FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Валерија Бебек

Прије пута у Ирску добила сам безброј шаљивих замолби да испитам какво је тржиште рада, има ли посла, как' је тамо, да припремим терен па сви стижу. Нек' ја све видим, како је тамо стварно. Колико год ми је намјера била истраживати градове Даблин, Голвеј и Корк, њихове улице, знаменитости и пaбове, а не бурзу рада, у контакту с многобројним Хрватима који већ неколико година живе тамо неизбјежно сам прикупила и њихова искуства и дојмове.

Ирска ми је донедавно представљала земљу У2-а, Светог Патрика, зелено мјесто без змија и с много Гинис пива, а сада је то земља у којој знам велик број људи, можда и највише након Њемачке.

Да постоји нека тајна веза између Хрватске и Ирске открила сам још при куповини авионске карте. Много Ираца у сезони путује у Хрватску, али и много Хрвата, неовисно о сезонама, путује у Ирску. Ако се, као и ја, не припремите за пут на вријеме може се догодити да карту нискобуџетне авиокомпаније из Ирске, платите 315 еура. Мислим да ми се пола Ирске смијало када су чули.

Пут аутобусом од аеродрома до града врло је једноставан, често вози јер је приградска линија. Аутобус је класичан, на кат, љубазни возачи ће вас упозорити да не враћају остатак, елем морате имати точно цца три еура (овиси о точној дестинацији у граду) или купити карту на аутомату. Врло је једноставно разазнати тко долази у Ирску први пут, на бауштелу. Цијели аутобус тако је слушао како се дотични наш суграђанин опраштао са супругом, више пута. Да, немојте то радити, не само зато што има много људи с нашег подручја, него једноставно - немојте.

Чим сам сишла с аутобуса у центру града приступио ми је човјек који се такођер возио аутобусом, заједно с тим гласним Хрватом, и питао ме јесам ли и ја из Хрватске, треба ли ми смјештај у хостелу. Захвалила сам, није ми требао. Али дојам који имамо чак и у Хрватској је точан - много наших људи је горе.

Сунчан дан у Даблину

Даблин је живахан, мултинационалан град. Подијељен је на сјеверни и јужни дио. За разлику од Загреба, богатији становници и бољи квартови налазе се с јужне стране ријеке Лифи. Центар је пун просјака, наркомана и бескућника. Неколико пута су ме 'наши' домаћини упозорили да ипак мало чвршће држим мобител док шећем центром и гледам Gугл мепс. Но они који желе радити, посао и нађу.

"Дословно се догађа да напишеш животопис и идеш од радње до радње и дијелиш га. Погледат ће га пред тобом, прочитати, назват ће те. То код нас никад нисам доживио, колико год сам отворених молби слао", казао је Драган, који живи у Даблину више од годину дана. Ради у служби за кориснике једног британског телеоператера. С њим ради још неколико људи с наших простора, а каже ми строго је забрањено на послу или на паузама разговарати на било којем језику осим на енглеском. Некад се забораве па их опомену.

Наше друштвено-хуманистичке дипломе немају неку вриједност на ирском тржишту рада. Но ипак неће вам рећи да сте преквалифицирани за рад на рецепцији хотела или као нпр. коктел мајстор у фином ресторану. Ирци јако цијене надоградњу образовања, стручне студије, течајеве, цертификате. То воле виђети у животописима својих будућих запосленика.

Хрвати су у неколико година стекли репутацију као добри радници, који знају енглески, за разлику од не толико омиљених Румуња. Готово на свим продајним мјестима раде странци, у супермаркетима, на рецепцијама, туристичким агенцијама, на благајни Тринити Колеџа.

"Упознат ћеш сад мог колегу. Он је из Осијека имао је свој кафић и добро му је ишло, али онда су му сви његови гости одселили у Даблин. Тако је и он затворио обитељски обрт и доселио овдје", прича ми пријатељ Никола. Свакаквих прича има, неки су дошли због кроничне незапослености, а други због тога што имају више слободе и могућности.

Млади људи живе, умјесто у заједничким домаћинствима с родитељима и бакама, у заједничким домаћинствима у цимерају односно флатшерингу с пријатељима. Отприлике онако како смо гледали у популарној серији Пријатељи. То је најновија генерација оних који су се преселили. Они који су дошли прије 10 - 15 година, својим индивидуалним путевима, а не у валу исељења који је потакнут уласком Хрватске у Еуропску Унију имају већ ријешена стамбена питања, купљене куће и аутомобиле.

"Сви су тако пристојни, то је оно на што ти треба времена да се навикнеш. Мало тужно или мало иритантно, овиси како се гледа. Свако и најмање обраћање колега на послу започет ће с исприком, замолбом и завршити са захвалом уз напомену како треба јако велику услугу. Док тражи, примјерице, да му додаш кемијску", описује пријатељица Ивана која је у Даблину већ двије године. Такво се опхођење очекује и од свакога тко је дошао, у противном испадаш непристојан.

"Требало ми је шест мјесеци да схватим како је мој 'Даш ми телефон?' у ствари јако непристојан. Сада сам сав у please и thank you very much за сваку ситницу", убацује се Никола. Он ради у хотелијерству. Али та пристојност не задржава се само на куртоазним молбама за паљењем и гашењем свјетла, тамо је однос према раднику светиња. Сви су Хрвати с којима сам разговарала, махом, зачуђени тиме колико је у Ирској недопустиво викати на радника, или на колегу. Такво се понашање кажњава тренутним отказом.

Ирци су врло осјетљиви на питање дискриминације, сваког од наших људи одмах по доласку у фирму упозорили су нешто у стилу: "Немој случајно прешутјети ако те нетко увриједи на било којој основи, вјере, расе, спола, сполне оријентације... Али стварно, то се не толерира".

У Даблину се плаће исплаћују на тједној бази, док су ми домаћини у Голвеју рекли да је код њих исплата свака два тједна. Обично се ради за сатницу, минимална сатница 9,55 еура. Празници, викенди, ноћни рад, све је плаћено или више или дупло.

Становање је најскупља ставка, а скупља је из мјесеца у мјесец, из године у годину. Но они који имају потписан уговор о изнајмљивању стана, законом су заштићени, станарина им се годишње смије повисити само три до четири посто. Већина људи живи у малим скученим становима, који су чак прије неколико година прекројени па се из једног већег стана направило два мања. Више од 1000 еура за малени стан у ширем центру Даблина је неки минимум. Плаћа за бољу сатницу већу од минимума је 1600 еура, дакле живот у пару или цимерај је обавезан.

Храна је јефтина, јефтина је и козметика, детерџенти. Слаткиши су суперјефтини, а Ирци су луђи од Хрвата за слатким. Најновији хит су сластичарнице специјализиране за крафне. Доста људи ми се жалило да су се удебљали откако су у Ирској, баш због јефтиних слаткиша. Станови су нешто јефтинији у мањим градовима Корку и Голвеју. Већи су и јефтинији чак и на бољим локацијама.

У Ирској се не плаћа вода. Нула еура, нула центи, не долазе рачуни јер вода је основно људско право, а Ирска је земља с изобиљем исте. То се замало промијенило прије двије године, покушали су им увести наплаћивање воде, но одлучни Ирци то су спријечили.

"Изашли су на цесту сви. Лијепили су наљепнице, тјерали оне који су доносили рачуне. Све радње, пабови, прозори на становима имали су наљепнице којима су дали до знања да се противе плаћању воде. Видио сам бакицу како бејзболском палицом пријети човјеку који јој је хтио дати рачун. 'Молим вас, не тјерајте ме да ово употријебим!' рекла му је", описује ми Никола. И успјели су, Ирци и даље не плаћају воду.

Иако се не разговара о рачунима, о храни, о спајању првог до првог, примијетила сам да 'наши' купују у дућанима који су познати по јефтиним цијенама. Мегапопуларан је Dealz, дућан у којем све кошта еуро и пол, десетак куна. И познате и непознате марке, по принципу дисконта, увијек је гужва, роба брзо долази, али и одлази с полица. За десетак куна купују се и детерџенти, xxl пакирања познатих слаткиша.

Други дућан у који сви иду је Penneys, наши га у шали изговарају peeenis. У остатку свијета познат као Primark, први је отворен у Дaблину. Када је започео ширење изван граница Ирске за остатак свијета је преименован. Једино је у матичној Ирској остао 'Penneys'... симболичан назив за цијене које се налазе у њему. 'Уопће се не бринем какво ће вријеме бити, треба ли ми веста или ремен, тамо је тако јефтино да ако ми затреба уђем и купим нешто', опуштени су Хрвати.

Скупе су цигарете, скуп је алкохол. Земља која је свјетски имиџ изградила на добром пиву и алкохолизму својих становника, и оправдава тај имиџ. У пaбовима понуда крафт пива на точионицима је огромна. Причају ми пријатељи да у ресторане долазе цијеле обитељи од баке до унука заједно, сватко наручи своју боцу и заједно се провеселе. Нашим људима је то чудно. Не што се код нас не пије, него се то алкохолизирање одваја по генерацијама. Дјеца с дјецом, старци са старцима.

Ипак, забрањено је испијање алкохола на улици. Сунчан дан, људи се разбацали по многобројним парковима у граду, али нитко није отворио пивицу... не смије се. Ипак постоје правила која сви поштују.

Пушење је строго забрањено у затвореним просторима, зато је врло живахно испред пабова, гдје стоје импровизирани столови или на терасама и у стражњим двориштима. Врло су либерални по питању конзумације марихуане, готово као да је легализирана. А поготово су либерални по питању ЛГТБ заједнице. На свакој службеној згради извјешена је дугина застава, у сваком граду организира се Парада поноса, у геј клубове долази разнолика екипа. Нису то опскурна мјеста, то су posh клубови, готово као казалишта, а drag queenovi имају статус звијезда. Они који мисле како је Ирска наша побратимска, католичка земља, и тамо траже ултраконзервативне вриједности, можда би било боље да се на рад запуте у Русију или Турску.

У Ирској сви знају за Хрватску, велики је хит. Ако већ нису били, планирају доћи, поготово у свету тројку туризма: Дубровник, Сплит, Хвар... То сам сазнала од сваке друге дјевојке која би започела разговор у тоалету. Редовито би се нека трећа убацила у разговор да је била, или иде. Ми као земља туризма живимо од њега три, можда четири мјесеца, с изузетком Загреба у посљедњих неколико година. Ирска живи од туризма цијеле године. Њихова обала на Атлантику је стјеновита, сива, кишна, вјетровита. Нема тамо плажа. Само шума с једне стране цесте и океан који се стапа у даљини са сивим стијенама. Од вјетра не можете направити ни пристојан селфи.

Провест ће вас онуда, причати о вилењацима и вилама, искрцати у селу да купите бакин џемпер за 150 - 200 еура. На путу до Cliffs of Moher. Клифови су прекрасан природан феномен на којем је гужва и киша, ред за попет се уз три блатне степенице ... Слично као и на нашим Плитвицама. Слијевају се тамо туристи из свих дијелова Ирске. Сви иду тамо, од Дaблина, Kорка до Голвеја. Њихов туризам ради 12 мјесеци годишње, они нису ограничени сунцем и морем. Јер их немају, имају дивљи и хладни оkеан и облаке с кишом.

Закључак је да се добро живи, бар је то дојам који наши 'гастићи' имају. Причају ми како је у Ирској нормално да и екипа на социјали иде на путовања у Шпањолску и Португал, чак и у Хрватску. Код нас знамо гдје иде социјала, у лавор. Ирска још увијек плаћа дјечји доплатак за свако дијете, без обзира на имовинску цензус. Неријетко се виде домаће младе обитељи с троје, четверо и више дјеце.

Голвеј је предиван туристички град, шарених зграда, на западној обали уз Атлантик, има најћудљивије вријеме и највеселије људе. Моји домаћини који имају стан у самом центру, кажу да је код њих прометно сваки дан као да је викенд. Пабови раде, музика се ори у центру од понедјељка до недјеље, за викенд појачано. Туристичка сезона не јењава, никад.

Корк је опуштенији град од Даблина, мања је гужва, мањи је, не ради све увијек. Радње се затварају, клубови раде углавном викендом. За предоџбу Корк је ирска Ријека. Прије три година у Корку је било 60-ак Хрвата, данас их је 1500, прича ми Мартина која је тамо преселила управо прије три године. Она тренутно мијења послове, не брине се, каже, бира. Бира чак између останка у Ирској или одласка у Шпањолску. Живот у иноземству проширио им је свима хоризонте, пуно је лакше сада отићи и у неки нови изазов, у томе се сви моји суговорници слажу.

100posto