FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

ЕУ ЈЕ ПОТРЕБНА СТАБИЛНОСТ У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ, ДОК ЈЕ АМЕРИКАНЦИМА ПОТРЕБНА - ЗОНА КОНТРОЛИСАНОГ ХАОСА

ИСТОРИЈА се,  као што је познато, креће по спирали, па нас догађаји у суседној Украјини и Новоросији неизоставно терају да правимо историјске паралеле, како бисмо схватили логику догађаја. Украјину, са њеном нацистичком хунтом упоређивали су са немачким нацизмом, након појављивања интернационалних бригада почели су да све упоређују са Шпанијом с краја 1930. година. Чак су и фрау Меркел после заједничког гледања фудбалског финала са Владимиром Путином, почели да упоређују са Рибентропом, сумњајући да је она склопила „тајни пакт“ са „тамном и ауторитативном Русијом“.   Након пада Боинга, у Доњецкој Републици су почели да причају о провокацији, која нас води у, малтене, Трећи светски.  Историја се понавља у елементима, мада се свет, ипак, мења, и већина паралела није коректна.   Као и крајем 30-их година прошлог века, свет се налази пред кризом великих размера, кризом, у којој ће се ковати нови светски систем. О томе, шта ће Западу нацизам, како искористити у Русији противречности између ЕУ и САД, а и о томе зашто је Русија сада ипак играч, а не фигура у светској игри - говори историчар и публициста, редовни члан Међународне академије наука, члан Изборског клуба, Андреј Фурсов.

            Данас многи праве историјске паралеле, везане за украјинску кризу. Прича се да нацизам поново диже главу, све више причају о сличности са Шпанијом краја 1930. година. Да ли се слажете са таквим аналогијама, да ли имате осећај, бојазан, да преживљавамо нову историјску спиралу?   

         - То су плитке аналогије, ми живимо у сасвим друго време. Ако су са нацистима неке паралеле још могуће, са Шпанијом - има сличности, али таква аналогија је веома плитка. Ми живимо у сасвим другом свету.   

           Запад и фашизам, нацизам - то је карактеристична веза. Да ли и ту постоји историјски континуитет?  

        - Запад је 30-их година хушкао на Русију немачке нацисте, сада покушава да створи нешто попут украјинских нациста, који ће бити спремни да врше политички притисак, а, по потреби, и војни притисак на Русију. То се управо сада дешава.  

          Убрзо после победе Франка у Шпанији, Европу је захватио велики рат, па готово нико није остао по страни. Са ваше тачке гледишта, да ли у Европи схватају да флерт са украјинским нацистима носи са собом одређене проблеме - ако не рат, онда велику зону нестабилности и криминала?  

        - У Украјини зона нестабилности већ постоји, у Европи сви одлично схватају опасност тога. Европа је економски џин и политички патуљак. Њене владајуће групе су северо-атлантисти, који су растргнути између диктата Сједињених Америчких Држава и онога што од њих захтева њихов сопствени бизнис. То је сасвим очигледно на примеру Немачке. Сједињеним Државама јако одговара зона нестабилности у Источној Европи и они ту зону нестабилности на све начине подстичу, развијају.  

           Оно што се догодило на Косову ничему није научило Европејце. Формирање нарко-терористичке државе Косово, свакако је било у супротности са интересима Европејаца, али су се они у тој ситуацији приклонили Американцима. Као резултат, добили смо нарко-терористичку државу коју је NATO створио у центру Европе.  

           Према последњим подацима, читав низ украјинских генерала је стекао иметак на трговини дрогом - да ли је то директна последица таквог процеса?  

          - У свакој ратној зони прво се појаве две ствари - трговина дрогом и трговина људским органима. Тако је било за време рата у Југославији, Украјина није ништа другачија. Већ се појавио велики број информација да у Украјини, у ратној зони, нестају младићи и девојке. Постоји озбиљна сумња, при чему не само код руских посматрача, већ и код западноевропских, да је реч о отмицама људи ради продаје њихових органа. Стога је овде све јасно. На исти начин је рат у Југославији обогатио многе људе.   

           Стиче се утисак да се неки европски лидери колебају између Обаме, Путина и својих интереса - као Меркелова. Да ли ће уследити нешто конкретно?  

         - Они се не колебају толико између Обаме и Путина, колико између Обаме и сопствених европских интереса, јер су у овом случају интереси Европске уније и САД дијаметрално супротни.   

           Европи је потребна стабилност у Источној Европи, док је Американцима, напротив, потребна зона контролисаног хаоса. Европске владе се налазе између чекића и наковања. Чекић - то су САД, а наковањ - њихов сопствени велики бизнис, коме то није потребно. У таквом односу сасвим је схватљива позиција низа европских земаља, које не желе да подржавају санкције. Треба радити на томе да се тај јаз продубљује.  

           Изгледа да већина обичних Европејаца не подржава политику њихових влада, политику САД у Украјини. Колико је то за Европу, за њену елиту, опасна ситуација, да ли она може да доведе до промена у политици, до социјалних потреса?  

         - Савремени западни систем је тако формиран, да мишљење обичних људи апсолутно никога не занима. Остварило се пророчанство Кејнса који је говорио да ће капитал - ако добије апсолутну слободу - грађанима донети потпуно ропство. Имам познаника у Немачкој, режисера, који је у ту земљу отишао још 80-их година и живи тамо. Шаље ми много материјала о томе, шта кажу обични Немци у вези ове ситуације, како се њима све то не свиђа. Међутим, пошто штампу контролише влада, а Немачка је, у суштини, протекторат САД, та тема се и не спомиње.  

           Недавно сам од једног француског новинара чуо питање: зашто не постоји француска верзија Russia today? Постоји енглеска, шпанска, арапска, али нема француске. Упитао сам га зашто је потребна француска верзија, а он ми је одговорио да они у Француској гледају енглеску верзију RT и тако добијају много информација, а француски медији су под северно-атлантском контролом и дају потпуно искривљену слику. У суштини: да су амерички, енглески, немачки и француски медији - једна те иста матрица, а Russia today је нешто другачије. Није случајно што у Америци планирају да забране тај канал, ако већ нису.   

           Ствара се утисак да око Русије покушавају да поново подигну гвоздену завесу - информациону, економску, политичку. Колико је то сада реално?  

          - У време светске кризе, када и на самом Западу није баш све сјајно, када постоје такве земље као што су Кина, Индија, Бразил, када свет више није представљен као само Запад у динамичном развоју, не може се говорити о некој „гвозденој завеси“, о томе да је лако сатерати Русију у ћошак, поготово што Западна Европа живи од руског природног гаса. Али, то да се наши односи са Америком погоршавају, то је чињеница. Треба радити на успостављању односа са Западном Европом, радити, радити и још радити, зато што економски интереси Европе противрече политичким интересима САД. Треба радити на појачавњу противречности међу њима.   

           Како оцењујете скорашњу латино-америчку турнеју Владимира Путина, после које су почели да причају о нашем повратку у Лурдес, о новим уговорима и малтене о Карипској кризи?  

         - То је кретање у апсолутно правилном правцу. Ја сам још 2011. године - у чланку „Хладни источни ветар“ - написао да ми обавезно треба да стварамо енклаве са нашим утицајем, при чему не само у суседним земљама, већ и у далеким. Причао сам баш о Латинској Америци, али нисам имао на уму само Кубу, већ и Венецуелу и Бразил, а сада су се појавиле и Аргентина и друге земље. Треба развијати алтернативни свет, алтернативни систем. То је корак у добром правцу.  

           Да ли Путин успева да натера западне луткаре ситуације да мењају планове, да делују нестандардно и да мењају, макар делимично, ток историје, који је био намењен Украјини?  

         - Пошто је Запад у кризи, која се продубљује, пошто Запад није једини, постоје противречности између Западне Европе и Сједињених Држава, између различитих група у врху, Русија треба да искористи те противречности исто као што је Стаљинова екипа крајем 1920-их година користила противречности између Велике Британије и САД, између Ротшилда и Рокфелера. Те противречности, које ће свакако да се повећавају, ствараће могућности за завере, за то да се једна група луткара користи против друге, да се искочи из ове ситуације.  

           Писац Олег Маркејев, у једном од својих романа, писао је да је светска игра структуирана овако: постоје газде игре, постоје играчи, помоћници играча и постоје фигуре. Јељциновска Руска Федерација, јељциноиди, 90-их година су били, свакако, фигуре. Шта је постигао Путин у задњих неколико година? Русија је од фигуре постала играч! Нема везе што није главни, Русија није газда светске игре, али Русија је постала играч, и то достигнуће треба учврстити и ићи напред, напред до победе.   

           Да ли може да се каже да ће наредна јесен-зима постати једна од кључних тачака овог процеса, када се продубе криза у Украјини и противречности између ЕУ и САД?   

         - Ја мислим да Украјину очекују озбиљни изазови најесен, и засигурно, режим Порошенка ће покушати да каналише бес, мржњу и гнев маса против Русије. Не мора да значи да ће у томе успети. А ако не успе - режим Порошенка ће се срушити, Украјина ће се дефинитивно распасти.     

           Она се де факто већ распала, јер је готово немогуће говорити о Украјини као о сувереној држави. То је у суштини, полуколонија САД, земља која нема суверенитет и која је потпуно под спољашњим управљањем. Али, сматрам да ће Американци на јесен покушати да активирају своје потезе, не долази џабе у Москву нови амбасадор. Они ће се потрудити да заљуљају ситуацију у самој Русији, у милионским градовима, јер су пропали покушаји да се направи нешто попут „наранџасте револуције“ у Москви и Петербургу. 

           Мислим да ће Американци - после пораза у Сирији и на Криму, поготово што не могу да се реванширају у Украјини, покушати - у сваком случају Обамина администрација - да се реванширају још негде. Само, сматрам да у томе неће успети.  

fakti.org