FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Руска дипломатска мисија на Балкану 90-их је нанела велику штету руско-југословенским односима, традиционалном престижу и утицају Русије у том региону. Југославија је очекивала од Русије подршку, а Русија је само имитирала своју активност у балканском правцу. Резултати ове политике били су: пад угледа Русије међу југословенским народима, њено истискивање из зоне традиционалних интереса, проширивање политичког, економског и војног присуства САД у Европи.

 

 

Истовремено прва половина 90-их година показала је постојање историјског сећања у народу. У тешким тренуцима наше историје препорођени су политички и јавни покрети руског друштва, пориви добровољаца међу омладином, војницима и козацима. Догађаји на Балкану су пробудили одавно заборављене идеје словенства, духовне блискости, неопходности братске помоћи. Средином 90-их већ читава Русија је знала о томе шта се дешава на Балкану. И антинационалним средствима масовног информисања све теже је било дезинформисати јавност.

Када је НАТО бомбардовао Југославију 1999. године, и тада је Москва показала слабост. Већ две недеље касније власти су покушале да угасе партиотски порив становништва. Руски медији су променили тон и усмереност информација, у Москви и другим градовима су били забрањени митинзи око амбасада западних земаља, све активније је почело да се усађује у умове руских грађана то да Русија није дужна да се меша у рат, на шта је подстичу патриоте унутар земље и у Југославији. Став Русије поново је био попустљив. Она није могла да се супротстави НАТО-у, чиме је учинила своју сопствену безбедност прилично осетљивом.

Тада је Русија морала да поклони највећу пажњу проблему унутрашње политике, да разради њену концепцију, одреди приоритете. Русија је морала да прогласи Балкан зоном својих националних интереса и да иступи како контратежа негативних појава у систему међународних односа, везаних за промену система равнотеже снага у Европи и наметање воље једне државе. Руска дипломатија је имала снаге да игра стабилизирајућу улогу, уједначава негативне тенденције на глобалном и регионалном нивоу. Ипак највише руководство Русије у својим поступцима није било доследно, било је подложно колебањима. Политичка воља за доношење одлука није постојала.

Свака земља има своје националне интересе и Русија није изузетак. Одређујући их, требало је полазити од геостратешке безбедности, неприкосновености спољних и унутрашњих граница, очувања историјског, културног, географског простора, традиција, духовног јединства блиских народа. Русија је требало да помисли о савезницима или државама које се са њом макар не конфронтирају. Свака држава има одређене зоне безбедности и, напротив, регионе регионе напетости. Последње она треба да зна и да покуша да их неутралише.

Сваки од наведених сегмената тесно је везан за Балкан. Када су бивше републике СССР почеле да чине први ”појас безбедности” Русије, Балкан је постао његова рећа непосредна граница. Окрећући леђа Балкану, Русија је губила природне историјске савезнике, добила полигон НАТО-а са дуготрајним војним базама у непосредној близини, као и Јадран и излазе у Средоземно море под контролом САД.

Међу тактичким грешкама Москве у периоду који разматрамо могу се навести следеће: није покушала да одбрани објективност у прилазу странама у конфликту, није спречила агресију НАТО-а на Југославију, није одбранила руски сектор на Косову и Метохији, повукла је своје батаљоне из БиХ и КиМ, дозволила присуство НАТО трупа на Косову и слично. На крају је победила концепција САД за решавање криза војним методама, политика двоструких стандарда, кажњавања држава без дозволе УН. НАТО је данас присутан на Балкану, гушећи самосталног балканских народа. На крају су многе земље извеле закључке да ће бити безбедније да се придруже НАТО-у, него да се супротставе (Бугарска, Македонија, Румунија, Црна Гора и сл.). Криза 1999. показала је да је НАТО иступио као јака војна организација светског нивоа, инструмент пре свега САД, које су одредиле пола света као зону својих националних интереса. САД и НАТО на Балкану не само да су гушили непослушне, вршили казнене функције, већ и учествовали у прекрајању државних граница балканских земаља. Потпуна некажњеност је одвезала САД и НАТО-у руке у другим регионима, укључујући Украјину. Русија и даље је требало да се понаша послушно. Москва је нарушила проверени сценарио.

Мада је НАТО фактички пришао нашим границама, а обнова нашег утицаја на Балкану није завршена, окрет у спољној политици Русије није могао да се не одрази на јавном мњењу Србије.

Током последњих недеља пропутовала сам неколико српских градова, укључујући Косовску Митровицу на Косову. И свуда су говорили да се коначно Русија заступила за објективност у међународним односима, показала своју одлучност и снагу на делу. И то даје народима Србије наду да ће они ускоро моћи да врате себи Косово.

 

Јелена Гускова