FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Телевизија ИН из Бијељине снимила је и емитовала 30 јула разговор са др Драганом Петровићем вишим научним сарадником Института за међународну политику и привреду, и стручњаком за постсовјетски простор, разговор о тренутној ситуацији у Украјинском грађанском рату, на истоку земље и перспективама даљег развоја ситуације на овом узаврелом подручјул. Украјинска криза настала у јесен прошле године, окончана је ванпарламентарним пучем током фебруара месеца у Кијеву и променом власти, што је путем спојених судова изазвало масовно незадовољство пре свега у Југоисточном рускојезичком делу земље.

Док су западне силе, а пре свега САД притискале легитимно изабране власти у Кијеву на челу са премијером Азаровим и председником Јануковичем, да не употребљавају полицију у обуздавању „мирних демонстрација“, које су заправо представљале насилно преузимање власти, исти ти центри моћи охрабрују нове кијевске власти да буду непопустљиве према захтевима Југоистока за аутономијом и федерализацијом, те употребу армије против рускојезичког становништва и самопроглашених Луганске и Доњецке народне републике.

Већ више од три месеца малобројније и далеко слабије наоружане снаге Новорусије одолевају нападима украјинске армије, Националне гарде, и плаћеничких јединица олигарха и страних јединица. Иако су се из тактичких разлога проруске снаге повукле на простор централне и источне  Доњецке области, те јужног и источног дела Луганске области, то заправо представља најгушћи део насељености на читавом постсовјетском простору, мегаполис Донбаса, који је јако тешко заузети без пешадијског наступа, у којем су се до сада украјинске снаге показале веома инфериорне у сукобу са ополоченицима. Напротив своје наступе и заузимање дела просторо последњих недеља, прокијевске снаге дугују пре свега масовној предности у техници (авијација, хеликоптери, тенкови, вишецевни бацачи Град, Ураган, ракетни системи, оклопне снаге у целини и др.), али и неселективном бомбардовању и убијању цивила.

Веома важан заплет у ратном сукобу представља блокирање великог броја украјинских војника и технике у тзв. «казану» уз руску границу у Доњецкој области, који ако се до краја реши успешно по проруске снаге, а тако до сада делује, крунисаће њиховим највећим војним успехом до сада, а то је: елиминисање значајних делова живе силе и то најбољег квалитета у украјинској војсци и јединицама (највећи део војника регуларне армије не жели да се бори против својих сународника за марионетску кијевску хунту, али у казану су углавном трупе из Галиције, плаћеници и Национална гарда); уништење и заробљавање значајних контигената тенкова, оклопних возила и артиљеријских система прокијевских снага, што у наставку може помоћи проруским снагама да смање своју инфериорност у наоружању; ослобађање значајног дела проруских снага, и могућност њиховог слања на северни фронт, где бројно и техником надмоће украјинске снаге притискају агломерације Доњецка и Луганска; најзад, на овај начин и у Доњецкој области, као што је то већ случај и у Луганској, запосео би се чврсто значајан део граничних прелаза према Русији, што може да буде изузетно важно из много разлога у даљем току сукоба.

Поред тога дуго су у окружењу Лугански и Доњецки аеродром и њихово заузимање имало би сличне, али не у тој мери значајне ефекте за проруске снаге, као што то свакако представља битка за казан, на југу уз руску границу. Уколико проруске снаге издрже налете већ малаксалих, али још увек масивних и бруталних напада прокијевских снага у следећим седмицама, и уз то поседну «казан» и ова два аеродрома, јавила би се могућност не само даље одбране већ и извесног прелаза у контранапад. При свему томе изузетно је значајна помоћ Русије Новорусији, која објективно постоји, али се стиче утисак да би могла и морала бити нешто већа у правцу даљег успешног вођења одбрамбеног рата проруских снага против прокијевских снага. Поред свих бруталности и противречности, др Петровић сматра да би компромис могао бити у правцу прихватања федерализације Украјине и њеног ванблоковског положаја, а у том правцу кијевски режим је био до сада веома непопустљив уз притисак и подршку Вашингтона, док Москва тражи компромис и избегавање даљег распламсавања сукоба и нових бројних жртава и материјалних разарања. Чини се да кијевски режим се све више суочава са материјалним копапсом у земљи и немогућношћу да добија подршку ширих слојева становништва и различитих региона за овај брутални сукоб према делу рускојезичког становништва на истоку. Посебна пажња у разговору је посвећена паду малезијског авиона, позадини овог чина и његовим последицама на украјинску кризу.

www.srpskaakcija.com