FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Russian President Putin listens during a meeting with Markelov, governor of the Mari El Republic, at the Presidential residence at Novo-Ogaryova outside Moscow

Од Вашингтона до Лондона, Путин је већ проглашен за злочинца. Као да се нико више не сећа америчког пројекта „Нортсвуд“, где је до детаља било испланирано како да се обори путнички авион а оптуже Кубанци. Историјски је већ факат, црно на бело, да је у стратегији САД, Нато и НАТО привеска, Европске уније, Украјина још од 2002. године планирана да буде истурени положај западне експанзије на постјељциновску Русију.

 Теорија завере?

„Циљ ове акционе Повеље јесте да се Украјина већ сада јасно идентификује, односно да се утврде њени стратешки приоритети и задовоље њене аспирације ка пуној интеграцији у евроатлантске безбедносне струкуре, те да, истовремено, поставимо стратешки оквир за постојећу и будућу кооперацију између НАТО и Украјине.“
Црно на бело. Све написано још 2002. у такозваној Повељи НАТО за успостављање антируске Украјине која ће да обави, или бар да олакша посао Запада у току прве фазе новог хладног рата; да би се, затим, све развило у конквисту ширих димензија − све до Подмосковља.

Лепо. Пуна, дакле, интеграција Украјине у амероатлантске империјалне структуре и све нам је то речено и написано још тада, пре деценију и више.

Све то није империјална мегаломанија, нити пројекат окупације целог евроазијског простора иако је још тада и теоријски све разрађено у чувеном Америчком столећу Збигњева Бжежинског док је још био у врху америчке администрације.

Није, дакле, агресија него је „хуманитарни алтруизам“, у служби племенитог ширења америчке и ЕУ демократије.

Како то све изгледа у пракси, видели смо када је опскурна госпођа из Стејт департмента, Викторија Нуланд, усред Кијева (шта ће она тамо у време нацистичког пуча?) признала да су „хуманисти“ из америчке владе већ тада били убацили у Украјину пет милијарди долара да би наоружали тамошње нацисте из „Десног сектора“ и оборили демократски изабрану власт у Кијеву.

Где год удари амероатлантски алтруизам и хуманизам, ту − већ виђено − трава више не расте. Баците поглед на Авганистан, Ирак, Сирију, Либију − све у рушевинама и верско-сектовном крвопролићу… Испровоцирано да би се, на крају, стигло до Подмосковља како је, уосталом, већ детаљно, и још једном − црно на бело − исписано у неоконзервативној доктрини америчког лешинара Пола Волфовица − о демонизацији, па затим јељцинизацији Русије до понижења и беспомоћности.

А онда им се непланирано догодио − Владимир Грозни.

У том геостратешком контексту, трагична судбина малезијског путничког авиона изнад источне Украјине нема везе са Русијом. Нити је Владимир Грозни имао коња у тој трци.

У међувремену, амероатлантско тркачко грло у Кијеву, Петро Порошенко, увалио се у блатотакозваних злочина против човечности, а узурпатор Нобелове награде за мир ни да бекне о некаквом међународном кривичном суду за злочине над руским становницима у источној Украјини. Уместо тога, нобеловац млати празну сламу о некаквим новим санкцијама, мада Бриселу, који прозива да се прикључи, није до новог гурања сламчице у нос руском медведу − у питању је руски гас којим се греју.

Уз све то, нико жив с обе стране Атлантика не зна какав је следећи потез Владимир Грозни ковертирао.

Свеједно. Путин је, од Вашингтона до Лондона, већ проглашен за злочинца: док још нисупокупљени и побројани лешеви несрећника, Путин је оборио авион. Ако баш није он лично потегао окидач, јесу његови у Украјини. Ако, неким чудом, нису његови, јесте његова ракета… Сви су, само не они којима је било у интересу да га оборе. Као да се нико више не сећа америчког пројекта „Нортсвуд“, где је до детаља било испланирано како да се обори путнички авион − па макар био и амерички − а оптуже Кубанци.

И као да исти такав менталитет не живи и данас у Вашингтону и као да није у стању да жртвује триста људи − међу њима и неколико Американаца − само да би оптужио Владимира Грозног.

(Борба за веру)