FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Потпуно је јасно да је Стрелков повукао прави и у одлучном тренутку стратешки потез о повлачењу из Славјанска, Краматорска и читавог северозападног дела Доњецке области пре нешто више од недељу дана. Стрелков је са респектабилним снагама, које је успео да извуче из напред наведене регије дошао у Доњецк (ојачавши са мањим делом трупа и Горловку) и заједно са осталим руководством ДНР-ЛНР (Новорусије) приступио реорганизацији оружаних снага, али и читаве државне структуре и управе.

Гвоздена кљешта бројчано и техником надмоћне украјинске армије су спремала да се затворе у више праваца и доведу Новорусију на ивицу опстанка. Стрелков са својим снагама је претходно месецима везивао у ширем региону Славјанска и Краматроска, несразмерно веће украјинске снаге и када је кренуо на југ у пробој, готово је био потпуно опкољен. На Луганском правцу фронта снаге ЛНР су се од подизања „АТО акције“ на ниво тоталног рата након 25 маја углавном снашле и у својој позадини очистиле преостале снаге лојалне Кијеву (осим на луганском аеродрому), а посебно важан успех је поседање великог дела граничног простора према Русији.

Међутим, на простору ДНР има се утисак тај временски период није адекватно искоришћен: не само да је изгубљено у потпуности приморје Азовског мора, већ је такође у потпуности пошло за рукама украјинским снагама да поново заузму читав гранични простор између Доњецке области и Русије. У милионском граду Доњецку број добровољаца је био испод сваке критике и најмањи у Новорусији, док и изградња државних органа и инфраструктуре није била на нивоу оне у ЛНР. Када је Стрелков дошао у Доњецк, суочио се између осталог са чињеницом да је продор украјинских снага уз руску границу на југу, дошао за леђа ЛНР и претио да потпуно ухвати у обруч Новорусију и удаљи је од руске границе, што је био главни стратешки циљ кијевске команде. Укупан број бораца са којима је у читавој Новорусији располагао Стрелков када је стигао у Доњецк није био већи од 14000 до 15000, па се приступило убрзаној реорганизацији војске, увођењу плате и субвенција за њихове породице, командном и инфраструктурном прекомпензацијом. Протекле седмице просечно је сваки дан по преко 500 добровољаца и мобилисаних улазило у редове Народне војске, па је Губарев изјавио да је њихов број сада већ близу 20 000. Привреда, порески систем ДНР и ЛНР су подређени интересима Новорусије, њеној оружаној сили и одбрани од захуктале украјинске офанзиве. Током протекле седмице, проруске снаге су успеле да стабилизују у потпуности свесно скраћену линију фронта и да постигну и неколико победа над кијевским снагама. Најважније је то што је осујећен покушај потпуног одсецања Новорусије од руске границе и чак су у том танком и дугачком коридору нанети осетни порази прокијевској војсци. У исто време потпуно је елиминисан покушај раздвајања саобраћајница повезивања Доњецке и Луганске агломерације.  Изолованим украјинским једницама на Доњецком, као и Луганском аеродрому нанети су осетни губици и оне се налазе у ситуацији окружења и прети им нестанак (уништење или капитулација, уз уочено масовно дезертирање).

                         

У исто време офанзиван, али тактички врло ризичан подухват украјинских снага у правцу обухватања на југу читаве ДНР и потом покушај да се то уради и са преосталим делом границе према Русији коју контролише ЛНР је заустављен и чак су на пар места делови владиних трупа ухваћени у обруч. Код узвишења Саур Могли долази чак до пресецања крупнијих украјинских снага и следи покушај њиховог ништавања. Ово је можда прилика да проруске снаге нанесу жесток пораз прокијевској војсци који ће имати већи значај у даљем току вођења сукоба. Са једне стране се пружа могућност да се у значајној или чак највећој мери поврати део границе са Русијом, односно дугачки, а танки коридор који је протеклих недеља посела украјинска војска, што паралелно са анулирањем џепова у виду луганског и доњецког аеродрома, може значити много тога важног за Новорусију: чврсто поседање граница са Русијом и анулира велика опасности одсецања од руске границе и улажења у стратешки обруч непријатеља; анулирање три постојећа фронта-џепа који су до сада одвлачили значајан део снага проруских (дугачак и узак коридор уз гранични простор, те Лугански и Доњецки аеродром); поседање два највећа аеродрома у регији што има потенцијално велику благодет за Новорусију, укључујући и њене будуеће комуникације и стварање сопствених ваздушних снага, као и спречавање њиховог даљњег коришћења за владине трупе; уништење више хиљада украјинских војника из најелитнијих јединица, претежно састављених од бојовника из области Галиције и Националне гарде попуњаване активистима Десног сектора; велики добитак у јавном мњењу, што би поспешило мобилизацију и умањило ефекте владине пропаганде након губитка Славјанска и Краматорска, те све заједно било велики подстицај да се кијевски режим натера на озбиљне преговоре и прихвати компромис о даљој судбини Украјине у новонасталим околностима.

Стабилизација ЛНР и посебно ДНР у протеклих десетак дана омогућује Новорусији да настави своју даљњу борбу против кијевског режима и отклони макар део нагомиланих проблема, те се оспособи за самосталну одбрану у вероватној комбинацији одсуства до даљњег директне руске интервенције у наредном периоду. Са друге стране велика тактичка могућност, да и под даљњом офанзивом украјинских снага и одбранбеним задацима по питању Доњецке и Луганске агломерације, Стрелкову и ополоченицима се пружила велика шанса уништења прорежимских снага окруженим на јужном граничном коридору уз руску границу и џепова у виду луганског и доњецког аеродрома, што би у случају успеха, за проруске снаге представљало преокрет у сукобу уз даљњу могућност спровођења и извесне иницијативе и чак офанзивних ратних дејстава, што до сада није био случај.

Уколико се настави успешно као у протеклих десетак дана са даљњом изградњом државних органа и (ефикасне) администрације, преузимање финансијских и привредних токова, медијске сфере и посебно њених оружаних снага (основана је и обавештајна служба, оснажене су оклопне снаге, наговештава се оснивање ваздушних), где је посебно важна попуна и раст бројног стања војске (планира се  достизање бројног стања и до 30 000 укупно бораца у следећих месец-два), Новорусија би заиста могла да егзистира и без неког од директних облика војног мешања Русије. Од свог настанка ЛНР и ДНР су се грчевито браниле и у исто време паралелно са тиме изграђивале поступно државну организацију. Изузетак су били само местимични герилски видови отпора у дубини територије украјинских снага, рачунајући у пар наврата и акције ван територије Луганских и Доњецких области, углавном у Харковској и Одеској области, што су ипак, мање-више усамљени случајеви. Нема сумње да би победа проруских снага у елинимисању коридора уз руску границу, и поседање два аеродрома, ослободила велике снаге и енергију за не само одбрану постојећих линија фронта испред Доњецка и Луганска, већ и моугћност повраћаја делова недавно изгубљених простора ЛНР и ДНР, и чак подстицај активнијој герилској борби на другим суседним областима Југоистока.

Сви напред наведени процеси могли би додатно да ободре и подстакну оне снаге у украјинском друштву и политици које се залажу за компромис и превазилажење садашњег стања оружаних борби, спречавања преговора између северозапада и Кијева и са друге стране Југоистока земље. Постојећи украјински сукоб има и социјалну димензију, пошто тајкуни и део компрадорске друштвене елите подстицан од САД и глобалистичких центара моћи, представља ону непопустљиву и чак екстремну страну несклону преговорима, усаглашавањима разлика и тражењу компромиса. Америчка политика и глобалистички центри моћи, а парадокс је, у украјинској кризи у савезу и сарадњи са неофашистичким елементима и крајњом десницом, истрајавају на заоштравању постојећих украјинских противречности на религијској, регионалној и етничко-идентитетској основи, док је суштина проблема у принципу на насилно и ванпарламентарној промени власти, на одбијању демократског и цивилизованог дијалога о евидентним регионалним разликама и интересима, те постојању идентитетских разлика, које се ипак могу усагласити и преточити у адекватна институционална решења. Веома крупан проблем је и у економској и социјалној сфери, јер неолиберални модел економије вођен у периоду владавине „наранџастих“, а и у појединим ранијим епохама независне Украјине, као и енормне социјалне разлике проистекле из тога као и сумњиво спроведене приватизације, створио је крах привреде и огромне социјалне противречности. Ту економску и социјалну кризу и бројне противречности постојећа пучистичка влада у Кијеву и председник Порошенко, као представник тајкунско-олигархијског дела елите, нити су спремни, нити имају могућности и сагласност америчке политике да успешно и на прави начин започну да решавају.

На читавом Југоистоку пак опстала је у највећем индустрија и базичне гране привреде, које запошљавају још увек стотине хиљада радника и службеника, и многи од њих „руску весну“ доживљавају и као могућност покушаја решавања поред идентитетско-националних и економских и социјалних питања. Управо по питњу ЛНР и ДНР где се зачело и социјално питање и где је започета национализација имовине тајкуна, посебно оних који су били део свргнуте ненародне власти, или се макар на различите начине врши притисак на њих да уступе део средстава за социјалну помоћ радницима, незапосленима и самим државним потребама Новорусије. Уосталом оно што у сржи чини федералистички покрет на читавом Југоистоку (поред ЛНР и ДНР и у областиа Харковској, Запорошкој, Николајвеској, Дњепропетровској, Херсонској, Одеској) већинским код тамошњих маса и свих слојева становништва, је свест о њеном економском искоришћавању од стране Кијева и северозапада, политичком подређивању и својој рускојезичкој специфичности у односу на остатак земље. Стога се са правом чини, да ако Новорусија на истоку опстане до зиме, да ће то само по себи изазвати кризу подршке кијевском режиму у осталим регијама Украјине, да се настави бесомучни рат. Посебно под налетом и економско-социјалних проблема, што може олакшати настојања руске дипломатије да се постигне компромисни мировни споразум где је најважнија тачка федерализација и ванблоковска позиција земље.

 

                                                                                                                                                                    Драган Петровић

srpskaakcija.com (Srbin.info)