FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Једно племе заузме аеродром у Триполију и сав саобраћај је обустављен, а успут то племе мало похарачи и дјути фри шопове, онда друго племе нападне оно прво племе ракетама, затим мало преговарају ко ће добити колико министарских места у централној влади и ко ће, наравно, уз западне савезнике, контролисати нафтна поља и терминале. То је Либија три године после свргавања са власти диктатора Гадафија.

Земља која се незванично распада и где племенске милиције одлучују о животима или смрти обичних грађана. Око 8.000 људи је у затворима, дневна производња нафте је од некадашњих четири милиона барела почетком 2011. године сада пала на око 200.000 барела. Централна власт не контролише ни југ, ни исток државе, Мисурата и Бенгази скоро да и не признају владу у Триполију. Либија је данас прожета густом мрежом невидљивих граница, а становници се крећу од места до места служећи се неком врстом племенског радара. Тешко наоружане племенске милиције већ трећу годину одбијају да се разоружају.

Није било довољно свргнути Гадафија да би у Либији аутоматски завладала демократија. Западни геополитички инжињеринг ни у случају Либије, посебно у случају Ирака, није успео, заправо је проузроковао катастрофалне последице. И у једном и у другом случају било је најважније свргнути диктаторе, Гадафија и Садама, а шта после нико није предвидео.

Не постоји, дакле, приручник међунационалних и међуплеменских односа у коме се могу прочитати општи принципи о односима између национално-племенско-верских заједница у некој држави. Сваки случај, свака земља је проблем за себе, комбинација историјских, политичких, културних, економских и психолошких фактора који дају јединствен резултат. Ипак, уз многа ограничења, постоји једно опште правило. Односи су добри, понекад и одлични када је држава оличена у једној снажној власти, реалној или симболичној, која обезбеђује највећу могућу једнакост и правду свим национално-племенско-верским заједницама. Другим речима, потребан је фактор који би гарантовао свакој мањини, племену, безбедност од превласти и злоупотребе већине. Гадафи и Садам су то успевали са више или мање успеха, а приходи од нафте доносили су релативно пристојан стандард обичним људима. Уследиле су стране војне интервенције и Либија и Ирак још не могу да се поврате од увоза демократије западног типа. И једна и друга земља поприште су крвавих племенско-верских сукоба.

Запад је прокламовао да свет треба ослободити диктатора и диктатура. То је јасан идеолошки концепт, али је истовремено и принудна генерализација са употребом оружја прожета са доста опасности, од увезеног демократског пројекта и тржишне економије у један регион који за тако нешто није био спреман.

По америчкој тези, насиље ствара сиромаштво, по европској тези, сиромаштво изазива насиље. А за Либијце је то практично исто, свеједно...

 

Политика / Мирослав Лазански