FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

О Новорусији као форми организације државности први су проговорили устаници на истоку Украјине у пролеће 2014-те – представници непризнатих ДНР и ЛНР. Новорусији је одмах прилепљена пропагандна марка “пројекат Кремља“. Међутим, историјска Новорусија је један од најуспешнијих пројеката дореволуционарне Русије, започет у годинама владавине царице Катарине II и пажљиво избрисан из историје у епохи СССР-а. Зашто?

 

Биће тачно сто година, 2017-те, од како је Новорусија ишчезла са карте Русије. Рекло би се да је заувек заборављена. И ево у Москви, у Великом дворцу музеја “Царицино”, одржан је округли сто научника, политиколога и друштвених радника под називом “Историја и култура Новорусије”. Место сусрета није изабрано без сврхе, јер је управо Катарина II, чији дворац је примио учеснике сусрета – била аутор и иницијатор концепције изградње империјалног пројекта “Новорусија”.

То су биле релативно нове земље Русије XVIII–XIX века, које су започеле изградњу нових градова – Доњецка, Одесе, Херсона, Јекатеринослава (садашњи Дњепропетровск), Александровска (садашње Запорожје), Николајева. Ови градови су насељени колонизацијом вишенационалног становништва – Немцима, Србима, Грцима, Украјинцима, Јерменима, Бугарима и другима – због изласка и јачања државе на Црном мору.

Дуго времена ове степске земље на обалама Црног и Азовског мора називали су Дивље поље или Гуљајпоље због чињенице да је тамо било опасно живети, чак и номадима и сељацима. Насељавање ових земаља Русима је почело релативно недавно, након што их је Русија анектирала у XVII–XVIII веку. Тако је рођен пројекат “Новорусија”, иако је првобитно требао да се зове “Јекатеринослав″.

Назив пројекта је одредила Катарина II, иако су велможе предлагале да се све те земље назову Јекатеринославска покрајина – каже Јуриј Петров, директор Института руске историје. Царица је нашла другу варијанту, и она је успешно уписана у геополитичку карту Руске империје. Тако су формирана три дела царства – Велики Русија, Мала Русија и Нова Русија, коју сада покушавају да забораве украјински историчари и посебно политичари.

novorusija.jpg

У саставу Русије и СССР-а Новорусија је доживела огромну експанзију становништва и економије, која је прекинута 1990. године, после изласка Украјине из састава СССР-а.

Велики део савременог југо-истока Украјине је до 1917. године био део Новорусије. Након тога, ови региони су постали део Украјине само вољом револуционарних власти, које су у украјинском национализму видели савезника за уништење старог поретка.

Данас концепција вишенационалне Украјине, силом имплементирана од кијевских власти на југо-истоку земље, противречи историјској логици и концепцији неправедно заборављеног пројекта “Новорусија” – изјавио је историчар и политиколог Вјачеслав Никонов, председник фонда “Руски свет”.

Свој допринос забораву Новорусије су дали бољшевици, који су Новорусију идентификовали са белим покретом. Логика предаје њених земаља бољшевицима Украјине је имала два аргумента: република, која није имала индустрију, добила је индустријски Донбас и морску луку Одесу и, на тај начин се укључила у Совјетски Савез. Данас је новоруски идентитет слаб, али способан да опстане. Одржвији је од назива ДНР и ЛНР. Јачању тог идентитета ће допринети познавање сопствене историје и промовисање пројекта “Новорусија”.

Међутим, на сусрету научника из Института руске историје (ИРИ) РАН и стручњака Руске архиве друштвено-политичке историје говорило се о томе, да је повратак масовне свести о пројекту Новорусије кроз сепаратистичке пројекте ДНР и ЛНР – стратешка и тактичка грешка. Такав “повратак ниодкуда”, како је приметио Виктор Захаров, водећи научни истраживач ИРИ РАН, руши представу људи о историји и њеном јединству и дискредитује Новорусију као историјску појаву.

То је одраз проблема идентитета руске свести – каже Андреј Сорокин, директор Руског архива друштвено-политичке историје. Током једне године, чак и на стогодишњицу револуције 1917, коју ћемо ускоро обележити, тај проблем неће решити. Али повратак свеобухватног концепта “Новорусије” у јавни простор је потребан. Иначе ће победити негативна интерпретација “сепаратисти Новорусије”, коју уводи Кијев, а која ће довести до поларизације руског друштва, које, како је познато, пропагандни митови само деле. Митовима морамо супротставити чињенице. Мислим да је то добар начин – да се направе изложбе, да се покажу јавности документи, мапе, ствари које су деценијама лежале у трезорима, да се проучавају заједно са суседима из Украјине. Све то уклања политичку напетост.

Први корак у том правцу је предузет од стране научне и политиколошке заједнице као одлука да се формира радна група за Новорусију, у коју ће се укључити, не само историчари, већ и друштвени радници, политичари, новинари. Сви учесници сусрета су се сложили са тим да би било самоубиствено “упуштати се у нову пропаганду”, промовишући пројекат “Новорусија” као лек за грађански рат у Украјини.

Наивност и непознавање историје – веровати да су конформизам, а самим тим и пропаганда у супротности са историјским чињеницама, лековити – убеђен је Александар Чубарјан, директор Института за светску историју РАН. Они само погоршавају ситуацију – не говорим само о историји, већ и о тренутној ситуацији око Русије и Украјине. Мислим, да њу треба разумети, очувати добросуседске односе, све стране у сукобу не треба да извлаче чињенице које су погодне за манипулацију масовне свести, већ да уче и сазнају целокупну историју, чак и ако се неком таква историја не свиђа. Управо овакав приступ, као што су договорили учесници скупа у Царицину, биће основа за концепт јединственог уџбеника историје у коме ће се пројекат “Новорусија” и историја Крима изучавати одвојено и проширено. Око јединственог уџбеника се води ништа мање спорова него око Новорусије. Међутим, испитивањем РАН–а, са укључивањем међународне научне експертизе, дошло се до споразума да аутори јединственог уџбеника уграде у његову основу иновативни приступ – тежња да се синхронизује са светским историјским процесом, културно-антрополошким погледом на историју, значај етно-културне компоненте, нагласак на идеју државности као основе историјског размишљања.

Један од кључних приступа формирању историјске перспективе нације, што су јасно обележили аутори стандардног уџбеника, јесте да револуције и грађански ратови нису последица спољашњих или унутрашњих завера, већ последица објективно постојећих противречности унутар земље. У целини, овај приступ нам даје прилику да се приближимо објективном схватању историје. И заједно са њим – повратак заборављеном концепту “Новорусије” – без завереничких, пропагандних или ура-патриотских митова.

Владимир Јемељањенко

natalija_kljajic2_small Превела: Наталија Кљајић

ekcs.rs