити велике, у неким сегментима и врло дуге последице до садашњих оружаних сукоба.

При свему томе, проруске снаге су успеле да забележе и свој први стратешки војни успех, поред низа свакодневних победа у до садашњим борбама током протеклих месеци. Наиме, јужни коридор је у највећем заузет, истина борбе на овом правцу још увек се воде у остацима џепа, али је велики простор уз границу са Русијом доспео у руке проруских снага. Такође највећи део опкољене украјинске армије на том делу фронта је уништен.

Пробило се нешто преко 1000 опкољених прокијевских бораца, али се са њима и даље воде борбе на улазу у остатке џепа, чему треба додати и око 800 војника који су још остали у самом џепу у веома тешкој позицији и пред предајом или уништењем. Када томе додамо и око 600 војника који су прешли на територију Русије и тамо се предали снагама РФ, онда можемо закључити да је од око 5000 прокијевских бораца који су се нашли у окружењу уз руску границу пре неколико недеља, погинуло, заробљено (у рукама ополоченаца) више од 2500 бораца, што је око половине ефективе.

Дакле, међу ових 1000 који су се пробили, потим ових преко 600 што су пребегли у Русију и међу ових 800 који су преостали опкољени у џепу, има близу 500 рањеника. Када се погледа на мапу лако се може констатовати да је широк гранични простор Донбаса уз руску границу сада у рукама проруских снага, што у даљем току сукоба, може много значити у стратешком смислу, добијања помоћи у материјалу, намирницама и дотоку добровољаца. Ополоченици су дошли и до значајног дела технике који је заробљен, један, вероватно највећи део је уништен, а један мањи део је у пробоју ових око 1000 украјинских бораца остао у њиховим (прокијевским) рукама.

Такође један део технике се налази у окружењу, у остатку џепа, са преосталих 800 прокијевских бораца, и ту се преговара са проруским снагама о његовој предаји, у алтернативи за коридор повлачења. Без обзира на недореченост и незавршеност до краја битке за јужни гранични коридор чије преостале ефекте ћемо следећих дана сагледати, снаге Новорусије су у највећем у начелу успешно завршиле ову до сада најкрупнију своју војну операцију, која се мањим делом и даље води.

Сада је потпуно јасно да су оружане снаге Новорусије успеле да постигну свој највећи, (истина половичан у односу на могућности) успех у досадашњем току сукоба са прокијевским армијама. Далеко од тога да је ово кључни успех, или бар успех који ће довести до иницијативе у даљем току сукоба за ополоченце, али ово је ипак моменат, након кога ће могућност опстанка ДНР и ЛНР до јесени бити но повећана. Међутим, позиција Новорусије и даље је веома тешка, чак и сада након постепеног елиминисања јужног коридора уз руску границу.

Значајан део снага под командом Стрелкова (снаге ополоченаца ДНР) ће бити ослобођене и моћи ће се пребацити на западни и северни део фронта где траје битка на ширим прилазима Доњецку, али периодично и ка североистоку, где периодично упадају групације украјинских оклопних снага у дубину територије Донбаса у покушају да га раздвоје од важних саобраћајница са Луганском, као што су биле битке за Шахторск и сада за Красни Луч. На простору ЛНР проруски борци имају стабилнију нешто ситуацију, држи се суверено гранични простор према Русији и еластично линија фронта на северу. Међутим, просто је невероватно да се дубоко у позаедини, на ширем простору држе још увек успешно опкољене украјинске снаге Луганског аеродрома у окружењу и да и поред вишемесечних борби оне се нису предале и поред проблема са снабдевањем које имају. Уколико проруси заузму овај џеп имаће велики стратешки добитак у техници, а у исто време ослободиће део својих снага за линију фронта.


Јасно је да ће снаге кијевске наставити да атакују на Новорусију, вероватно највише на Доњецк, у покушају да га саобраћајно оделе од Луганске агломерације и чак у перспективи заузму. Међутим сада након постепене, али извесне елиминације јужног коридора, Стрелков и његова војска ће добити нешто повољније могућности за даљњу одбрану.

Стање у друштвеном и привредном смислу у Новорусији је лоше, јер пројијевске снаге бомбардујући неселективно цивилне и привредне објекте, те наносе велику штету, не само остацима привреде већ и могућностима за иоле одвијање услова живота на овим просторима под опсадом. Снабдевање прехрамбеним продуктима, здравствене службе, комуналије све је у условима отежаног опстанка и могућег колапса у перспективи. Кијевски режим се са друге стране налази и сам у веома тешкој ситуацији у земљи, и ван истока.

Посебно је тешка економска ситуација, праткично у свим регијама, а она има тенденцију даљег и рапидног погоршавања, све до ивице опстанка финансијских могућности за даље вођење рата на истоку. Да не говоримо о утопији, бар са војног и економског аспекта, да би, као што то најављују неки гласови у Кијеву и Галицији, Украјина могла да зарати и са Русијом. У ненормалним политичким околностима у којем се земља налази, заказани су парламентарни избори за 26 октобар, при чему је од проруских парламентарних странака Компартија забрањена, а Партија региона, као највећа политичка странка у континуитету у Украјини тешко прогоњена и готово пред забраном, што фарсу о вишестраначју и демократију доводи до апсурда.

Мислим да је сада један од најважнијих тегова који ће одлучити о томе хоће ли Новорусија опстати до јесени, а и након тога у рукама Русије. Потпуно је јасно писцу ових редова, иако о томе није волео до сада много да пише, да у мањој мери у политичкој и далеко више у друштвеној елити у Москви постоји подела по овом питању. Део олигарха, дакле руских тајкуна, или боље речено тајкуна на територији Русије, заинтересован је само за свој профит и нерадо из више разлога гледа на Новорусију, у сваком случају није спреман да због ње улази у конфротацију са САД и глобалистичким центрима моћи. То се односи и на бројчано невелик, али изузетно утицајан део неолибералне интелигенције и елите, који има и неке своје симпатизере и сараднике у структурама власти и високо котираним стручњацима.

Свему овоме треба додати просто чињеницу да добар део друштвене и политичке елите има на различите начине своје везе на Западу, укључујући привредне везе, али некада и некретнине (погледајте Карлове вари где су готово све трговине и виле у руским рукама, а слично је и на Азурној обали, деловима Грчке, Кипра и многих других монденских области Европе) и банковне рачуне, што би све у случају оштре конфронтације са САД и појачавања економског ембарга који пасивно и невољно прати део земаља ЕУ, могло по њих да се негативно одрази.

О овоме је писао и Дугин, говорећи о том феномену као о петој и шестој колони у Москви и Петербургу. Нормално је да различити слојеви, да не говоримо о појединцима једног друштва и државе, имају и своје засебне интересе, али није добро, ако они добијају предност у односу на важна државна питања, какав је сад свакако за Русију украјинска криза, и питање опстанка Новорусије.

Заправо у Русији у протеклој деценији и није било озбиљних и стварних унутрашњополитичких сукоба по питању односа са САД и западним силама. У самом политичком врху паралелно су егзистирала најмање два политичка правца и стратегије, од спремности на сарадњу са Америком уз стално цењкање, до нешто непомирљивијих опција, спремних уз прагматску сарадњу и на потенцијално мању или већу конфротацију када би били у питању есенцијални руски интереси. Због сталне узлазности Русије и руског друштва у протеклих деценију и по, због изостанка правог клинча и великих интересних сукоба са Вашингтоном, заправо ови различити правци су паралелно и одлично партиципирали, нудећи сарадњу и интересно сарађујући са Америком, уз повремено затезање ситуације у метафори Путиновог Минхенског говора фебруара 2007. или блиц рата на Кавказу 2008.

Међутим, ситуација се сада заиста затеже, те иако се у руској политици и друштву све различите опције даљег односа према америчким изазовима могу сматрати као демократским и легитимним и као такви вредни разматрања и примене, једно све више постаје јасно: падом Донбаса и Новорусије, нанео би се велики геополитички пораз руском фактору у целини, и то је један крајње неприхватљив исход за сверуске интересе, наравно под условом да се на преговорима већ не издејствује за овај простор федерализација или макар јака аутономија, што би представљало компромис, ако не и успех руске политике и интереса у овом тренутку.

Непопустљивост званичног Кијева и страшни непомирљиви притисци Вашингтона, кога формално води добитник нобелове награде за мир Обама, битно радикализује ситуацију, и отвара могућности различитих, па и застрашујућих исхода. Чини се да Путин до сада одолева многим изазовима и да филигрантски избегава замке твораца украјинске кризе. Уколико би ДНР и ЛНР војно издржали до јесени, када ће кијевски режим доспети у изузетно тешку економско-друштвену позицију, што би до максимума повећало преговарачку позицију руске стране за постизање компромиса (од чега званични Кијев уз гурање Вашингтона до сада ирационално бежи у крвави сукоб два грогирана боксера – украјинске стране и Новорусије) то би већ било пола коначног успеха руске стране у целини. Чини се да уз све недаће које их погађају у неравноправном рату са прокијевским режимом, након постепеног затварања питања јужног коридора, Донбас и Стрелков са тек нешто више оптимизма могу очекивати даље тешке изазове.

Др Драган Петровић