FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Када је Обамина администрација променила своју политику према Русији, није било пуно изненађених.   Русија је постала незаобилазни глобални фактор и многи проблеми се више нису могли решавати без учешћа Русије. Економски јака, енергетски независна и финансијски стабилна, Русија је превазишла многе проблеме наслеђе из Јељциновог времена. И што је најважније, Русија је постигла завидан ниво унутрашње политичке кохезије, успркос интензивним покушајима да се дестабилизује путем проверених метода врбовања активиста и политичких група. Јачањем улоге Русије и Кине у глобалним инцијативама ограничен је простор за остваривање стратешких циљева које су НАТО земље, а на челу са САД, зацртали на историјском састанку у Вашингтону 1999 године. Бомбардовањем Србије и отимањем Косова и Метохије, НАТО је отворио ново поглавље – интервенционистичку глобалну политику.  

Те исте године основана је Шангајска Организација Сарадње. Та организација је за релативно кратко време стабилизовала пост-Совјетски простор Централне Азије и створила економско-енергетски механизам за развој региона, тако да окупација Авганистана није дестабилизовала регион. Од самог почетка створени су сигурносни механизми за контролу продора дрога, и са тим, контролу криминалних група које би користиле приход од дроге за поткопавање политичке стабилности.  Дроге су најчешће биле разлог за улазак западних институција у име „рата против дрога“, по моделу Латинске Америке. Други циљ је исто тако испунио своју примарну мисију - контролу продора радикалних Салафистичких група финасираних из Саудијских петродолара. Временом, Шангајска Организација Сарадње је постала фацилитатор огромних енергетских пројеката који усмеравају нафту и гас из Централне Азије према Кини, не само према Русији. Та диверсификација је била кључна за одржавање политичке стабилности, јер су западне институције оптуживале Русију за покушај доминације тог простора кроз енергетику. Организација је данас фацилитатор транзитних уговора, модернизације железница и логистике неопходне за копнени транзит робе између Европе и Азије. Од Сибирских железница до пројеката Пута Свиле, простор Централне Азије је кренуо путем интеграције у светске економске токове. Царинска Унија је допринела том процесу кроз стварање правне и регулативне инфраструктуре која данас омогућује да роба из Кине прелази преко огромног Азијског простора транспарентно кроз стандарде Царинске Уније на истоку, и Европске Уније на западу.  

Русија и Кина су ефективно окупили најјаче земље у економском успону у оквиру БРИКС организације. Западни стручњаци су потценили утицај организације и нису били свесни шире агенде, верујући да је то врло неформална организација. Данас, БРИКС је основао финансијску институцију чија је примарна функција да помогне стабилизацији валута чланица у условима погоршане светске финансијске ситуације. Таква институција ће спречити кризу која може бити проузрокована бегом станог капитала, а то ће дозволити чланицама – и другим земљама – да се осигурају од шокова проузрокованих промењеном улогом долара као валуте за поравњивање трговинске размене. 

Истовремено, раст руског енергетског сектора у Европи, посебно пројекат Јужни Ток, отвара врата развоју европског југа, а и додатне инфраструктуре за снабдевање гасом централне и западне Европе. Кинески капитал постао је приступачан земљама централне и југоисточне Европе. Пројекти за развој тих регија,  гледајући свеукупно са руским енергетским и транзитним пројектима, означили су почетак нове епохе.  Постало је јасније да повезивање Азије и Европе –  кроз разне артерије и капиларе енергетике, транзитне инфраструктуре и капитала за развој нових индустрија – обједињује  централну Европу, Балкан и Турску, са Русијом и Кином. Имплементација Царинске Уније је отворила врата не само Кини, већ и Јужној Кореји, Јапану, Индији, Пакистану и Ирану, за коришћење те инфраструктуре.

 

        

 

То је позадина све веће забринутости Вашингтона да Европа постаје мање Евроатлантска и превише  Евроазијска.   Вашингтон није прилагодио своје стратешке циљеве новом свету. Дилема је – или покушати све да се интеграциони процеси Евроазије омету свим средствима, или да се Вашингтон укључи у те токове.   Елите у Вашингтону нису уопште анализирале могућности шире сарадње за Евроазијом.  Стратегија глобалне доминације је још увек на снази. Та стратегија данас захтева да се кроз погоршане односе са Русијом створе баријере за Евроазијски развој. Обуздавање Русије и спречавање руско-немачке економске и политичке интеграције је било и остало при самом врху геополитичког интереса  САД, Велике Британије и Француске.  Та стратегија је опасна по Вашингтон јер ствара непријатеље на све стране. Зато нервозни геополитичари, као Збигњев Брзезински, данас предлажу нову варијанту – варијанту у којој би се САД повезала са Кином.

Наравно,  Русија и Немачка би били жртве такве стратегије – а да не говоримо о (не)заинтересованости Кине!  Други аналитичари предлажу савезништво Кине и Немачке под благонаклоним оком Вашингтона. Шта да  Кина ради са таквим понудама? Кина неће имати проблема да узме све што се нуди, наравно. Али без обавеза.  Кина је свесна своје историје са Западом, као и чињенице да Америка није никада поштовала своја обећања, уговоре, усмене или писмене, међународно право, резолуције УН, па чак и Повељу УН или Повељу НАТО. Данас у Вашингтону неоконзервативне елите верују да њихове формуле одређују светски поредак.  Када те елите, и њихови гласноговорници, аналитичари и медији изјаве да Кина нема савезника – то се прихвати као религија. Са друге стране, Русија и Кина никада нису имали потребу да свечано прокламирају своје савезништво, јер им одговара што запад верује да је савезништво слабо. Очигледно, западне елите не читају – довољно је прочитати Повељу Шангајске Организације Сарадње да се боље схвате односе те две земље које су као два анкора – учврстили кичму Азије и створили фулкрум повезивања кључних регионалних економских сила у БРИКС организационом формату.

Обама данас објашњава метармофозу своје “успешне” политике према Русији кроз призму Украјинске кризе, коју је Вашингтон кореографисао до задњег детаља. Након руске анексије Крима, политика Вашингтона је напустила сваки покушај увлачења Русије под контролу Запада кроз комбинацију привидно добрих односа и одбијања да се Русија прихвати као равноправни партнер. Украјина је тако постала жртвено јагње у одлуци Вашингтона да изазове конфронтацију са Русијом. 

У том кратком периоду од четири месеца, Обама је запањио свет својим изјавама. Обамине изјаве у којима изражава задовољство, чак и уживање, што ће се руска економија бацити уназад неколико деценија и избрисати прогрес који је Русија остварила – је отворио очи свету као никада до сада. Обама, са очитим поносом, обећава да ће санкције ослабити руску економију и да ће руски економски раст пасти на нулу!   Такве изјаве Председника Америке указују на ниски и злонамерни дух, који данас превладава у Америци и уништава све што је остало од доброг угледа Америке у светској заједници. Постоји велики свет изван северне Америке и западне Европе, који са запрепашћењем слуша Обаму како се пред очима света преобразио од миротворца у злурадог агресора. То се посматра са неверицом и осећајем умора од хистерије из Вашингтона. Тај велики део међународне заједнице,  та тиха већина,  пита се шта следеће може да очекује од Обаме. На бази којих прерогатива он себи даје за право да интерпретира међународно право на било какав начин који му одговара у било којем моменту? Како може објаснити агресију на Ирак и Либију, агресију која је разорила те две земље – или своју отворену интервенцију у Сирији? Ко је заиста одговоран за потезање окидача за хаос у Украјини крајем прошле године? Јадан Обама – схвата ли да себи даје аутогол и уништава оно мало што је остало од кредибилитета америчке политике?  Схвата ли какве последице то може произвести?  

 

 

Узмимо, на пример, примамљиву реторику државног секретара, Џона Керија, са којом се нада да ће створити праву атмосферу за своју посету Индији. Али та примамљива реторика није наишла на одјек у Њу Делхију. САД политика према Русији је преобразила посету. Уместо пријатељске посете, индијско Министарство спољних послова је објавило да намерава да расчисти питања шпијунирања која су произашла из докумената Едварда Сноудена. Министар је јавно прозвао праксу Америке која не поштује индијске институције и приватност грађана и нагласио да ће се отворити питање ауторитета америчких агенција у Индији. Индијски медији су углавном представиле посету Керија као једноставну мисију покушаја натурања продаје оружја Индији и проналажења начина на који ће се одстранити индијске законске баријере за увоз нуклеарних реактора на индијском тржишту. Кери је у медијима представљен као ознојени трговац од врата до врата.

Како се је то десило? Индија је била врло блиска Америци за време Буша. У Индији се створило негативно мишљење о Обами – мишљење које је тешко избрисати. А то је да је циничан и самозадовољан опортуниста,  без икаквих корена и принципа, и зато му није тешко да промени политику преко ноћи. И управо у томе је проблем, јер се Обами, нити Америци, не може веровати. По процени индијских аналитичара и медија, овај преокрет у политици према Русији ће увелико наштетити америчким интересима. Довољно је рећи да Индија од сада неће ни дотакнути САД стратегију “ребалансирања” Азије.

Обама, али и америчка владајућа класа очигледно не разумеју основну поенту – свет није заинтересован да изолује Русију, нити је заинтересован да урушава руску економију. Посебно у условима глобалне економске и финансијске кризе, када су центри економског развоја насушно потребни, а посебно изван западног света.

По процени већине азијских аналитичара, није никакав проблем ако Европа хоће само руски гас, а забрани руску нафту – биће више нафте за растуће економије Индије, Кине и Вијетнама.

Ако Европа неће куповати руско оружје, то је сасвим у реду са Индијом, Ираком, Египтом, Венецуелом, Бразилом, итд. Нити БРИКС нити Шангајска Организација Сарадње неће нестати без обзира што Америка то жели. Оно што Обама и његови стратези, све редом агресивни и вулгарни неоконзервативци, неће да схвате је јаловост инструмената хладног рата. То је стратегија базирана на самозаваравању,  јер САД још увек верује да има чаробну фрулу и да ће је свет једноставно, без питања, следити. А ако је не следи? Да ли ће и даље наставити са поткопавањем мира, финансирањем екстремизма и подршком застарелим монархијама широм света?  Колико дуго ће то трајати и ко ће то финансирати? 

Глобално говорећи, свет нема интереса у подржавању америчке битке да задржи примат долара и да очува америчку глобалну хегемонију. Америка је јака, али је недвосмислено у опадању. Уместо да се прилагоди новим условима, Америка се уствари одлучила за самоизолацију – кроз бескрајни број санкција против бескрајног броја земаља и дестабилизацију многих земаља. А то се на крају одражава на могућности америчког бисниса да се укључи у глобалну трговину. Зато само велике корпорације имају шансе, док се мале боје разноразних легалних реперкусија – као кршења санкција за које можда ни не знају да постоје. Пример је Африка. Иако постоје пројекти за које су финансије осигуране, амерички бизнис не улази у Африку. Зато кинеска трговина са Африком премашује америчку више него двоструко.

 

 

БРИКС банка ће бити озбиљан ривал Светској Банци и ММФ-у. Проминентни индијски стратег, на челу индијског Саветодавног националног већа за сигурност, изјавио је да оснивање те банке означава “…крај западне доминације глобалног финансијског и економског поретка.”  То је стварност – данас. Индија, Кина и Бразил неће бити застрашени западним ограничењима на руске банке. То су услови у којима санкције не могу успети. Могу проузроковати само привремене поремећаје. На дужи рок, Русија ће у ствари добити јаку унутрашње-политичку мотивацију за реиндустријализацију – што је био Путинов план још у његовом првом мандату. Али није било мотивације, јер је увоз био доступан, увозници јаки политички, а Русија способна да плати. Данас, све је другачије. Истовремено, полако се мења структура руског увоза. Наиме, земље које су са одушевљењем увеле Русији санкције, сада то плаћају губитком руског тржишта за своје производе. Тешке губитке сносиће Пољска, која је у Русији пласирала више од 60% свог извоза, док је само 40% ишло за земље Европске Уније. Сада се руски увоз измешта на друге, привилеговане земље.

Многе земље Балтика, укључујући и Финску, биће озбиљно економски угрожене. Нема могућности да Европска Унија компензује губитак руског тржишта за те земље. Нови уговор са Бразилом за увоз млечних производа из Бразила за Русију и извоз руских риба и рибљих производа за Бразил, погодиће суседне земље.  По мишљењу разних западних економиста – многе земље источне Европе и Балтика још не схватају како и колико ће бити погођене на дужи рок. Сасвим је могуће да су очекивали да неће доћи до санкција које су дужег рока, али је сада очигледно да Русија намерава да реструктурира свој извоз и увоз на дуготрајној бази.   А то знаци да чак и да се санкције укину, неће се повратити приход тим земљама.

Многи аналитичари се брину да источна Европа још није схватила своју дилему. Ако не успеју да своје економије опораве од долазећих губитака због немогућности пласмана на руско тржиште – а очигледно је да Европа не може то абсорбовати – биће много европских земаља које ће бити присиљене да се боре за повратак на руско тржиште и за кинеско финансирање.  

Непромишљено су уведене санкције, исто непромишљено као што су некада европске земље марширале у Први светски рат. Питање је да ли ће САД безумно наметати даље санкције или ће тражити концесије од Русије. У било ком случају, санкције су осуђене на пропаст, јер највећи број земаља данас није заинтересован за економско самоубиство, нити за рат.

Бранка Ал-Хамди / Снага духа