FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Речи из наслова дошле су из уста неименоване особе блиске руском председнику Владимиру Путину.[1]Датум? 28. јули 2014. Стогодишњица аустроугарске објаве рата Србији. Опет та Србија, и опет нека крупна неизбежна коинциденција од глобалног значаја везана за ту крајње небитну, нерадну и митологизацији склону земљу, која још и пати од опседнутости разноразним заверама...

Можда је неименовани саветник био свестан датума на који су му ове речи склизнуле са језика. Али чак и да јесте, оне нису изречене олако. Није то био никакав сензационализам, где се једна од најкобнијих годишњица у читавој европској повести користи или злоупотребљава да би се у јавност лансирала нека политичка порука, или да би се јефтино политички профитирало. Постојао је конкретан повод: одлука Сталног међународног арбитражног суда у Хагу – да, опет том Хагу – да „оштећеним деоничарима“ некадашњег нафтног гиганта Јукоса, којег је водио Михаил Ходорковски, додели чак 50 милијарди долара одштете.[2]

Према Фајненшал тајмсу, гласу британског финансијског естаблишмента, висина пресуђене одштете је свега „двадесетоструко већа“ од претходне рекордне арбитражне пресуде.[3]Уз то, ако би Москва одбила да плати досуђену одштету, што је више него извесно – отворила би се могућност судских покушаја заплене руских комерцијалних актива у свих 150 земаља-потписница Њујоршке конвенције о извршавању арбитражних пресуда из 1958. године.[4]Сумња ли ико да ће се управо овакав правац активности „топло препоручити“ као опција, од стране већ добро познатих душебрижника?

И сад, шта је то него формализована објава глобалног рата против руских економских интереса, у рангу већ изречених санкција? Шта је то него намерно уношење неизвесности у међународно пословање свих руских економских субјеката? На крају крајева, шта је то него отворена декларација стања ствари и намера? Све битне међународне институције су под контролом, и оне ће наставити да буду максимално злоупотребљаване зарад реалполитичких циљева. Ко није чуо, ко је преспавао последњих двадесетак година, да стрпљиво, терапеутски поновимо – међународни поредак је мртав. Kaputt. И то никако природном смрћу. Убијен је, од стране декларисаних легалиста и поборника владавине права. Свесно и циљано.

Овде треба разјаснити ову епизоду до краја. Нису Руси (срећом) пали на тако ниске цивилизацијске гране да би за примарни повод за нови рат у Европи сматрали одлуку хашког арбитражног суда. То би ипак мало више подсећало на надалеко хваљену протестантску етику. Напротив, поменута особа блиска Владимиру Путину истакла је да је „пресуда у вези Јукоса небитна у светлу оног већег геополитичког сучељавања око Украјине. 'У европу стиже рат. Да ли стварно мислите да је ова одлука битна?'“

Да су нас у Србији питали, односно да су нас схватали довољно озбиљно – а ово се односи, нажалост и, част изузецима, на браћу Русе – знали би да је у Европу нови рат почео да стиже још почетком 1990-их, баш у време кад су и обични људи и (стварни и извикани) стручњаци махом веровали да је једна огромна, највећа икад геополитичка битка недавно добијена (релативно) мирним путем, падом једног зида, и да се можда тзв. крај историје истински назирао. А онда је стари мајстор за такве ствари, Немачка, која, откако ју је Бизмарк први пут ујединио, другачије и не уме – одмах повукла, и кренула да руши послератни поредак, и то баш у бившој Југославији. И дан-данас се воде расправе о томе да ли је то Колова Немачка иницирала на своју руку, или је само била истурени играч својих америчких контролора. Али, суштински, немачка игра је убрзо постала и игра целог политичког Запада. Прекршене су, са неподношљивом лакоћом, Повеља УН, Хелсиншки завршни акт, Нирмбершка начела о хијерархији злочина против човечности... Оно што није отворено прекршено – инструментализовано је, у корист прагматичних интереса једине преостале суперсиле и, последично, њених савезника, вазала и сателита.

Разбијање СФРЈ и уништавање Србије били су, сад је бар јасно, успутна али ипак нужна етапа ка коначном циљу: (прво) Русији, па онда и остатку Евроазије. И сви уступци који су свих ових година прављени науштрб начела међународног права, да ли из незнања, наивности, циничног користољубља или обичног кукавичлука – сада долазе на наплату. У Украјини. Или, како рече Черчил: „Могли сте да се определите за рат или за срамоту. Изабрали сте срамоту, а добићете и рат“.

Занимљиво је да је ову Черчилову чувену изреку пре нешто више од месец дана, тачније 10. јуна, цитирао економски саветник Владимира Путина, Сергеј Глазјев,[5]упозоравајући руску стручну и ширу јавност да је криза у Украјини од стране САД започета и користи се ради напада на саму Русију. И да време, противно уобичајеном не ради за Русију. Напротив.

Ми знамо: време је могло да ради за Русију, као што је 1990-их могло да ради за Србију, само ако је оно могло да буде коришћено тако да ми јачамо док агресор слаби. За Србију под санкцијама, у време док је Русија била под фактичком окупацијом, то није било могуће. Сваки дан одлагања одлучне акције значио је да непријатељ постаје све јачи, а ти све слабији.

Што се Русије у глобалу тиче, њен положај је сада битно јачи него што је био пре само једне деценије, па и за време грузијске кризе 2008. Међутим, да се претпоставити да је постојао добар разлог зашто је Глазјев цитирао Черчила баш сад, говорећи о Украјини. Упозорио је и на то да је важно ствари назвати правим именом:

„Стога је веома важно да идентификујемо Украјину као територију окупирану од стране САД, осим Донбаса, који се брани... Стога охрабрујемо друге регионе не само да се придруже федерацији већ и да се ослободе од окупације... Порошенко није победио на председничким изборима. Стручњаци су израчунали да он није добио више од 40% гласова... Американци су легализовали размештање својих војних инструктора тамо... То је окупирана територија Американаца. Тако да треба да говоримо о њиховој незаконитој окупацији те територије и о њеном ослобођењу, и како они користе мас-медије да би подизали нацистичку хистерију, којом ће изазвати четврти светски рат...“[6]

Гледајући из перспективе нашег незамењивог дводеценијског искуства, јасно је да је драгоцено време већ изгубљено, најпре у дипломатском смислу. Јесте, тачно је – Украјина је под фактичком окупацијом, и постала је пуки геополитички инструмент напада на Русију. Но, многим искусним српским вуцима се, још на почетку, одмах после фебруарског мајданског пуча, чинило да се не сме одступити од начела непризнавања незаконитих нових власти, и свих аката које би оне донеле, укључујући и расписивање избора. Тиме би се дипломатска иницијатива задржала на руској страни, као поборнику легалитета и легитимитета. То би значило да би Русија још тад легитимизовала сваку врсту помоћи свим противницима кијевског пуча, укључујући данашње борце у Донбасу – али не само тамо, већ и свуда где су почели да ничу џепови отпора, широм старе царске Новорусије, све до Придњестровља. И не би никада себе довела у глупу позицију да мора да се правда да не помаже својим сународницима, и то на територији најстарије руске државности. И то коме? Онима који немају никакво ни историјско, ни етничко ни било које друго видљиво право на тај простор, онима који су организовали свргавање легално изабраног председника. Уместо тога, фактичким признавањем пучистички-организованих избора и њиховог „победника“ Порошенка, Русија је омогућила САД и њиховим западним вазалима да још глуме „легалистички“ праведнички бес, и изграде чврсту платформу за мас-медијску сатанизацију Русије и Путина која је увелико у току.

Глазјев је управо објавио нови чланак, у којем позива на стварање глобалне „антиратне коалиције“.[7]Наравно, коначна одлука ће бити на онима који имају власт да је и донесу. Али, ако се није схватило током последње две деценије, изгледа да се сада напокон схвата: стиже рат, он је већ ту, и није делотворно понашати се као да то већ сви не виде. Јер, непрестано руско дипломатско правдање није начин да се ЕУропљанима управо та порука пренесе. Јер, чини се да би још само превентивна шок-терапије те врсте, односно сазнање да се Русија спрема за (наметнути) рат, могла да наведе бар неке од америчких ЕУ-клијената да учине незамисливо: да коначно преузму одговорност за сопствени континент.



[1]
http://www.zerohedge.com/news/2014-07-28/shocking-reason-putin-isnt-worried-about-50-billion-yukos-ruling

[2]http://rt.com/business/176064-yukos-russia-50bn-damages/

[3] Цитирано у http://www.zerohedge.com/news/2014-07-28/shocking-reason-putin-isnt-worried-about-50-billion-yukos-ruling

[4] Исто.

[5]http://www.youtube.com/watch?v=nWT5HM_NMlI&list=PLHS4KH8qkEfbz57RrnjwbBnmjBLz_A7qU#t=465

[6] Исто

[7]http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/antiratna-koalicija-mora-imati-vojnu-moc-uporedivu-sa-snagom-nato-pakta

 

Фонд стратешке културе / Александар Павић