FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Посматрање Црне Горе, нарочито њене новије политичке историје стандардном аналитичком оптиком обично води ка потпуно погрешним закључцима.

Наиме, у Црној Гори не постоји политички систем у изворном значењу, већ је то заправо потемкиновска творевина, тачније опсјена коју широком лепезом манипулација већ 25 година одржава Мило Ђукановић.

Као млади југословенски комуниста, делегиран из Црне Горе на федерални ниво, Ђукановић се позиционирао у омладинским комунистичким структурама. Већ тада се истицао каријеристичком бескрупулоуношћу. Крајем преломних осадемедесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека, комунистички режим слаби, појављују се унутрашњи сукоби, а народ у Црној Гори се углавном везује за политику коју је тада персонификивао српски политичар Слободан Милошевић. Популарност коју је Милошевић стицао тих година је углавном заснована на истицању интереса српске државе и народа у југословенској заједници. Последично, долази до сукоба старе комунистичке номенклатуре Црне Горе и Милошевићевих подржаваоца у Црној Гори. То је био први озбиљнији политички тест за Ђукановића. Осјетивши да се тежиште политичке моћи мијења, Ђукановић улази у беспоштедан сукоб са својим старим политичким оцима и стаје на страну Милошевића. Тим чином издаје дојучерашњих сабораца, Ђукановић је суштински одредио матрицу свог укупног политичког дјеловања. Сваки прелазак у нову политичку етапу, Ђукановић је снажно обиљежио неком бескрупулозном издајом претходног окружења.

Захваљујући беспоговорној послушности Слободану Милошевићу и исказаној суровости према старим политичким оцима Ђукановић се огромном брзином пење до врха власти. Са непуних 30 година устоличен је као премијер Црне Горе. Међутим, то је период када је Југославија била под општом изолацијом и санкцијама, које Ђукановић користи да би створио криминално-шверцерску империју која се стапа са државним структурама, а касније их и потпуности преузима. По многим елементима, Црна Гора од тада постаје феудални мафијашки посјед уског круга људи око породице Ђукановић. Након учвршћивања власти, Ђукановић остварује ”пословне”, а заправо шверцерске1 контакте са врло познатим и моћним италијанским мафијашима2 као што су Прудентино, Дел Торе, Куомо, Савина3... Тако је италијанска мафија добила и своју резервну државу у Европи, сигурнију и оперативнију од њихове домовине.

Пошто је већ дубоко укључен у мафијашке везе, западне службе користе ту чињеницу као средство притиска на Ђукановића, а у циљу његове инструментализације у планираном обрачуну са Милошевићем. Сходно тим утицајима, у периоду 1996. до 2000. наступа потпуно политичко ”пресвлачење” Мила Ђукановића. На реду је још једна издаја, прелазак на идеолошку страну својих дојучерашњих политичких противника. Ђукановић, успомоћ заинтересованих мафијашких група и одане тајне полиције, буквално у току једне ноћи јула 19974, успијева да у потпуности преузме владајућу партију (ДПС) у којој је до тог тренутка био потпредсједник. Слиједи бруталан обрачун са најближим сарадницима, међу којима је и тадашњи предсједник ДПС-а и Црне Горе, Момир Булатовић. Нови политички савезници Ђукановића постају заговорници осамостаљења Црне Горе, међу којима доминирају екстремни црногорски националисти и националне мањине, Муслимани, Бошњаци, Албанци, Хрвати... Користећи услуге одређених агенција које се баве идентитетским инжињерингом, по скоро идентичном сценарију као у Украјини, ради на дубинском културном преображају Црне Горе. Увођењем нових националних симбола, инсталирањем нове псеудоправославне организације, озваничењем бројних историјских фалсификата у образовном систему, па до вјештачког и бирократског увођења новог језика, у потпуности је преписан украјински модел.

Током НАТО бомбардовања Југославије, Ђукановић се, иако члан Врховног савјета одбране, ставио у потпуности на страну агресора и добар дио времена тих 78 дана бомбардовања провео у НАТО штабу и у консултацијама са истима. Тај чин се и данас помиње као чин велеиздаје5, незапамћен у историји Црне Горе.

Ђукановићу се послије 1997. пружа широк политички простор на Западу као ”унутрашњем” Милошевићевом противнику. Вриједи напоменути да је у дужем периоду тих година, највећа директна помоћ владе САД по глави становника, послије Израела, ишла Црној Гори6.

Након што је Милошевић уклоњен са власти, Ђукановић постаје свјестан да његова улога у западним круговима слаби. Више од тога, он постаје свјестан да дебели досије који укључује најтежа кривична дјела може, под одређеним околностима, постати средство за његово уклањање. Тих година тече процес у Италији7 у ком су за шверц дувана оптужени Мило Ђукановић, бројни италијански мафијаши и већи дио његове локалне мафијашке дружине у Црној Гори. Чим је Врховни касациони суд Италије донио коначну пресуду8 да премијери и прредсједници федералних јединица не уживају међународни имунитет9, Ђукановић је кренуо у пројекат стварања независне, приватне државе. Ђукановић на почетку, за тај подухват, сем свесрдне помоћи својих мафијашких кумова, сивих барона свјетске финансијске и политичке сцене (Ротшилди10, Манк11, езотеричне католичке организације12...) није имао значајнију подршку Запада. Већи ослонац, у политичком и финансисјком смислу, на опште изненађење домаће јавности је добио у Русији. Од тог тренутка почиње његова ”руска фаза”. Није до краја јасно на ком нивоу су остварене тадашње везе са државом Русијом, али чињеница да је у предвечерје референдума о независности Црне Горе, ушао огромни руски капитал13 је врло индикативна. Најупечатљивији примјер је свакако Комбинат алуминијума у Подгорици који je 2005, након спектакуларне медијске припреме, купио руски бизнисмен, познат по блиским односима са званичним Кремљом, Олег Дерипаска. Посебно важан детаљ читаве приче је пар пута поновљена изјава руских званичника, међу којима и актуелног министра одбране РФ, Сергеја Шојгуа, да је Русија у КАП уложила близу 300 милиона евра14, док званична документа показују десет пута мањи износ. Јавност, а посебно опозициони политичари су инсистирали, на одговору гдје је нестало 270 милиона евра, али га до данас нема15. Спекулише се да је то новац који је Ђукановића и његову приватну државу требало да држи у зони руског утицаја. Иако свјестан да је под сталном присмотром разних служби, Ђукановић није никад одустао од шверца. У међувремену су се, поред шверца цигарета, развијали и нови облици као што је шверц наркотика и оружја. Продајом малтене комплетне привреде, а и најзачајнијих туристичких капацитета Црне Горе, Ђукановић је буквално распродао све што је било вриједно у Црној Гори. Овај период карактерише огроман прилив руског капитала. Руски инвеститори су купили велики број предузећа и некретнина.

Након што су западни политички кругови и медији све чешће почели карактерисати Црну Гору као руску губернију, критикујући прилив ”прљавог” руског капитала, Ђукановић је добро прочитао поруку коју му шаљу са Запада. Поручили су му да је ”скренуо” са очекиваног курса и да ће услиједити одмазда. Под притиском старог, а и новог, нарастајућег шверцерског досијеа16, Ђукановић полако напушта ”руски брод”, издаје своје руске партнере, тражећи нову формулу за преживљавање. По диктату САД-а, најприје доноси срамну одлуку о признању независности тзв. државе Косово, а потом слиједи и постепено протјеривање руских инвеститора. Само у поледњих годину дана, Ђукановићеви судови су донијели неколико одлука којима се блокирају руски инвеститори у Црној Гори и преузима њихова имовина. Олег Дерипаска је из тих разлога, након увођења стечаја у КАП-у, покренуо и међународни арбитражни спор против Црне Горе са циљем да поврати имовину и надокнади штету17.

Ђукановићев нови задатак је да Црну Гору у потпуности очисти од руског утицаја, а потом угура у НАТО. Међутим, он је свјестан да би то могао бити његов последњи велики задатак од стране западних ”наручиоца”. Али, шта након тога, вјероватно се пита сад Ђукановић. Након што је објављено да Црна Гора неће добити позив за чланство у НАТО, на предстојећем самиту у Велсу, Ђукановић је добио још неко вријеме за политичко тактизирање. Како истичу многи добри познаваоци политичких прилика у Црној Гори, а нарочито положаја Мила Ђукановића, проблем његове личне будућности је садржан у синтагми ”дан без власти, дан без слободе”. Страх од те неизвјесности политичке и личне судбине Мила Ђукановића се снажно прелама на животе сваког грађанина Црне Горе, који су већ одавно постали таоци његовог очајничког покушаја да продужи своју власт.

 

1 http://iwpr.net/sr/report-news/crna-gora-djukanovic-i-duvanska-mafija

2 http://www.nacional.hr/clanak/72529/svicarska-optuznica-dukanovic-je-organizirao-sverc-cigareta-sa-talijanskom-mafijom

3 http://www.blic.rs/stara_arhiva/hronika/28017/Djukanovic-me-uputio-na-Dela-Torea

4 http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Jul97/1207/1207_1.HTM

5 http://www.in4s.net/index.php/mandic-nato-nece-veleizdajnika-djukanovica-za-saveznika/

6 http://www.vijesti.me/vijesti/usaid-vise-ne-pomaze-crnoj-gori-za-12-godina-dali-238-miliona-dolara-clanak-112243

7 http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/bs/features/setimes/features/2002/05/020530-SVETLA-001

8 http://emperors-clothes.com/sc/s-ansa070105.htm

9 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=01&dd=05&nav_category=78&nav_id=159370

10 http://www.novosti.rs/vesti/spektakl.147.html:337441-Zurka-u-Tivtu-Rotsild-Milo-Deripaska

11 http://www.vibilia.rs/srpski/izvestaj/0508/Oleg%20Deripaska.pdf

12 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:346998-Malteski-vitezovi-traze-Filermosu

13 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:176585-Bacuske-kupuju-za-cenu-ne-pitaju

14 http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:349962-Sojgu-Treci-partner-u-kombinatu-aluminijuma

15 http://www.kurir-info.rs/milo-duzan-rusima-300-miliona-dolara-clanak-140446

16 http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/103252/Djukanovic-i-Cane--i-u-svajcarskoj-optuznici?ref=blic_side

17 http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2014&mm=03&dd=11&nav_id=822349

 

Фонд стратешке културе / Владимир Божовић