FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Фолкер Вагенер

Шта је то погрешно кренуло у Европској унији? Пољска и Мађарска, земље које су пре 13 година постале чланице ЕУ, окренуле су се национализму. То су саставни делови феномена који већ дуго тиња на истоку Европе.

Нису нам биле потребне додатне чињенице за доказивање тога какво самопоуздање влада међу чланицама ЕУ у источној Европи. Ипак, Виктор Орбан, најјачи човек Мађарске и њен премијер, искористио је своје гостовање код баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) да још једном упути јасну поруку: муслиманске избеглице су за његове сународнике „муслимански освајачи“, а „ми то не желимо“.

Сигурно је да Мађарска не жели да буде покорена, изјавио је Орбан за таблоид „Билд“. Он забрањује уплитање, а његова земља заслужује више поштовања – тако је Орбан реаговао на критике лидера немачких Социјалдемократа (СПД) Мартина Шулца. Без сумње: Европска унија полако се распада.

Источне против западних вредности

Европска унија некада је била предмет жудње за бивши источни блок. То је било пре само 25 година. У међувремену, Европска унија има огромне проблеме са својим млађим чланицама, а исто важи и у обрнутом смјеру. Пољска и Мађарска данас, у вредностима које Брисел подразумева, налазе да је добра само чињеница да је то својеврсна машина за штампање новца. Они бриселски централизам одбацују, а у западноевропском мултикултурализму виде претњу. Уместо тога, у Варшави и Будимпешти сада се дефинишу нове-старе вредности: домовина, хришћанска вера, породица. Такви друштвено-политички идеали постали су битни и у Чешкој и Словачкој. Тако се формирао својеврсни контра-покрет против отворених друштава западне Европе.

Иза тога се крије идеја да се у бескрајном, глобализованом постојању предност дâ нацији. Виктор Орбан и његова странка Фидес на тај начин поново дефинишу мерила вредности за мађарску нацију. То је покушај да се постојећи комплексни свет, колективно декларисан као опасан – поједностави. На истом курсу је и Јарослав Kачињски, моћни човек Пољске и председник странке Право и правда (ПиС). И један и други владају аутократски и не крију своју резервисаност према западном друштвеном моделу. Орбан је своју нову Мађарску крастио као „илибералну државу“, а Kачињски своје реструктурирање државе назива „добром променом“. Европска идеја, такав је утисак, тренутно се редефинише на Истоку.

После социјализма – неолиберализам

Последица тога јесте значајан помак удесно на источном рубу Европске уније. Јесте да се они ограничавају само на економске потребе, али претпоставку да економија погођена кризом и висока незапосленост поспешују националистичко расположење оповргава примијер Чешке. Економски раст од готово пет одсто и спектакуларно ниска стопа незапослености од три процента – најнижа у ЕУ – није спречила да се на Влтави под премијером Андрејом Бабисом престроје удесно.

Нешто слично догађа се и у Пољској. Још 1990. године просечна зарада у тој земљи износила је само једну дванаестину немачког просека, а већ 2016. године тај однос био је 1:3. Па ипак, национализам је у порасту. „Њујорк тајмс“ је сигуран: „Популизам станује у источној Европи“.

То због чега је то тако, умногоме је повезано с чињеницом да источне државе у транзицији након 1990. нису прошле кроз социјалдемократску еру, тврди Пјотр Бурас, један од водећих политиколога Пољске. Неолиберализам је тако, готово без икаквих препрека, улетео у друштва растурена комунизмом. Социјалне државе није било, а синдикати су били слаби. Kапитализам је продро без икаквих кочница. Све то је оставило ожиљке, рецимо комплекс ниже вредности који је присутан све до данас. У Пољској, како истиче књижевник Зјемовит Шћерек, људи сами себе доживљавају тачно онако како Запад гледа на Пољску, „мало сиромашни, мало назадни и мање ефикасни“.

Пољска – нагон за аутизмом

Прошле седмице је нови пољски премијер Матеуш Моравјецки отпутовао у своју прву званичну посету иностранству. Али не у Брисел, већ у Будимпешту. То је јасна политичка порука: Мађарска је за Пољску важнија од Европске уније. Он је потом посетио и свог колегу у Словачкој. Иако скоро и не постоје захтеви да се Бриселу окрену лежа, али имајући у виду унутрашње европске везе, Варшава се понаша као странац унутар породице земаља ЕУ. Према мишљењу пољске књижевнице Инге Ивасиов, многи људи у њеној земљи сматрају „да ће нам ЕУ одузети наше достојанство“. Са Запада долазе само „ограничења, проблеми и морална релативизација“. Питања социјалног консензуса Запада, као што су једнакоправност, лаицизам и права мањина још никада нису стигла у Пољску, каже Ивасиова.

Уместо тога, у доба владавине десничарске и популистичке странке Право и правда, Пољаци су заокупљени сами собом. Тај нагон за аутизмом посебно је видљив у овој 2018. години, када Пољска обележавања стогодишњицу обнове државног суверенитета. Нација је мера ствари, а инструкције из Брисела или Берлина у Варшави су забрањене. Судство се, према логици владајућих, мора подредити „вољи народа“. Иза свих недавних феномена политичког и друштвеног десничарског притиска стоји пољски осећај о готово сталној историјској улози жртве. А њихови одговори на то: патриотизам и национализам.

Мађарска: Несигурни национални идентитет

Слично се може описати и стање у коме се налази Мађарска. Премијер Орбан систематски убацује у правосуђе и администрацију своје следбенике. Сматра се да су погрешне западне идеје демократског устава, тржишне економије и мултикултурализма, оне које је Мађарска следила након политичког заокрета деведесетих година, каже ректор Централноевропског универзитета у Будимпешти Михаел Игњатијеф.

Тај Универзитет, чији је суоснивач и највећи финансијер мађарско-амерички инвеститор Џорџ Сорош, веома је угледна установа широм света – и велика сметња за Орбанову политику. Немачки магазин „Шпигел“ у децембру је писао о неповерењу Мађара према том Универзитету на коме се образује међународна елита. „Сорош је симбол финансијског капитализма и за њега десничарски популисти тврде да им угрожава традиције“.

И у овом случају културни рат омогућава дубљи увид у колективни идентитет. Мађарска је тек 1920. године постала самостална држава, проистекла из двојне Хабсбуршке монархије. Била је то млада нација с потребом да надокнади нека сопствен достигнућа, у смислу идентитета. Орбаново позивање на „мађарске вредности“ многим Мађарима пружа осећај подршке и сигурности. То је свет „без странаца, органских хипстера и званичника Брисела“, наводи „Шпигел“.

Оно чега смо тренутно сведоци на истоку Европске уније већини припадника европске интелигенције пре више од 25 година не би ни пало на памет. Сматрало се да су демократски стандарди и слободна тржишна економија усвојене ствари, и то за само неколико година. Томе се још 1990. године противио немачки социолог Ралф Дарендорф. За изградњу и стварање демократског друштва, према проценама тог либерала, требало је 60 година. Иронично, али чини се да модел нових чланица Европске уније – Пољске и Мађарске – потврђује тезу да је пут ка хармонизацији Европе заиста дуг.

DW