FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Већ дуги низ година оптужбе против Срба за масакр у Сребреници доминирају сликом која је настала о грађанском рату у Босни, о ратовима на територији бивше Југославије деведесетих година прошлог века и о Србима као народу. Срби су проглашени за ратне злочинце а приори и као такви.

У тексту објављеном 13. маја 1998. године, под насловом „Масовне гробнице у Босни поткрепљују оптужбе за ратне злочине“, дописник International Herald Tribune-а Мајк Оконор излаже суштинску дилему са којом се суочава Хашки трибунал у вези са „масакром у Сребреници.“ Аутор објашњава да су „ексхумације током 1996. године [прве године ископавања] разоткриле 460 тела; (…) 7.500 још увек недостаје у Сребреници. Већ више од две године, циљ истражитеља ратних злочина је да пронађу преостала тела.“

Другим речима, након што су Србе прво оптужили за убиство 8.000 ратних заробљеника по кратком поступку, требало је тек после тога пронаћи 8.000 лешева да би се оптужба одржала.

Америчка политичка аналитичарка и аутор Дијана Џонстон је благовремено упозорила на опасности које прете због тако исхитреног приласка правди:

„Када је 1992. године, још првих месеци рата који је беснео у Босни и Херцеговини, уз подршку хрватских фактора из Загреба, муслиманска влада у Сарајеву западним медијима приказала наводне извештаје о томе како Срби циљано спроводе геноцидну политику, основни принцип опрезности, без чега је немогуће остварити правду, убрзо затим био је одбачен. Тај принцип гласи да што је озбиљнија оптужба утолико је већа неопходност да се изнесу докази, јер у противном оптужба постаје изговор за линч.“

Наводно погубљење по кратком поступку око 8.000 заробљеника и даље је једини аргумент за оптужбу да се догодио „геноцид“. Према томе, потрага за правдом требала би да почне истрагом о изворима те цифре.

Игра са бројевима

Српске снаге су заузеле Сребреницу 11. јула 1995. године. Нису наишле ни на какав отпор када су улазиле у град зато што је највећи део муслиманске војске, који га је бранио, тада већ побегао.

Два месеца касније, 13. септембра 1995. године, Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК) је издао следеће саопштење за штампу:

„Директор МКЦК за Западну Европу, Анџело Гнедигер, посетио је између 2. и 7. септембра Пале и Београд да би од власти босанских Срба добио податке о око 3.000 особа из Сребренице за које сведоци тврде да су их ухапсиле српске снаге. МКЦК је захтевао хитан приступ свим ухапшеним лицима (до сада је успео да посети само око 200 затвореника) и појединости у вези са свим смртним случајевима. МКЦК се такође обратио властима Босне и Херцеговине за информације у вези са око 5.000 особа које су се повукле из Сребренице, од којих су неки успели да се пробију до централне Босне.“

Међутим, када је  15. септембра 1995. „Њујорк тајмс“ објавио  то саопштење Црвеног крста, у преносу агенције „Асошијетед прес“, цифре су биле различите:

 „Око 8.000 муслимана недостаје из Сребренице, прве од две заштићене зоне Уједињених нација које су јединице босанских Срба заузеле у јулу, тврди се у саопштењу Црвеног крста данас. (…) Међу несталим лицима је око3.000, углавном мушкараца, о чијем хапшењу постоје изјаве сведока. Након пада Сребренице, Црвени крст је прикупио имена 10.000 несталих особа, изјавила је представница за штампу Џесика Бери. Она је рекла да је поред ухапшених око 5.000 лица ‘једноставно нестало’.”

У тексту „АП“ како га је објавио „Њујорк тајмс“ врши се стапање 5.000 муслиманских мушкараца, који су се повукли из Сребренице пре уласка српских снага, са око 3.000 муслиманских заробљеника. За 5.000, за које МКЦК каже да су се повукли, сада се износи нова верзија по којој  су „једноставно нестали.“ Да су се „неки“ већ „пробили до централне Босне“ и да се МКЦК  обратио муслиманским властима за информације о тих 5.000, такође је нестало из текста.

Стапање ове две скупине је основ за тврдњу да „8.000 лица недостаје и да се зато претпоставља да су мртви“.

Дезинформација коју је објавио „Њујорк тајмс“ не само да је искривила садржај саопштења Црвеног крста, већ је истовремено занемарила информацију коју је неколико недеља пре тога исти тај лист  објавио на својим страницама.

Ево шта је писало у „Њујорк тајмсу“ 18. јула 1995:

„Неких 3.000 до 4.000 босанских муслимана за које су званичници УН сматрали да су нестали после пада Сребренице прошли су кроз непријатељске редове и приспели су на територију под контролом босанске владе. Та група, у чијем саставу су били и рањеници, под ватром се пробила мимо српских снага и прешавши око 30 миља шумског терена стигла је на сигурно.“

Лондонски „Тајмс“ је ово потврдио 2. августа 1995:

 „За хиљаде ‘несталих’ припадника војске босанских муслимана из Сребренице, који су били у средишту извештаја о масовним погубљењима од стране Срба, сматра се да су на сигурном североисточно од Тузле. Праћење евакуације муслиманских војника и цивила из (…) Сребренице и Жепе показало се изузетно тешким за особље Уједињених нација и Међународног комитета Црвеног крста. Међутим, јуче је по први пут Црвени крст у Женеви изјавио да је од извора у Босни сазнао да се до 2.000 војника босанске владе налази на једном подручју северно од Тузле. Они су се пробили из Сребренице ‘без да су њихове породице о томе обавештене’, изјавио је представник за штампу, додајући да провера ових извештаја није била могућа зато што је босанска влада одбила да представницима Црвеног крста омогући посету тог подручја.“

Две недеље пре него што су Гнедигер и Бери медијима пренели  своје виђење о несталим лицима, други представник МКЦК у Женеви, Пјер Голтије, изнео је важне појединости у вези са њиховим евидентирањем. У интервјуу немачком дневнику „Junge Welt“ 30. августа 1995. он је рекао:

„Све у свему, дошли смо до цифре од око 10.000 несталих [у вези са Сребреницом]. Али могуће је да су нека лица уписана више пута … Пре него што довршимо посао [брисања дупло уписаних] не можемо навести поуздане податке. Наш задатак додатно је отежан тиме што нас је босанска влада известила да се неколико хиљада избеглица пробило кроз непријатељске редове и да су поново уведени у састав босанске муслиманске војске. Самим тим, те особе се не могу сматрати несталим, али не могу се ни брисати са списка несталих (…) зато што нисмо добили њихова имена.“

Пошто је број „несталих“ (за које се претпоставља да су „мртви“) већ две деценије стоји непромењен на око 8.000, на основу тога могло би се претпоставити да муслиманска влада Црвеном крсту никада није предочила списак са именима лица која су успела да се домогну територије под контролом владе у Сарајеву.

Када је Миливоје Иванишевић проучавао спискове Црвеног крста са именима несталих лица, открио је да се на списку налази око 500 особа за које постоје потврде да је смрт претходила уласку српске војске у Сребреницу. Када је упоредио спискове бирача регистрованих за изборе 1996. године, уочио је да се 3.016 регистрованих бирача истовремено налазило на поменутом списку „несталих“ Црвеног крста. Или су  босански муслимани приредили гласање мртвих бирача – што је изборна превара – или су ти бирачи (који су се на другом списку водили као мртви) заправо били живи и стварно су узели учешће на изборима.

„Пад“ Жепе

Док је један контингент војске остао у Сребреници под командом генерала Ратка Младића, одакле је организовао евакуацију цивила на муслиманску територију – жена, деце и остарелих лица – други контингент, под генералом Радиславом Крстићем, продужио је даље да би заузео оближњу муслиманску енклаву Жепа.

Неколико дана касније, снаге босанских Срба су заузеле и Жепу. У извештају о заузимању Жепе „Њујорк тајмс“ је 27. јула 1995. објавио следеће:

„Рањеници су остављени и када су босански Срби ушли у град [25. јула] рањеници су били пребачени у Сарајево на лечење, у болницу Кошево. Многи од њих су свој пут започели у Сребреници, одакле су побегли у брда када су 11. јула Срби заузели ту ‘заштићену зону’. Ови  људи нису доспели у Тузлу, где је већина избеглица нашла прибежиште, већ су уместо тога постали браниоци Жепе. ‘Нас око 350 успели смо под  борбом да се извучемо из Сребренице и докопали смо се Жепе’, изјавио је Садик Ахметовић, један од 151 рањеника који су данас евакуисани у Сарајево на лечење. (…) Они су рекли да их Срби нису малтретирали после заробљавања.“

Не чини ли се, да се најблаже изразимо, чудно да би се браниоци  Жепе повукли и оставили своје рањене другове – или да би 5.000 браниоца Сребренице учинили то исто са својим женама, децом и остарелима – на милост и немилост српске војске, која је уживала репутацију садиста и силоватеља, решених да изврше „геноцид“ попут нациста? Или су они можда своје српске суседе познавали боље него што је то био случај са западним пропагандистима?

У августу 2001, шест година пошто су јединице босанских Срба ушетале у Сребреницу, и пет година након што је Хашки трибунал почео да трага за лешевима да би употпунио своју рачуницу, генерал Радислав Крстић, командант трупа које су заузеле Жепу, био је проглашен кривим за „масакр у Сребреници“, мада је Веће признало да се он није налазио нигде у близини тог места у време наводних масовних погубљења.

По „Њујорк тајмсу“ од 3. августа 2001. генерал Крстић је крив за учешће у „геноциду (…) за улогу у масакру више од 7.000 муслимана од стране босанских Срба у Сребреници.“ У време изрицања пресуде, „Њујорк тајмс“ извештава да су „истражитељи трибунала ексхумирали 2.028 тела из масовних гробница на том подручју“ и да „трибунал наводи да је позната локација још 2.500 тела.“

Међутим, истражитељи трибунала тада нису изразили заинтересованост за идентитет тих тела нити за време и околности смрти. На подручју где је грађански рат беснео током четири године сва тела су аутоматски била убрајана у жртве наводног масакра у Сребреници, као да су само Срби убијали а само муслимани умирали.

Након пет година потраге за телима да се достигне цифра коју су исфабриковали спинмајстори „Асошијетед преса“ и коју је раструбео „Њујорк тајмс“, у време изрицања пресуде Крстићу трибуналу су још увек недостајали докази да је злочин – погубљење „више од 7.000 особа“ по кратком поступку – стварно био извршен.

Обично доказ о почињеном злочину постоји пре него што се покрене истрага да би се утврдило да ли је оптужени имао везе са његовим извршењем. Овде чак ни тога није било.

Џорџ Памфри (George Pumphrey) рођен је 1946. у Вашингтону, грађанин Француске и Сједињених Држава. Независан аналитичар и аутор, активан у борби против расизма и рата. Тренутно живи и ради у Берлину. Објавио је неколико текстова на тему Сребренице, међу којима „Шест извора сребреничке легенде“. Са супругом Дорис је коаутор књиге „Гето и затвори: Расизам и људска права у САД“ (Pahl-Rugenstein, Cologne, West Germany /1982/). Сарадник „Историјског пројекта Сребреница“

(Печат, 11. 7. 2014)

Историјски пројекат Сребреница: Одбацити захтев лажних невладиних организација

Влада Србије треба одлучно да одбаци непримерени захтев лажних „невладиних организација“ Центар за културну деконтаминацију, Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Иницијатива младих за људска права, Комитет правника за људска права и Жене у црном, да се 11. јул прогласи Даном сећања на „геноцид“ у Сребреници.

 

Захтев је неутемељен по низу критеријума.

Подносиоци захтева не представљају „цивилно друштво“ у Србији, како се, између осталог, лажно представљају. Све наведене организације су дугогодишње експозитуре  страних политичких интереса у Србији и делују захваљујући материјалним средствима која примају из страних извора. Они немају морални, грађански или било какав други статус у српском друштву да би Влади Србије могли подносити захтеве било какве врсте.

Током дугогодишње обимно документоване делатности, све наведене организације су показале потпуно одсуство објективности и хуманости, што се у првом реду одражава у дискриминаторском односу према жртвама недавног грађанског рата у Босни и Херцеговини. На примеру Сребренице то се види из порицања равноправног статуса хиљадама жртава српске националности из сребреничког краја које су страдале од 1992. до 1995. Та чињеница убедљиво показује да је њихова наводна брига за комеморисање жртава уствари политички ангажована глума. Самим тим, они су морално дисквалификовани да се оваквим поводом јавно оглашавају или испостављају било какве захтеве званичним установама.

Тврдња подносилаца да је и одлуком Међународног суда правде Србија обавезана да удовољи њиховом захтеву такође је лишена сваког основа. У парници коју су против Србије повеле сарајевске власти из Босне и Херцеговине, МСП је, напротив,  2007. године донео закључак да Србија не  сноси одговорност за догађаје у Сребреници. Самим тим, захтев Србији да по овом питању заузме званичан став, иако ниједна држава у окружењу или даље не комеморише српске жртве – потпуно је неприкладан.

Додатни крупан разлог за одбацивање захтева наводних „невладиних организација“ је чињеница да су догађаји у Сребреници у јулу 1995. контроверзно питање у вези са којим још увек не постоји ни правни нити друге врсте стручни или јавни консензус.

Влада Србије нема ни моралну ни правну обавезу да удовољава тенденциозном и отворено једнонационалном захтеву група за притисак које оперишу на њеној територији, које су финансиране из иностранства и раде за стране интересе, али се систематски лажно представљају као аутохтони део српског „цивилног друштва“.

Уместо тога, уколико Влада Србије жели да подстакне сећање на невине жртве, она треба да почне тако што ће установити Дан сећања на све који су током двадесетог века положили своје животе у одбрани српског народа или су геноцидно страдали од стране суседа или страних освајача – само зато што су били Срби.

(Историјски пројекат Сребреница, 10. 7. 2014)

stanjestvari.com